(Ne)slana šala

U hladnim, često vedrim jutrima sa malo ili bez imalo vetra, kada je miris mraza u naznakama pomešan sa mirisima loženja, vrhovi vlati trave umeju da osvanu pod tankim, belim prekrivačem. Kao da joj je hladno, pa se pokriva još jednim ćebencetom, trava podseća da i mi treba da imamo još jedan sloj odeće na sebi. Slično travi, u gradu se ovako ogrnu krovovi i haube automobila.

Ali, gde je rosa, kojom se jutro umiva? Kakva je ovo neslana šala?

Ovo nije neslana šala, već slana. Ne slana šala, već samo slana. Mraz je, nema šale.

Otkud slana?

Noć nije 'posolila', već 'poslanila' travu
(foto www.slometeo.net)

Vlaga iz vazduha se skuplja na površine koje se najjače hlade, baš isto tako kao kad prave rosu. Međutim, kondenzacija vlage iz vazduha se polako zamenjuje sublimacijom vodene pare na najbolje ohlađenim površinama. Nije teško pogoditi da se ova zamena vrši na temperaturama ispod nule, s tom razlikom što se više ne radi o temperaturi vazduha, već o temperaturi koju dostižu površine koje se hlade. Razlika se veoma jasno vidi, jer umesto vodenih kapljica rose, stvaraju se ledene ljuspice od kojih se sastoji ova pojava.

Nastanak slane zavisi ne samo od hlađenja, već i od trenutka u kojem se menja znak temperature površina na kojima nastaje. Jesenjim i prolećnim slanama često prethodi pojava rose, jer nastaje na skoro istovetan način. Mrazne večeri, međutim, nemaju uvertiru od rose, jer je početna temperatura pri kojoj se vodena para prikuplja na hladne površine je već ispod nule.

Ovakve nitne nisu ukrasne (foto
http://don.komarechka.com/2010/11/more-frozen-dew-drops/)

Prelaz iz rose u slanu se u prvim javljanjima mrazeva javlja pred jutro. Narod kaže: ''Pred zoru se mrzne''. Ima narod pravo; tada je temperatura najčešće najniža. Ali, dešava se da se prilikom hlađenja zamrzavaju kapljice rose. Ova neobična bela rosa se od slane razlikuje upravo po obliku tih tanušnih elemenata od kojih se tka tanki pokrivač od komadića leda. Dok je kod slane ovo tkanje od ledenih ljuspica i pločica, bela rosa ima zamrznute kapljice, odnosno okruglaste nitnice vešto poređane jedne pored druge u gustom rasporedu. Na prvi pogled deluje isto jer je od istog materijala, ali ledeno tkanje je različitog oblika.

Šta se zbiva kada nestaje slana?

Jednostavno, nestanak slane označava i promenu uslova koji su prouzrokovali njen nastanak, ponekad prelazeći u svoju suprotnost. Slana nestaje kada, umesto hlađenja, počne zagrevanje preko dana; kada noć nije više vedra, već postane oblačna; kad ono malo ili nimalo vetra se pokrene i uskovitla vazduh. Primetićeš i to da slana može da opstane i par sati duže u senci nego na osunčanom tlu. To je samo dokaz da temperatura vazduha nije uvek dovoljna za nestajanje slane.

Slana može da nestane topljenjem delića od leda, što ostavlja tragove od vodenih kapljica. One više nisu lepo poređane po površinama, već se slivaju kao na kiši. Zato, te kapljice nisu rosa. Slana može da nestane i bez prelaska u tečnu fazu, već samo sublimuje direkno u vodenu paru. Čim izdahneš vazduh na hladnom vremenu, setićeš se da je vodena para nevidljiva i sveprisutna, a vidi se samo kada se kondenzuje ili kristališe u ledene elemente.

Kakav je značaj slane?

U hladnim jutrima, slana jasno oslikava predele koje su osetljivije na mraz, stavljajući više svoje bele boje na tim mestima. Primetićeš da su ta mesta uglavnom nizije i doline, pa čak i mala udubljenja, ne šira od nekoliko metara. Takva mesta i imaju svoje posebno ime: mrazišta. Svako ko zna nešto o uzgajanju biljaka, bilo da je to cveće ili neka kultura koja daje plodove, izbegava mrazišta kao mesta na kojima biljke treba da rastu. U rano proleće, ova mesta mogu da 'oberu' biljke pre nego što i počnu da rastu. S druge strane, rani mrazevi nisu toliko opasni, jer biljke završavaju vegetacioni ciklus svog života.

