Cvrčak i mrav 2

Već duže vreme mrav nije video cvrčka, pa se zabrinuo za njega. Otkako je leto počelo, jedva da ga je i čuo, a kamoli video. Stoga je odlučio da ga poseti u pauzi svog rada na prikupljanju prosutog zrnevlja.

Zadigavši list da se provuče ispod njega, mrav ugleda cvrčka kako sedi sav skršen i drhtav.

- Šta je sa tobom? – upita mrav zabrinuto.

- Hladno mi je – reče crvčak jedva čujnim glasom – i ne mogu da pevam i sviram.

- Izađi malo na sunce i zagrej se – reče mrav.

- Bih ja, ali jedva se krećem – požali se cvrčak.

Izađi malo na sunce i zagrej se (ilustracija Miloš Aleksić, www.http://milosaleksic.com/ilustracije.php)

Mrav vidi da cvrčku zaista nije dobro. Cvrčkove muzikalije su bile ispod trave, baš tamo gde ih ostavlja preko zime, kad nije sezona muzike. Počeša se po glavi, pa upita cvrčka:

- A šta bi sa tvojom muzikom? Izgleda kao da je nisi ni pipnuo.

- Ma jesam – odgovori cvrčak preko volje – ali ne ide mi. Prsti su mi utrnuli koliko mi je hladno. Kad se malo zgrejem, izađe poneka nota, ali nije to to. Nedostaje mi temperatura da održim tačno određeni ritam.

- Kako to misliš? – bio je znatiželjan mrav.

- Ovako, pokazaću ti – uspravi se cvrčak – Od broja mog cvrčanja mogu da pogodim temperaturu, i to na sledeći način: od tog broja oduzmeš 40.

- Dobro – reče mrav – Dalje?

- Podeli taj broj sa 7.

- A onda?

- Dodaj još 10 i dobiješ traženu temperaturu – osmehnu se cvrčak – Šta kažeš?

- Meni to izgleda kao ona igra gde zamisliš neki broj, Inga mi da još toliko, ti mi daš 6, pola baciš u vodu, sačuvaš svoje, vratiš Ingi njeno i uvek ti ostaje 3 – reče mrav u neverici.

- Probaj sutra, kad bude toplije – namignu mu cvrčak. – Sedi i broj, računaj i prati temperaturu. Videćeš i sam. Bar je zanimljivo.

Sutradan, mrav uze slobodan dan i sede na kamen da sluša cvrčkovu pesmu. Zaista je dan bio topliji. Kada je bilo tačno 25 stepeni, začulo se ritmično cvrčanje. Pomno je brojao, pisao u beležnicu, računao i pratio temperaturu. Predveče, cvrčkova pesma je prestala.

- Pazi, stvarno – počeša se po glavi mrav, vrteći olovku između dva prsta – Sve se uklapa! Sutra ću da mu odnesem čaj da malo bolje ozdravi i da mu se zahvalim na ovoj igri.

Odlazeći rano u krevet, mrav ponovo začu pesmu. Iako je bilo toplo veče, to nije bio cvrčak, već zrikavac. Nije mogao da spava od topline, pa je izašao da trlja nogu o nogu. Tako mu je uvek uspevalo da se rashladi.

Pred spavanje, cvrčak pomisli na mrava. ''Nisam mu rekao da ja imam samo tri meseca za tri stvari koje čine moj život: da pevam, volim i umirem.'' Zaspao je sa željom da mu to kaže što pre. Ako ne zaboravi do tada.

Rosa u podne!

Sedeo sam na travi, tek prosušenoj od jutrošnje kiše. Zemlja je bila još vlažna, a Sunce je bilo baš hladno i gubilo svoj sjaj. Ne, nije mi bilo dosadno. Naprovit, bio sam prilično zauzet posmatranjem providnog alkoholnog konca u termometru čiji je rezervoar nežno dodirivao uredno podšišanu travu u tom uglu salaša u Horgošu. Bora je stajao iznad mene i pratio toplotne prilike u onoj legendarnoj drvenoj beloj kućici, a Mira se nešto dalje družila sa vetrom koji je jedva duvao, pokušavajući da mu uzme meru pomoću tri polukugle.

Lutajući iza oblaka, odgriženo Sunce je gubilo svoju toplinu

Iako se Sunce probijalo kroz oblake sa promenljivim uspehom, moglo se osetiti kako je toplina bila sve oskudnija. Vazduh je još bio vlažan i miran. Približavalo se nešto što niko nije mogao da zna kako izgleda, nadajući se da će ga prepoznati. Svakog minuta će se to desiti. I svakog minuta, svako od nas beležio je ono što se moglo zabeležiti naššim instrumentima.

Odjednom, sve se smračilo! Kao da je neko isključio svetlo u sobi, nastao je potpuni mrak. Samo pri horizontu mogla se videti tanka žućkasta traka od neba. Izvadili smo pripremljene baterijske lampe i nastavili da pratimo instrumente, pomalo uzbuđeni što nas je očekivana promena ipak malo iznenadila. Iskočiše komarci iz trave, ptice sletoše na prvo što su naišle, kučići polegaše u travu na spavanje, a ljudi zagrajaše. Pravo povečerje, nema šta!

Nežno obrisah tanku staklenu cev koja je čuvala moj providni alkoholni konac koji je vidno počeo da se skraćuje. Nesvestan šta sam uradio, zabeležih još jednu brojku, nešto manju nego u prošlom minutu. Minut kasnije, ponovo obrisah prstom tu situ cev, a onda se spoznaja svog postupka sruči na mene. Kondenzacija vodene pare iz vlažnog vazduha pri tlu... čekaj, pa to je... rosa! Pogledah na sat, ali da shvatim doba dana. Bilo je pet minuta do jedan posle podne. Hej, rosa u podne!

- Miro, Boro, pogledajte ovamo! – pozvah ih uzbuđeno. Bili su mi potrebni da i sami vide ono što i ja vidim, da podelim ovu neobičnost sa njima.

- Šta da vidimo?

- Ovo je... – podigoh glas od uzbuđenja - rosa u podne!

- Rosa u podne, ma daj...

- Ma ozbiljan sam! Vidi... – i ponovo obrisah staklenu cev sa alkoholnim koncem koji se još malo skratio. - Rosa, definitivno. Došlo je do kondenzacije.

Neverica prolete za trenutak, a onda sam rekao nešto što mi je uvek bila šala. Samo sada ne.

- Rosa u podne! Osmortili smo nastanak rose usred dana!

- Eto, i to može...

Još samo trenutak i ponovo će se razdaniti...

Mira i Bora se vratiše svom poslu, a ja sam pored zabeleženih brojki notirao i ono što je u normalnim uslovima nemoguće. Dakle, rosa nastaje kada Sunce ne sija i kad vazduh pri tlu počne da se hladi, pa makar bilo i usred dana, ali samo ako Sunce nestane.

Ponovo obrisah staklenu cev, a onda se razdanilo, isto tako naglo kao kada se smrklo. Začuše se pevci na salašu, psi se podigoše iz trave i dan je mogao da se nastavi. Jedan nezaboravni dan, kada je nemoguće za trenutak postalo moguće... Naravno da pamtim datum i događaj - 11. avgust 1999. godine, potpuno pomračenje Sunca.