Magla sakriva, magla otkriva...

Sunce na horizontu... kom horizontu?

Dok se vedri zimski dan približava svom kraju, vidljivost postaje sve slabija. Sumaglica obavija vazduh sve gušće, a Sunce se vidi kao jedan slab narandžasti krug koji se ocrtava kroz zamućen vazduh koji zalazi iznad horizonta. Ustvari, već je teško uopšte govoriti o horizontu, jer se nebo i zemlja od sumaglice teško razgraničavaju u sivilu. Vazdušni pritisak je dosegao svoj vrhunac i skoro neznatno skliznuo naniže, očekujući toplije vetrove sa južne strane. A vetar, lenj od zime, kao da hoće da zastane i odmori preko noći.

Skoro neprimetno, vazduh kao da se zgusnuo, jer je vidljivost opala na manje od 1 km. Sada već mogu da ti pričam o magli, jer je ovim ispunjen jedan neophodan uslov za raspoznavanje magle. Drugi isto tako važan uslov jeste da je vidljivost smanjena zbog prisustva vodenih kapljica kondenzovanih iz sveprisutne vodene pare.

Pogledaj uvis… Vidiš li nebo, ima li išta od one vedrine koja je prethodila magli? To treba da razlikuješ, jer se posebno vodi računa o magli kad je nebo vidljivo i o magli kad je nebo nevidljivo. U suštini, nema mnogo razlike između ove dve osnovne vrste magle, osim u njenoj debljini. Vidljivo nebo ukazuje na debljinu magle do stotinak metara, a kroz deblje magle se nebo ne da uočiti.

Magla sakriva, noć sakriva... samo svetlost otkriva

Magle se razlikuju i po načinu postanka. Opisao sam ti nastanak radijacione magle, hlađenjem mirnog vazduha pri površini tla. Advektivna magla nastaje kada se premeštanjem vazduha vazduh dovede do zasićenja vodenom parom usled mešanja hladnijeg, suvljeg dela, spremnog da primi topliji i vlažniji vazduh koji nosi višak vodene pare za kondenzaciju. Osim toga, advektivnom maglom može da se smatra i ona magla na planinama koja nastane za nekoliko sekundi, a ustvari oblak, nošen vetrom, naiđe na taj deo planine.

Ponekad, u magli se na veoma niskim temperaturama stvaraju sićušne ledene iglice koje lebde u vazduhu. Takva pojava se tada naziva ledena magla. Temperatura tada nije 0 stepeni, već znatno, znatno niža, bar -10, a najverovatnije oko -20 stepeni. Ledene iglice se stvaraju usled sublimacije vodene pare, direktnog pretvaranja vodene pare u ledene kristaliće. Ovaj fazni prelaz je moguć samo pri tako niskim temperaturama, jer se tako zaobilazi tečno agregatno stanje koje je održivo na temperaturama neposredno ispod nule. Tečno agregatno stanje, stanje prehlađene vode, podrazumeva znatno veći pritisak u samoj kapljici vode zbog postojanja površinskog napona koje kapljicu odvaja od vazduha. Pri većem pritisku, temperatura faznih prelaza iz jednog agregatnog stanja u drugo je znatno niža. Ako imaš sve ovo u vidu, shvatićeš koliko je besmisleno smatrati maglu ledenom na temperaturama neposredno ispod nule.

Uz vidljivost smanjenu na manje od kilometra, magla sakriva sve što se nalazi na većim rastojanjima. Seti se samo koliko može magla da bude gusta… Stotinak metara, nekoliko desetina? Deset? Može i manje, ali retko. Šašavo ili ne, ali sećam se jedne magle u kojoj nisam mogao da uočim ni svoja stopala na tlu.

A šta magla otkriva?

Pojava radijacione magle je neposredno vezana za temperaturnuinverziju. Idući uvis, vazduh je sve topliji, sve do vrha magle. Odatle pa na više, vazduh ponovo postaje hladniji, tako da visina magle otkriva vrh temperaturne inverzije.

Inverzija može da bude izraženija sa prilivom toplijeg vazduha po visini. Hladan vazduh uz samo tlo ostaje skoro netaknut, pa je promena temperature sa visinom još izraženija. Štaviše, dešava se da pri pojavi toplog vetra na visini, vazduh uz samo tlo može dodatno da se hladi, jer je prosto prikovan za podlogu koja se i dalje hladi. Sunčevo zračenje je skoro neznatno, a svako telo odaje svoju toplotu. Tako dolazimo do još jednog zanimljivog detalja, a to je da sve niža temperatura vazduha u dnu magle otkriva sve topliji vazduh na visini.

