Autobiografija jednog zrna grada

Izvini, znam da sam pomalo nezvan gost, ali dozvoli mi da se predstavim. Ja sam zrno grada.

Ne zameri mi što sam ovde. Moj život je kratak i buran, pa ti neću oduzeti puno vremena da ti ispričam kroz šta sve prolazim u životu.

Moj život počeo je danas pre podne. Moj otac je zrno prašine, a majka je vodena para. Ona se kondenzovala oko mog oca, obuhvatila ga svom svojom nežnošću koju samo voda može da ima, a on je uzvratio prihvatajući toplinu njene kondenzacije. Tako je nastao moj zametak, sićušna kapljica vode, a mama i tata deo mene.

Srećan što sam nastao, počeo sam da lebdim i tako da srećem sebi slične kapljice. Skoro svaki put kada smo se sudarali, postajali smo jedna veća kapljica. Hiljade takvih susreta me je načinilo dovoljno velikim da krenem na jedan uzbudljiv put. Zajahavši uzlaznu vazdušnu struju, postao sam član udruženja Cumulus, koje se sastojalo od mnogo mojih rođaka. Vremenom, udruženje je raslo, a mi smo se u njemu igrali jašući uzlazne vazdušne struje.

U jednom trenutku, naše udruženje je postalo toliko veliko, pa je promenilo ime u Cumulonumbus. Članovi tog udruženja su bili ne samo moji rođaci, vodene kapljice, već i razni drugi, za mene pomalo neobični drugari, kao što su krupa i ledeni kristalići. Oh, kakva mešavina! I svi smo maksimalno uživali u našem udruženju.

Evo kako smo nastali moji rođaci i ja

A onda smo ja i moji rođaci krenuli da se trkamo ko će više da se popne uvis na uzlaznim vazdušnim strujama. To je bilo krajnje uzbudljivo! Svaki put smo se peli sve više i više, a naše udruženje je raslo još malo, i još malo... U toj trci uvis, za mene su počeli da se lepe razni kristalići leda. Ja sam se prilično ohladio, izgubio toplinu, pa sam se smrzao zajedno sa njima. Ali, ti ledeni kristalići su promenili moj izgled. U sredini, ja sam bio jedna bistra kuglica sa zrncem prašine koje sam nasledio od oca i smestio ga u svoje srce. Svud po mojoj površini, kristalići leda su mi dali neproziran, mlečni beličasti izgled. Kakva promena! A onda smo, tako slepljeni, počeli da padamo.

Tokom pada, mnogi kristalići leda su se topili, što je ponovo stvaralo fini, skoro prozirni sloj leda na površini. Na taj sloj su se lepile prehlađene kapljice vode koje su nas čekale niže u Cumulonimbusu. I opet smo postajali sve veći. Kako smo zajedno rasli...

... dok nismo ponovo uhvatili uzlaznu struju i počeli novi krug trke kroz Cumulonimbus. I ponovo sam dobijao društvo u kristalićima leda sve do vrha oblaka, a onda u padu ponovo su se lepile kapljice prehlađene vode. To je bilo tako uzbudljivo da sam morao da obiđem nekoliko krugova. Svaki krug mi je dodavao po jedan mlečnobeli i po jedan poluprovidni sloj. Dodavao sam te slojeve kao drvo što dodaje godove. Evo, u mom preseku možeš da prebrojiš koliko sam puta bio na vrhu, pa do negde u sredini Cumulonimbusa, gde su uzlazne vazdušne struje bile najjače.

Ali, kako sam ispao iz trke?

Prosto... toliko sam narastao da sam postao težak i za uzlazne vazdušne struje. To je bio kraj mog rasta i mog boravka u Cumulonimbusu. Ispao sam odatle kao kamenica, sjurujući se ka tlu sa svojim društvom. Kako ko od nas padne, prodrma onog na tlu i tako izgledamo kao voda koja vri.

I, eto me ovde, na zemlji. Mirujem. Gledam oko sebe, a vidim užas! Mnogo toga oko mene su uništili moji rođaci, druga zrna grada koja su ispala sa mnom. Ja sam oštetio ovu stabljiku trave, ali nije strašno. Ova moja rodbina je izrešetala voćke, lišće i cvetove na drveću, a oni koji su bili udruženi sa olujnim vetrom prosto su obrijali polja žitarica. Oni najveći, kažu, mogu da polupaju crepove, automobile, pa čak i da povrede ljude i životinje. Ti najveći su prava čudovišta, jer su se slepljivali između sebe, praveći ogromno, nepravilno zrno. A ja sam jedan prosečan momak, velik kao lešnik.

Jedan od mojih džinovskih rođaka

Dok tako ležim na tlu i pričam ti sve ovo, osećam kako se topim. Ovde je toplo. Led od kog sam napravljen polako nestaje. I sam nestajem. Živeo sam u Cumulonimbusu desetak minuta. Neki su izdržali skoro dvadeset minuta, neki tek par minuta. Ali, za otprilike isto toliko minuta, i ja ću nestati, kao i svi moji rođaci. Žao mi je što su ti mnogi napravili štetu koja ostaje posle našeg nestanka. Ali, i mi smo deo prirode, pa zato želim da upamtiš ovo kao moje poslednje reči:

Možda ponekad ti i tvoji rođaci možete da smanjite naš broj i veličinu sejući reagense protivgradnim raketama, ali nas se ne možete otarasiti. U proseku jednom do dva puta godišnje na isto mesto, od proleća do jeseni, mi ćemo ponovo dolaziti. Zato se bolje navikni na nas, pa zaštiti sebe i svoju imovinu kad budeš video da ponovo dolazimo.