Kada vidiš svoj dah u rano jesenje (zimsko, ili prolećno) jutro, osećaš i sam da je hladno. Vreme kratkih rukava je prošlo i vratiće se tek krajem proleća. Sada su tek džemperi i jakne dovoljni za ugodni boravak napolju. Dok hodaš, i ne osećaš da je hladno, jer se krećeš, jednostavno ne primećuješ svoj dah. Ali, tek kad zastaneš (recimo da sačekaš prevoz), primetiš da ti se nešto magli ispred nosa. Tvoj dah se jasno vidi u vazduhu. Ispred stakla. Ispred metalih predmeta. U lepom raspoloženju, možeš i da se zabaviš svojim dahom, da magliš staklo i prstom ispisuješ poruke. Ili si to nekada, kao mlađi, radio.
Kada vidiš svoj dah, onako zamišljen pokušavaš da shvatiš otkud se on stvorio. Misliš kako vazduh koji izdišeš ima veću vlažnost nego spoljašnji. Pa, skoro sasvim si u pravu. Vazduh koji izdišeš svakako je znatno topliji od spoljašnjeg vazduha. Tvoja telesna temperatura od oko 36 stepeni (ako je 37 ili viša, ne treba da budeš napolju, već treba da ostaneš i da pokušaš da ozdraviš) zagreva udahnut vazduh u tvojim ustima na tridesetak stepeni. Istovremeno se skoro trenutno obogaćuje isparenjima vode od pljuvačke i vlažne sluzokože i dostiže više vrednosti relativne vlažnosti od bar 60%. U takvim uslovima, temperatura tačke rose je svakako iznad 15 stepeni, pa kada takav vazduh dođe u dodir sa spoljnim vazduhom niže temperature od tačke rose, počinje kondenzacija vodene pare u vazduhu. To se odmah vidi kao dah koji izlazi iz usta.
Kada vidiš svoj dah, pa znaš kako nastaje, zapitaš se zašto ne nastaje na samim ustima? I zašto ispari za par sekundi? Odgovor na prvo pitanje leži u činjenici da vazduhu koji izdišeš treba delić sekunde da se ohladi do temperature tačke rose, odnosno spoljne temperature. Mnogo je teže dahu da izgubi sadržaj vodene pare, pa se zato kondenzuje i vidi. Te sićušne vodene kapljice koje vidiš kao dah ipak ispare za par sekundi samo zato što se izdahnuti sadržaj vodene pare širi oko usta doovljno brzo da relativna vlažnost izdahnutog vazduha opadne do ispod temperature tačke rose, pa u tom trenutku isparavanje vodenih kapljica može neometano da se obavi zbog manjka vlage u vazduhu. Možda si primetio da se kod tragova kondenzacije od aviona dešava nešto slično, s tim što tragovi kondenzacije opstaju znato duže u vazduhu. To se dešava zato što se te kapljice vode smrznu tamo gore, pa postaju led koji je znatno teže vratiti sublimacijom u vodenu paru.
Kada vidiš svoj dah, možda se zapitaš kolika je, ustvari, temperatura vazduha. Nisi čuo na radiju dok si se spremao za odlazak napolje. Javni termometri nisu pouzdani, jer ujutru mogu da pokažu više temperature od realnih. Ali, obrati pažnju: tvoj dah najčešće počinje da se vidi na temperaturama manjim od 15 stepeni. Na 12 stepeni nema greške, sigurno je tu. Na nižim temperaturama ga ima koliko hoćeš! U svakom slučaju, vidljivi dah je jedan od pouzdanih pokazatelja da je dovoljno hladno da se razmišlja o toplijem oblačenju, pa grejanju, zimi...
Kada vidiš svoj dah, a nije prohladno jesenje (zimsko, ili prolećno) jutro, već posle pljuska kiše koji je doneo osveženje, pad temperature, znaj da granica od 15 stepeni više ne važi. Zbog relativne vlažnosti vazduha koja dostiže vrednosti i preko 90%, dah može da se vidi i na 18 stepeni. Sa druge strane, ako duva topli vetar u jesenje (zimsko, ili prolećno) jutro, a znaš da je temperatura 15 stepeni ili možda par stepeni niža, daha nema! Doslovno je ispario na vetru. Tada je relativna vlažnost vazduha niža, pa je isparavanje intenzivnije od kondenzacije vodene pare koju izdišeš.
Kada vidiš svoj dah kako se lepi za staklo, u trenutku ti kroz glavu može proći zapažanje kako su to, ustvari, kapljice vode. Sićušne toliko da se pojedinačno ne vide, već se vide kao zamućeno staklo, one su istovetne rosi, s tim što su kapljice rose znatno krupnije, pa se mogu pojedinačno i uočiti. To je zato što kondenzovana vodena para dalje raste na hladnoj podlozi što nastavkom kondenzacije, što spajanjem sitnijih susednih kapi u veće. Vidiš, rosi je potrebno neko vreme da dobije toliko velike kapi, bar par sati, dok tvoj dah je tako kondenzovan puno, puno mlađi i kratkovečniji. I dok se udaljiš od tog stakla koje si maglio svojim dahom, sićušne vodene kapljice koje ga stvaraju će brzo ispariti, dok kapljice rose ostaju duže, jer su veće i treba im više vremena da ispare.