Ipak, u jednom trenutku, ova naizgled apsurdna situacija mora da se prekine. Ukoliko topli vetar postane jači, počeće da se ‘češe’ o sloj magle ispod sebe, pa će je tako ‘raščešati’ i oštetiti svojim turbulentnim mešanjem. Tada magla brzo nestaje, ustupajući mesto osetno toplijem, ali vetrovitom vremenu. Kao što znaš, takve situacije su aktuelne prilikom približavanja naoblačenja sa mogućim ili izvesnim padavinama, te ih magla otkriva na ovaj način.

Nestanak radijacione magle je uslovljen promenom vremenske situacije, odnosno narušavanjem temperaturne inverzije. Naoblačenje je sasvim dovoljno za to. Zračenje toplote uvis tako biva ‘poklopljeno’ oblacima koji vraćaju emitovanu toplotu nazad ka tlu. Seti se kako temperatura ponekad malo poraste noću pri naoblačenju, dok je vetar još slab.

Ponekad se dešava da nadiranje sve hladnijeg vazduha, koje je najizraženije upravo na visinama do kojih se pruža debljina magle, prosto sprečava postojanje magle. Temperaturna inverzija, čiji je vrh na tim visinama na kojim su izraženi takvi hladni vetrovi, biva direktno napadnuta bez pardona i briše je kao gumicom. Na ovaj način, čak i nestanak magle otkriva prodor hladnog vazduha. Zanimljivo je da pri ovakvom događaju, temperatura koja je bila ‘zakovana’ na niskim vrednostima biva ‘oslobođena’ nestankom inverzije i mešanjem u dubljem sloju vazduha, pa ponekad dolazimo do ‘apsurda’ da prodor hladnog vazduha podiže temperaturu.

Magla možda sakriva pogled u daljinu, ali ako prepoznaješ njeno ponašanje, ume da otkriva vremensku situaciju. I to je, na neki način, pogled u daljinu, zar ne?

Jači vetrovi, slabije vidljivosti

Jesen je vreme kada su sumaglice i magle sve češće. Vazduh sve više liči na neumiveno lice. Tmurni dani donose sumaglice, a tiha vedra jutra više nisu bistra kao u proleće i na leto.

Jesen je vreme kada se vetrovi vraćaju na scenu, kovitlajući kroz opalo lišće u prirodi i sitne otpatke u gradovima. Grane se ljuljaju, kao da mašući pozdravljaju dolazeću poznu jesen. Ruke hrle u džepove u pokušaju da sačuvaju ono malo toplote.

Osim jeseni, šta pojačan vetar i smanjena vidljivost imaju zajedničko?

Na prvi pogled, baš ništa. Ali, ako si pažljiv posmatrač vremenskih prilika, neće ti promaći nekoliko detalja koji ukazuju na posrednu zavisnost vidljivosti od vetra. Vetar sam po sebi ne može mnogo toga da učini, ali i sam znaš koliko je u stanju da utiče na druge stvari. Ali, polako ću ti otkrivati jednu po jednu vezu između vetra i vidljivosti.

Sumaglice, bez obzira da li kvare vidljivost u tmurnom ili vedrom danu, javljaju se samo kada je vetar sasvim slab. Pri tome, smanjenje vidljivosti nije uvek samo od prisustva vodene pare u vazduhu skoro do zasićenja, već i od prisustva prašine i čađavine koje potiču od sagorevanja raznih goriva. Čim vetar postane umeren, vazduh počinje da se čisti od ovakvih primesa koje lebde u vazduhu. Jak vetar obično omogući vidljivost od najmanje 10 kilometara, čime se ukida pojava sumaglice.

Ali, šta se dešava kada taj isti vetar donese nešto što smanjuje vidljivost? Ima i takvih pojava koje nastaju povećanjem brzine vetra i smanjenjem vidljivosti. Takve pojave obično sadrže razne čestice podignute sa tla, odnosno podloge, pa njihov identitet zavisi od prirode takvih čestica.

Koje su to pojave koje smanjuju vidljivost kada vetar pojača?

Vetar je jedva podigao sneg sa tla (foto J.R./Pinehouse Photos)

Mećava je tipičan primer ovakve pojave. Vetar podiže pahulje suvog snega sa snežnog pokrivača već pri brzini od oko 8 m/s. Kovitlanje snega iznad površine je sve veće, zauzima sve veću visinu sa daljim pojačanjem vetra. Kada uskovitlane pahulje dostižu visinu manju od visine oka osmatrača (po definiciji Svetske Meteorološke Organizacije, to je visina od 1,80 m), tada se ova pojava nazina niska mećava. Ona još uvek ne ugrožava vidljivost u bitnoj meri, ali je sklona da pravi neke druge nedaće, kao snežne nanose.