Slana je takođe i znak da na putevima i ulicama može da bude klizavo za automobile. Tada izlaze ekipe za održavanje ulica i posipaju so, kako bi se sprečilo formiranje tankog, skoro nevidljivog sloja leda. Tada je i ulica slana, ali ne od slane, već od soli.

Kad primetiš prelazak iz rose u slanu, obrati pažnju na temperaturu vazduha. Ona je tada ne mnogo, ali svakako iznad nule za nekih 3 do 5 stepeni. Taman tolika je i razlika između temperature vazduha i površina na kojima se slana javlja. Eto još jednog prirodnog termometra. Zgodno je imati takve termometre za svaku priliku, zar ne?

Cvrčak i mrav 2

Već duže vreme mrav nije video cvrčka, pa se zabrinuo za njega. Otkako je leto počelo, jedva da ga je i čuo, a kamoli video. Stoga je odlučio da ga poseti u pauzi svog rada na prikupljanju prosutog zrnevlja.

Zadigavši list da se provuče ispod njega, mrav ugleda cvrčka kako sedi sav skršen i drhtav.

- Šta je sa tobom? – upita mrav zabrinuto.

- Hladno mi je – reče crvčak jedva čujnim glasom – i ne mogu da pevam i sviram.

- Izađi malo na sunce i zagrej se – reče mrav.

- Bih ja, ali jedva se krećem – požali se cvrčak.

Izađi malo na sunce i zagrej se (ilustracija Miloš Aleksić, www.http://milosaleksic.com/ilustracije.php)

Mrav vidi da cvrčku zaista nije dobro. Cvrčkove muzikalije su bile ispod trave, baš tamo gde ih ostavlja preko zime, kad nije sezona muzike. Počeša se po glavi, pa upita cvrčka:

- A šta bi sa tvojom muzikom? Izgleda kao da je nisi ni pipnuo.

- Ma jesam – odgovori cvrčak preko volje – ali ne ide mi. Prsti su mi utrnuli koliko mi je hladno. Kad se malo zgrejem, izađe poneka nota, ali nije to to. Nedostaje mi temperatura da održim tačno određeni ritam.

- Kako to misliš? – bio je znatiželjan mrav.

- Ovako, pokazaću ti – uspravi se cvrčak – Od broja mog cvrčanja mogu da pogodim temperaturu, i to na sledeći način: od tog broja oduzmeš 40.

- Dobro – reče mrav – Dalje?

- Podeli taj broj sa 7.

- A onda?

- Dodaj još 10 i dobiješ traženu temperaturu – osmehnu se cvrčak – Šta kažeš?

- Meni to izgleda kao ona igra gde zamisliš neki broj, Inga mi da još toliko, ti mi daš 6, pola baciš u vodu, sačuvaš svoje, vratiš Ingi njeno i uvek ti ostaje 3 – reče mrav u neverici.

- Probaj sutra, kad bude toplije – namignu mu cvrčak. – Sedi i broj, računaj i prati temperaturu. Videćeš i sam. Bar je zanimljivo.

Sutradan, mrav uze slobodan dan i sede na kamen da sluša cvrčkovu pesmu. Zaista je dan bio topliji. Kada je bilo tačno 25 stepeni, začulo se ritmično cvrčanje. Pomno je brojao, pisao u beležnicu, računao i pratio temperaturu. Predveče, cvrčkova pesma je prestala.

- Pazi, stvarno – počeša se po glavi mrav, vrteći olovku između dva prsta – Sve se uklapa! Sutra ću da mu odnesem čaj da malo bolje ozdravi i da mu se zahvalim na ovoj igri.

Odlazeći rano u krevet, mrav ponovo začu pesmu. Iako je bilo toplo veče, to nije bio cvrčak, već zrikavac. Nije mogao da spava od topline, pa je izašao da trlja nogu o nogu. Tako mu je uvek uspevalo da se rashladi.

Pred spavanje, cvrčak pomisli na mrava. ''Nisam mu rekao da ja imam samo tri meseca za tri stvari koje čine moj život: da pevam, volim i umirem.'' Zaspao je sa željom da mu to kaže što pre. Ako ne zaboravi do tada.

