Grmljenje - ima ton, nema sliku

Baš tako! Ima ton, nema sliku!
E, to je grmljenje. Grmljavina koja nema vidljivu munju.
Iako se svako električno pražnjenje u atmosferi sastoji od svetlosne (sevanje) i zvučne (grmljenje) manifestacije, neka od njih ne mora biti dostupna tvojim čulima. To znači da mora da postoji neki dobar razlog zašto je ona druga (u ovom slučaju svetlosna) manifestacija izostala.

Zašto se sevanje ponekad ne vidi?

Svetlost munje može da se ne zapaža u dva osnovna slučaja: da ima previše svetlosti i da ima dovoljno oblaka koji mogu da je zaklone. Ovo praktično znači da je grmljenje pre svega pojava koja se najčešće osmatra pri dnevnoj svetlosti.
Osmotriti pojavu grmljenja noću bi bila prava veština, jer ma koliko da su gusti oblaci koji okružuju munje, svakako se odbljesci njihove svetlosti moraju videti. Svetlost munje je dovoljno jaka da prodre kroz svaki oblak koji vizuelno zaklanja oluju.

Da li se dešava da se grmljenje pogrešno prepoznaje?

U praksi je moguće naći zabeleženo grmljenje u noćnim satima. Iako se takva beleška ne odbacuje kao pogrešna, njena ispravnost je sumnjiva. Takav osmatrač verovatno ima neko neodgovarajuće mesto za osmatranje (recimo da ni ne izlazi iz zgrade, već da gleda kroz prozor), pa da je sevanje koje odgovara zvuku grmljenja na nekoj drugoj, njemu nevidljivoj strani. Takođe je moguće da zbog gradske svetlosti, koja ume da ometa noćni pogled u nebo u velikoj meri, munja ostane sakrivena. Ovo je standardna zamka za osmatrače, čak i profesionalce.

Koliko je daleko oblak koji daje pojavu grmljenja?

Ovu daljinu možeš odrediti prilikom posmatranja olujnih oblaka koji se približavaju. Zvuk grmljavine se javlja tipično 10, 15, pa i 20 sekundi posle opažanja munje. Retko, veoma retko, to vreme može da bude i duže, ali nikako duže od pola minuta. Ako ti je poznat odnos proteklog vremena od munje do grmljenja, možeš i sam da zaključiš da je tipična udaljenost električnog pražnjenja u slučaju grmljenja nekih 3 do 6 km, a najviše do 10 km.

Kako da odrediš intenzitet pojave grmljenja?

Slabo grmljenje je ono koje se jedva čuje, ono koje se kotrlja tako da se zbuniš i nisi sasvim siguran da li grmi ili je to neki avion-kamion u daljini.
Umereno grmljenje je ono koje se jasno čuje, gde nema dileme da to potiče od električnog pražnjenja u atmosferi. I dalje ima zvuk kotrljanja, ali je nešto kraći i više menja jačinu zvuka dok kotrlja.
Jako grmljenje je ono kod kojeg se zapitaš 'ili grmi, il se zemlja trese'. Kotrljanje je kratko, par sekundi, ali znatno varira u jačini, gde jači zvuk stiže prvi, dok ga slede njegovi slabašni odjeci koji tumaraju kroz oblak.
Ako si čuo zvuk praska, onda najverovatnije nisi video munju. Grmljenje nema praskav zvuk kao grmljavina, jer ako se munja već ne vidi, mora da je sakrivena oblacima, a ako je sakrivena oblacima, onda nema praskavog, već samo kotrljajućeg zvuka.

Odakle čujem grmljenje?

Zvuk ume da zavara, jer se odbija ne samo od delova oblaka, već i od objekata na tlu. To mogu biti zgrade, ali mogu biti i padine okolnih brda i planina. Ali, kako grmljenje može da potekne samo od olujnog oblaka, pogledaj okolo, pa ćeš videti smer u kojem se nalazi oblak odgovoran za ovu pojavu.

Da, da... baš ovakav dasa (foto Ivan Baboselac)... Prepoznaješ ga? Naravno!

Uskoro ćeš saznati kako grmljavina može da ima sliku, a da nema ton.

Količina oblačnosti - istine i zablude

Sećaš se da sam ti pre neki dan pričao o tome kako se određuje količina oblačnosti. Nadam se da ti je bilo dosta toga jasno i da uspešno procenjuješ oblačnost.
Tad sam ti rekao da mogu da se jave greške. Čak i da imaš savršen osećaj za ocenjivanje pokrivenosti neba oblacima, nisam siguran da ta ocena može da bude uvek ispravna. Evo tri tipične greške (od mnogih) u određivanju količine oblačnosti.
Visoki oblaci nisu uvek kompaktni, pa imaju 'rupe' kroz koje se vidi vedri deo neba (Ci, Cc i donekle Cs). Kako se elementi takvih oblaka vide kao veoma tanke, skoro končaste trake, između kojih se nalazi otprilike ista količina prostora bez oblaka (ili bar isti red veličine), procenjenu količinu oblačnosti treba malo smanjiti. Ne baš na pola, ali skinuti oko jedne četvrtine količine oblaka.




Koliko ima Cirrusa u ovom delu neba? 6/8? Neee... 4/8 u najboljem slučaju

Slično je i sa oblacima koji se sastoje od blago razdvojenih elemenata (Ac, Sc). Čitavo nebo može biti nevešto popločano oblacima, ali to nikako ne znači ta je ono potpuno prekriveno oblacima. Prema preporukama za određivanje količine oblačnosti, u ovom slučaju se beleži količina od 7 osmina (9 desetina), jer se ostavlja minimum 'prostora' za bezoblačni deo neba između oblačnih elemenata.