Da li to sneg pada ili se penje? (foto Anthony's Science Blog)

Međutim, veoma jak vetar koji podiže sneg sa snežnog pokrivača iznad visine oka osmatrača naziva se visoka mećava. Logično, iz same definicije ove pojave je jasno da je vidljivost smanjena na manje od 10 kilometara, a obično iznosi 1 do 4 kilometra. Visoka mećava može da bude i takva da može da te zbuni i da od silnih pahuljica u vazduhu, nošenih veoma jakim vetrom, više ne razlikuješ da li padaju iz oblaka ili su podignute sa snežnog pokrivača. Sve te pahulje lete skoro horizontalno, kao da prave oštre rezove u vazduhu. Peckaju po licu, ponekad jače od samog mraza. Vidljivost tada može da bude smanjena i na desetak metara. Srećom, ovo se najčešće dešava na planinama, kada snežni oblak nalegne na njene obronke, dok je u nizijama prilično retko da se oblak sa snegom spusti skoro do tla uz takav vetar.

Prašina se podiže vetrom (foto The Long Island Blog)

Postoji i drugačija verzija ove pojave, poznate pod nazivom prašinska, odnosno peščana mećava. To je ista pojava kao i snežna mećava, samo što čestice podignute sa tla više nisu pahulje snega, već zrnca prašine, odnosno peska. Naravno, ova pojava je mnogo zastupljenija u predelima sa peščanim tlom. Međutim, može da dođe do ove pojave i u vreme velikih suša, kada posle nekoliko dana bez ijedne kapi kiše tlo postane toliko suvo da je prekriveno tankim slojem prašine. Najčešće se to dešava leti, prilikom nailaska hladnog fronta sa pojačanim vetrom, tako da ova pojava ne traje dugo, manje od sat vremena. Vidljivost je tada obično smanjena na 2 do 8 kilometara, dok su vidljivosti manje od kilometra mnogo verovatnije u pustinjama nego u našim predelima. Samo se seti priča o karavanima koji bivaju zaustavljeni, kako ne bi zalutali u dubinu pustinje.

Kud plovi ovaj brod po ovakvom moru? (foto The American Practical Navigator)

I na moru može doći do slične pojave, kada vetar otkida kapljice vode sa talasa. Takva pojava više nije nikakva mećava, već se naziva dim mora. Ponekad, takve kapljice mogu ponegde da dobiju oblik pokretnih vrtloga. Na talasima, te kapljice su često pomešane sa penom. Vidljivost je smanjena srazmerno jačini vetra, a ponekad se može činiti da se više ne zna da li vidljivost smanjuju te kapljice ili visoki talasi.

A da li može da se pojavi slaba vidljivost, a da vetar ostane slab?

Naravno. Pa zar to nije mnogo češći slučaj? Ah, dobro, podsetiću te i na to… ali drugi put.

Rosulja - isceđena voda iz tmurnog oblaka

Tmuran jesenji dan se ogrnuo širokim sivim oblačnim plaštom. Hladnoća tera prste u džepove ili pred usta kako bi se zagrejali duvanjem. Sva sreća, pa nema vetra koji bi osećaj hladnoće pojačao. Sasvim je dovoljno to što sve deluje nekako zamućeno, kao pogled iz neumivenih očiju. Oseća se neka vlaga koja prekriva travu, kolovoze, drveće, zidove, sam vazduh, čitav svet.

Taman pomisliš kako je dobro što ne pada kiša, kad ti na lice slete prvi dodiri sitnih vodenih kapljica, slabašni kao titraji, na granici da ih i ne osetiš. Nije to kiša kakvu očekuješ. Ovo je više kao neka magla koja se cedi iz oblaka. Kad obratiš pažnju, primećuješ lebdenje i sporo spuštanje tih sićušnih kapljica što te skoro golicaju. Kad prođeš rukom kroz njih, čini ti se kao da ćeš ih razneti oko sebe, a one hrabro ostanu u tvojoj blizini i zaplešu.

Kako su sitne ove kapljice... ali ih puno ima! (foto Hairstyle Pictures)

Da, to je sipeća kiša, ili kako je još meteorolozi nazivaju, rosulja. Čudnog li naziva, primetićeš. Zvuči kao rosa, a nije. Rosaje nešto što krasi vedra jutra. Vedrinu sada možeš samo da zamišljaš, da je se sećaš.