Rosa u podne!

Sedeo sam na travi, tek prosušenoj od jutrošnje kiše. Zemlja je bila još vlažna, a Sunce je bilo baš hladno i gubilo svoj sjaj. Ne, nije mi bilo dosadno. Naprovit, bio sam prilično zauzet posmatranjem providnog alkoholnog konca u termometru čiji je rezervoar nežno dodirivao uredno podšišanu travu u tom uglu salaša u Horgošu. Bora je stajao iznad mene i pratio toplotne prilike u onoj legendarnoj drvenoj beloj kućici, a Mira se nešto dalje družila sa vetrom koji je jedva duvao, pokušavajući da mu uzme meru pomoću tri polukugle.

Lutajući iza oblaka, odgriženo Sunce je gubilo svoju toplinu

Iako se Sunce probijalo kroz oblake sa promenljivim uspehom, moglo se osetiti kako je toplina bila sve oskudnija. Vazduh je još bio vlažan i miran. Približavalo se nešto što niko nije mogao da zna kako izgleda, nadajući se da će ga prepoznati. Svakog minuta će se to desiti. I svakog minuta, svako od nas beležio je ono što se moglo zabeležiti naššim instrumentima.

Odjednom, sve se smračilo! Kao da je neko isključio svetlo u sobi, nastao je potpuni mrak. Samo pri horizontu mogla se videti tanka žućkasta traka od neba. Izvadili smo pripremljene baterijske lampe i nastavili da pratimo instrumente, pomalo uzbuđeni što nas je očekivana promena ipak malo iznenadila. Iskočiše komarci iz trave, ptice sletoše na prvo što su naišle, kučići polegaše u travu na spavanje, a ljudi zagrajaše. Pravo povečerje, nema šta!

Nežno obrisah tanku staklenu cev koja je čuvala moj providni alkoholni konac koji je vidno počeo da se skraćuje. Nesvestan šta sam uradio, zabeležih još jednu brojku, nešto manju nego u prošlom minutu. Minut kasnije, ponovo obrisah prstom tu situ cev, a onda se spoznaja svog postupka sruči na mene. Kondenzacija vodene pare iz vlažnog vazduha pri tlu... čekaj, pa to je... rosa! Pogledah na sat, ali da shvatim doba dana. Bilo je pet minuta do jedan posle podne. Hej, rosa u podne!

- Miro, Boro, pogledajte ovamo! – pozvah ih uzbuđeno. Bili su mi potrebni da i sami vide ono što i ja vidim, da podelim ovu neobičnost sa njima.

- Šta da vidimo?

- Ovo je... – podigoh glas od uzbuđenja - rosa u podne!

- Rosa u podne, ma daj...

- Ma ozbiljan sam! Vidi... – i ponovo obrisah staklenu cev sa alkoholnim koncem koji se još malo skratio. - Rosa, definitivno. Došlo je do kondenzacije.

Neverica prolete za trenutak, a onda sam rekao nešto što mi je uvek bila šala. Samo sada ne.

- Rosa u podne! Osmortili smo nastanak rose usred dana!

- Eto, i to može...

Još samo trenutak i ponovo će se razdaniti...

Mira i Bora se vratiše svom poslu, a ja sam pored zabeleženih brojki notirao i ono što je u normalnim uslovima nemoguće. Dakle, rosa nastaje kada Sunce ne sija i kad vazduh pri tlu počne da se hladi, pa makar bilo i usred dana, ali samo ako Sunce nestane.

Ponovo obrisah staklenu cev, a onda se razdanilo, isto tako naglo kao kada se smrklo. Začuše se pevci na salašu, psi se podigoše iz trave i dan je mogao da se nastavi. Jedan nezaboravni dan, kada je nemoguće za trenutak postalo moguće... Naravno da pamtim datum i događaj - 11. avgust 1999. godine, potpuno pomračenje Sunca.