Kada vidiš svoj dah i sutra, znaćeš sve te male tajne koje on odaje. Tada ćeš moći da vidiš i druge ljude, da ih pozdraviš kad ih prepoznaš, da se nasmešiš, a i drugi će već videti taj dah, možda i taj osmeh. Svi smo mi ponekad kao zmajevi, bar kad nam se dimi iz usta!
Kada vidiš svoj dah, onako zamišljen pokušavaš da shvatiš otkud se on stvorio. Misliš kako vazduh koji izdišeš ima veću vlažnost nego spoljašnji. Pa, skoro sasvim si u pravu. Vazduh koji izdišeš svakako je znatno topliji od spoljašnjeg vazduha. Tvoja telesna temperatura od oko 36 stepeni (ako je 37 ili viša, ne treba da budeš napolju, već treba da ostaneš i da pokušaš da ozdraviš) zagreva udahnut vazduh u tvojim ustima na tridesetak stepeni. Istovremeno se skoro trenutno obogaćuje isparenjima vode od pljuvačke i vlažne sluzokože i dostiže više vrednosti relativne vlažnosti od bar 60%. U takvim uslovima, temperatura tačke rose je svakako iznad 15 stepeni, pa kada takav vazduh dođe u dodir sa spoljnim vazduhom niže temperature od tačke rose, počinje kondenzacija vodene pare u vazduhu. To se odmah vidi kao dah koji izlazi iz usta.
Kada vidiš svoj dah, pa znaš kako nastaje, zapitaš se zašto ne nastaje na samim ustima? I zašto ispari za par sekundi? Odgovor na prvo pitanje leži u činjenici da vazduhu koji izdišeš treba delić sekunde da se ohladi do temperature tačke rose, odnosno spoljne temperature. Mnogo je teže dahu da izgubi sadržaj vodene pare, pa se zato kondenzuje i vidi. Te sićušne vodene kapljice koje vidiš kao dah ipak ispare za par sekundi samo zato što se izdahnuti sadržaj vodene pare širi oko usta doovljno brzo da relativna vlažnost izdahnutog vazduha opadne do ispod temperature tačke rose, pa u tom trenutku isparavanje vodenih kapljica može neometano da se obavi zbog manjka vlage u vazduhu. Možda si primetio da se kod tragova kondenzacije od aviona dešava nešto slično, s tim što tragovi kondenzacije opstaju znato duže u vazduhu. To se dešava zato što se te kapljice vode smrznu tamo gore, pa postaju led koji je znatno teže vratiti sublimacijom u vodenu paru.
Kada vidiš svoj dah, možda se zapitaš kolika je, ustvari, temperatura vazduha. Nisi čuo na radiju dok si se spremao za odlazak napolje. Javni termometri nisu pouzdani, jer ujutru mogu da pokažu više temperature od realnih. Ali, obrati pažnju: tvoj dah najčešće počinje da se vidi na temperaturama manjim od 15 stepeni. Na 12 stepeni nema greške, sigurno je tu. Na nižim temperaturama ga ima koliko hoćeš! U svakom slučaju, vidljivi dah je jedan od pouzdanih pokazatelja da je dovoljno hladno da se razmišlja o toplijem oblačenju, pa grejanju, zimi...
 |
| Kada vidiš svoj dah, videće ga i drugi... (foto Contrail Science) |
Kada vidiš svoj dah kako se lepi za staklo, u trenutku ti kroz glavu može proći zapažanje kako su to, ustvari, kapljice vode. Sićušne toliko da se pojedinačno ne vide, već se vide kao zamućeno staklo, one su istovetne rosi, s tim što su kapljice rose znatno krupnije, pa se mogu pojedinačno i uočiti. To je zato što kondenzovana vodena para dalje raste na hladnoj podlozi što nastavkom kondenzacije, što spajanjem sitnijih susednih kapi u veće. Vidiš, rosi je potrebno neko vreme da dobije toliko velike kapi, bar par sati, dok tvoj dah je tako kondenzovan puno, puno mlađi i kratkovečniji. I dok se udaljiš od tog stakla koje si maglio svojim dahom, sićušne vodene kapljice koje ga stvaraju će brzo ispariti, dok kapljice rose ostaju duže, jer su veće i treba im više vremena da ispare.
Kada vidiš svoj dah i sutra, znaćeš sve te male tajne koje on odaje. Tada ćeš moći da vidiš i druge ljude, da ih pozdraviš kad ih prepoznaš, da se nasmešiš, a i drugi će već videti taj dah, možda i taj osmeh. Svi smo mi ponekad kao zmajevi, bar kad nam se dimi iz usta!
Нема коментара:
Постави коментар