Odakle li dolazi?

Naizgled težak sivi, jednolični oblačni sloj Stratusa donosi ovu vrstu padavina. Prema definiciji Svetske meteorološke organizacije (WMO), rosulju čine vodene kapljice prečnika manjeg od 0,5 mm. Osim iz Stratusa, rosulja se javlja i iz magle, jer Stratus može da predstavlja maglu koja je izdignuta iznad tla. Po svojoj prirodi, rosulja i ne može da se javi iz oblaka nekog drugog roda.

Ceđenje... Da, to je prava reč koja opisuje nastanak rosulje. Spuštanjem vazduha sa veće visine dolazi do intenziviranja procesa kondenzacije vodene pare u kapljice vode. Zbog tako povećane koncentracije kapljica vode, one se češće sudaraju i spajaju u veće, pa u nekom trenutku postaju dovoljno velike da savladaju silu Zemljive teže ili, kao na planinama, da nalete na neku podlogu i tako iscede iz oblaka. Ali, kako se kondenzacija i dalje nastavlja, isceđena voda iz oblaka se brzo nadoknadi novonastalom iz dalje kondenzacije. Rosulja se javlja dokle god se održava ovaj sled događaja. Čim oslabi spuštanje vazduha na visini, kondenzacija slabi i više nema vode koja bi se cedila iz oblaka.

Koje su prateće atmosferske pojave koje se javljaju uz rosulju?

Vidljivost koja tom prilikom vlada je prilično slaba. Ako nije u pitanju magla, kada po definiciji vidljivost iznosi manje od 1000 metara, onda vidljivost može da bude u domenu sumaglice, odnosno počev od 1 km, ali manje od 10 km. Relativna vlažnost vazduha je prilično visoka, obično preko 85%, a neretko dostiže 100%, odnosno dolazi i do zasićenja vazduha vodenom parom. Zbog toga, a i zbog nižih temperatura, isparavanje vode sa tla je znatno manje nego inače. Zato i ostaje taj osećaj vlage na svim predmetima i u vazduhu.

Veoma, veoma retko, vidljivost prilikom rosulje može da bude 10 km, ali takva rosulja se već graniči sa sitnom kišom, jer Stratus retko dozvoljava vidljivosti od 10 km na više. Ako je vidljivost dobra, a beležiš rosulju, zapitaj se da to nije ipak neka sitna kiša, a Stratusi iznad tvoje glave već mogu da budu i Stratocumulusi.

Koliko su značajne količine padavina od rosulje?

Takmičenje u količini padavina između rosulje i kiše
(ilustracija USA Today)

Količina padavina koja stiže od rosulje nije velika, obično je manje od 1 mm vodenog taloga. Dešava se da tokom celog dana može da bude i više padavina, ali ne više od 2 ili 3 mm. Više od toga može da dopre do tla u nekim posebnim uslovima, kao što vladaju na planinama. Tada se oblak, zalepljen za planinu, čini kao magla, a iz njega se cede sićušne kapljice rosulje. Količina padavina tako ume da bude znatno veća od opisane, i do 1 mm na čas. Takve količine padavina svakako ne menjaju bitno ukupnu količinu padavina tokom godine na nekom mestu. Zato se manje pažljivim osmatračima na saradničkim i amaterskim meteorološkim stanicama se ova pojava može učiniti manje značajnom, pa da je čak i ne zabeleže. Biljke se ne bi složile sa tim stavom, jer ne samo da im je važno da dobiju vodu za svoj rast, već isto tako osećaju kako ne gube postojeću količinu vode u sebi.

Iako znaš, kao ljubitelj vremenskih prilika i prirode, da je svaka atmosferska pojava važna i da je svaka količina padavina važna, sada znaš i zašto je važna. Verujem da ćeš pažljivo pratiti pojavu rosulje i razumeti vremenske prilike još malo više nego ranije.

Vedro noćno nebo nije svuda isto

Jesi li gledao sinoć najavljenu kišu meteora?
Ako jesi, blago tebi. Mora da si uživao, kao i u prirodi koja te je okruživala, podsećala da si deo nje.
Ako nisi, potpuno te razumem. Ni ja.

A zašto?

Pa, nešto je smetalo. Nešto što 'jede' zvezde vedrog noćnog neba. Tom čudovištu je ime svetlosno zagađenje. Danak civilizaciji delimično plaća i pogled u nebo. Ne samo što je taj pogled sve uži i uži, što od izgrađenih stvari ljudskom rukom, što od pomanjkanja znanja i svesti o prirodi. Hajde da sada učiniš šta možeš, da bar to zamućenje znanja malo skloniš od svog pogleda.