Zavese od kiše

... a onda su oblaci počeli da se tovare u gomile. Velike, bele, skoro nepregledno visoke, sa sivim tabanima. Ma da, već si ovo gledao kako nastaje. Počelo je od malih belih grumuljica, preko pogačica na nebu, sve do ovoga, kada su gomile oblaka Cumulus počele da zatrpavaju nebo, kao da neko sklanja sneg sa puta grtalicom. Ali, šta je, tu je. U daljini jasno vidiš sivu oblačnu bazu, lepo poravnatu, kao da stoji na nekom nevidljivom stočiću. Ali, na jednom mestu, ta osnova se muti i sivilo donjeg dela oblaka počinje da se razliva naniže, ka horizontu. Prosto deluje kao neka zavesa koja se spušta.

I jeste zavesa. Ali, napravljena je od kiše.

Donji delovi ovih oblaka se sastoje od vodenih kapljica. Baš kao i kiša. I zato je boja te zavese potpuno ista kao boja oblačne osnove. Oblak je na tom mestu popustio i počeo je da curi u vidu kiše. One, mestimične kiše zbog koje meteorolozi trpe podsmeh i kritike od ljudi koji ne razumeju vremenske prilike. Ali, zaista je tako. Jedan ovakav oblak daje kišu samo na ograničenom prostoru koji je u prečniku nekoliko kilometara. Na svom putu, on seje kišu i ostavlja trakaste tragove na tlu, širine nekoliko kilometara, a dugačke i nekoliko desetina kilometara.

Primetio si već da zavesa od kiše ne mora uvek da dopire do tla. Ovaj prateći oblik koji meteorolozi nazivaju virga jeste kiša koja u svom padu ne dopire do tla, jer tokom svog pada ona ispari u suvom i toplom vazduhu. Tada možeš da vidiš končastu strukturu te zavese, a konci su načinjeni od padavinskih pruga, po kojima je i dobila ime. Virga nije mnogo široka i ne može da ti zatvori vidik u nekom pravcu.

Končasti oblaci, končasti i tragovi......

Virga nije privilegija samo Cumulusa, Cumulonimbusa ili Nimbostratusa. Ponekad se može videti i iz drugih oblaka, kao što su Stratocumulus, Altocumulus, Altostratus, pa čak i Cirrocumulus. Rodoslov oblaka dozvoljava srodstvo između virge i svih ovih oblaka, jer iz njih mogu da se oslobode padavine, čak i ako ne dopiru do tla.

Altocumulusi sa virgama kao da su sa druge planete...

Međutim, kada se ova zavesa spusti do tla, računaj da je ona načinjena od umerene ili jake kiše, a često i pljuska. Takvu zavesu, koju meteorolozi nazivaju praecipitatio, oblak razmiče u širinu, ponekad toliko da zatvara deo vidika. Ali, ako se vidik izgubi od zavese, onda je kiša ili pljusak počeo da pada i na tebe, jer si obuhvaćen tom zavesom. Praecipitatio sigurno obeležava oblasti zahvaćene padavinama, i po toj osobini je ovaj tip zavese dobio svoje ime. Oblak neretko izrasta iz Cumulusa u Cumulonimbus. Grmljavina nije obavezna, ali svakako se može pojaviti. Iz prostih razloga osvetljivanja neba i oblaka, munje se mogu videti najčešće predveče, ali slušanje grmljavine je skoro onemogućeno zbog rastojanja do munje tolikog da zvuk oslabi toliko da se izgubi na putu do tvojih ušiju.

Gle! Otpalo dno sa oblaka, pa ispada sve iz njega!

Za razliku od virge, praecipitatio je u srodstvu samo sa oblacima koji daju padavine koje dopiru do tla. Krajnje logično, to su oblaci roda Cumulus, Cumulonimbus, Nimbostratus, Stratocumulus i ponekad Altostratus. Ostali oblaci raskidaju ovaj odnos u rodoslovu oblaka, jer su promenili svoje osnovno svojstvo davalja padavina.

Gledanje oblaka koji u daljini spuštaju zavese ka tlu može biti zanimljivo kao neka pozorišna predstava. Vidiš ples oblaka u daljini, uživaš u njemu kao u nekom baletu, ali budi oprezan, jer moraš da imaš u vidu da neka kiša ili pljusak može da dođe i do tebe.

Zavesa...

Dokle god vidiš zavese, sve je u redu, padavina nema. A kad se zavesa spusti, predstava se završava. Ili bar jedan čin predstave. Onda vreme, kao režiser, menja scenu i počinje neka druga priča...