Po definiciji, ovde ima 7/8 oblačnosti

Mali, gomilasti oblaci iz donje nebeske fioke po pravilu veoma grubo zavaraju osmatrače. Ako se sećaš, pomenuo sam ti kako oblaci nisu samo slike na nebu, već imaju svoju debljinu. Tipičan primer je razvoj dnevne oblačnosti (Cu). Oblaci se veoma slabo šire u stranu, ali zato znatno dobijaju na svojoj debljini. Kako tu debljinu posmatraš sa strane, ona počinje da zaklanja vidik i vedri deo neba se sve manje vidi. U stvarnosti, porkivenost neba oblacima je ostala samo u osnovi oblaka. Doslovno. Evo, daću ti jedno lepo poređenje. Staviš tri-četiri kutije na neki sto sa staklenom površinom. Pogledaj odozdo. Imaćeš realnu predstavu o tome koliko kutija ima, i koliko možeš da vidiš prostora iznad njih. A sad, sedi sa strane i posmatraj ih odatle. Vidiš li kroz tu šumu kutija? Pa... malo toga se vidi. Zato, kada imaš takve oblake, posmatraj im samo osnovice. One su blago osenčene sivim, i  kao da se nalaze na nekoj ravnoj površini, nekom stolu sa staklenom površinom, kao iz poređenja. E, to je onda prava pokrivenost neba oblacima.



Misliš da ih ima 4/8? Ne... samo 1/8

Ima još puno sličnih varki oblaka, koje ću da ti opišem kada budemo zajedno posmatrali određene tipove oblačnosti. Samo, imaj u vidu jedno. Ako poznaješ kako i zašto nastaje svaki tip oblaka, nijedan te više ne može lako prevariti. Ja ću ti pomoći u razotkrivanju tih tajni, a ti ćeš na to dodavati svoja iskstva, koje ćemo podeliti sa ostalima koji vole osmatranje vremena.
Zapamti: Svaki oblak je kao slovo, simbol kojima nebo ispisuje svoje raspoloženje i ćud. Samo treba da naučiš da ih čitaš.

Greške u određivanju vidljivosti

Vizuelno osmotrena i zabeležena vidljivost ne zavisi samo od vremenskih prilika, već i od samog osmatrača: njegovog vida, poznavanja osmatranja vidljivosti i subjektivnosti u proceni. Ne može se uvek pouzdano reći kako je koja greška nastala, ali evo po jednog primera za svaki navedeni tip greške.
Vid osmatrača nije uvek idealan. Potencijalni osmatrač je svako od nas, a niko od nas ne zna naše eventualne problem sa vidom. Najčešće je to kratkovidost ili dalekovidost. U prvom slučaju, daleki objekti prema kojima se određuju velike vrednosti vidljivosti se vide zamućeni, jer je fokus oka znatno bliže od objekta koji se posmatra. U drugom slučaju, dalekovidost čini objekte posmatranja prividno manjim, te je moguće da takav osmatrač ne vidi objekte manjih razmera dovoljno dobro. Posledica ovoga jeste da je vidljivost često ograničena nekom maksimalnom vrednošću od recimo 10 km, ili 15km, ili se neke srednje vrednosti vidljivosti jednostavno ne osmatraju (npr. reda veličine 5 km).
Poznavanje osmatranja vidljivosti obuhvata veoma širok spektar mogućih grešaka. Naime, dešava se da se vidljivost osmatra u pravcu Sunca na zalasku, pa su objekti teško uočljivi zbog direktne Sunčeve svetlosti, što void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Sa druge strane, Sunčev disk može da oslabi neposredno iznad samog horizontal dovoljno da se pojačavaju kontrasti objekata zbog jače osvetljene pozadine, te se prikazuje veća vidljivost od realne.
Još jedan primer nepoznavanja osmatranja vidljivosti jeste noćno osmatranje, kada osmatrač ne zna da uoči objekte noću, ili ih ne može uočiti zbog neadaptiranih očiju na noćne uslove. Ovo svakako void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Postoje osmatrači amateri koji noćnu vidljivost ne beleže većim vrednostima od recimo 2 km. Takav podatak je, najjednostavnije rečeno, neupotrebljiv, a za osmatrača neko može da pomisli da boluje od 'kokošijeg slepila'..
Subjektivno opažanje objekata (svojstveno svakom čoveku, dajući mu lični pečat) je veoma čest uzrok netačno osmotrene vidljivosti. Dok jedni osmatrači procenjuju daljinu opažanih objekata na jednu vrednost, drugi te objekte beleže često znatno različitim daljinama. Veoma očit primer je dat na ovom grafiku, gde su prikazane različite čestine pojedinih kategorija vidljivosti za jednu istu stanicu, ali dva različita osmatrača. Dok stari osmatrač (u smislu da je radio u prethodnom periodu, a ne godinama života) skoro nikad nije zabeležio vidljivost veću od 50 km, novi osmatrač (onaj koji je nasledio osmatranja na istoj stanici) beleži ovu veliku vrednost u vise od 55% slučajeva! Ovakvu grešku može da napravi samo slabo poznavanje repera za vidljivost, odnosno nedovoljno poznavanje osmatranja, što takve podatke čini sumnjivim.

Uvek se nadamo da će se greške sve manje javljati. Međutim, ljudi su ljudi, te takvo očekivanje nije realno i ostaju samo nada (a nada umire poslednja). Ipak, biće dovoljno mudro prepoznati pogrešne podatke, te ako se ne mogu popraviti, bar se mogu označiti kao delimično upotrebljivi iizbegavati ih za neko ozbiljnije razmatranje.