Pored svih mogućih zagađenja, samo nam je još i svetlosno trebalo. Šta je, ustvari, svetlosno zagađenje?

Kako sam dodatno saznao od astronoma, svetlosno zagađenje jeste sva ona veštačka svetlost koja nam služi da osvetli mesta koja su nam potrebna i noću, a rasipaju se na česticama prašine, kapljicama vode i aerosolima uopšte. Iz veoma sličnih razloga, u tim istim oblastima dolazi do smanjenja meteorološke vidljivosti, ali lokalno, i u znatno manjoj meri. Tebe, kojeg zanima meteorologija, ometa da tako oceniš prozračnost atmosfere i, samim tim, koncentraciju aerosola, što može da ukaže na poreklo vazdušne mase. Naime, arktičke vazdušne mase imaju veoma male koncentracije aerosola, za razliku od vlažnih vazdušnih masa iz suptropskih predela. Ovo je naročito važno prilikom promene vazdušnih masa, odnosno prolaska frontova, površina koje po definiciji razdeljuju različite vazdušne mase. Na primer, sa zapada može da dođe i jedna i druga vazdušna masa, ali tek kada se ona potpuno uvuče nad tvoju teritoriju, možeš da vidiš od kakvog vazduha se sastoji. Zato se i podatak o vidljivosti nalazi među meteorološkim elementima koji se razmenjuju u odgovarajućim (SYNOP) porukama. A onda, preko svega, dolazi još i ovaj dodatak čestica iz urbanih sredina.

Šta prouzokuje svetlosno zagađenje? Od čega ono zavisi?

Veštačka svetlost je, ustvari, jedini izvor svetlosnog zagađenja. Svetla gradova su usmerena na sve strane, pa i uvis. Svetleće reklame, javna rasveta, osvetljenje sportskih objekata, pa čak i objekata koji su iz bezbednosnih razloga osvetljeni, najviše se razbacuju svetlošću nasve strane. Deo svetlosti koji uzalud odlazi uvis, obasjava sve te sitne čestice koje najviše lebde (opet) nad gradovima, te se i one same ponašaju kao mala, sićušna svetla, pomešana u jednu svetlosnu 'kašu'. Gustina te 'kaše' zavisi od

• brojnosti svetala,
• koncentracije aerosola,
• udaljenosti od izvora svetlosnog zagađenja.

Gradovi različitih veličina, logično, imaju različito svetlosno zagađenje. Varoš od nekih 10 hiljada stanovnika (na primer Lapovo) širi svoj uticaj na oko 20 km udaljenosti, grad od oko 50 hiljada stanovnika (kao Jagodina) ometa osvetljenje noćnog neba na 40 km udaljenosti (pomenuta Jagodina tako spaja svoj uticaj sa Paraćinom), grad od oko 250 hiljada stanovnika (kao Niš ili Novi Sad) svetli do oko 80 km udaljenosti, dok milionski grad (kao Zagreb ili Sofija) se razbacuje svetlom do oko 120 km udaljenosti (po tome, Beograd 'prlja' nebo svojom svetlošću i 150 km oko sebe). Ovako gledano, skoro da nema kutka u našim prostorima koji nije zahvaćen svetlosnim zagađenjem. Dobro, još ima dosta planina u Crnoj Gori ili Bosni (znatno više nego u Srbiji ili Hrvatskoj) koje imaju prirodno crno nebo sa prirodno svetlim zvezdama, ali širenje gradova polako 'jede' i ta mesta. Uostalom, pogledaj i sam ovu kartu.

Vedro noćno nebo je crno samo još u onim oblastima koje su ovde obojene crno.

Plava područja su uopšte zahvaćena svetlosnim zagađenjem, u žutim oblastima su 'pojedene' sve sitne zvezde i magline, narandžaste oblasti više ne vide Mlečni put, dok crvene oblasti vide tek poneku zvezdu na vedrom, noćnom nebu. Praktično, ti opisi odgovaraju pogledima na vedro noćno nebo kao na ovoj slici.

Kako se samo ralikuju pogledi u vedro noćno nebo...

Levi segment je nebo centra grada, crvene oblasti sa karte. Idući kroz sliku udesno nailaziš na nebo predgrađa (narandžasto na karti), pa nebo u mestima nedovoljno udaljenih od grada (žuto i zeleno na karti), zatim seosko noćno vedro nebo (plave oblasti na karti) i nebo bez svetlosnog zagađenja, onakvo kakvo je u stvarnosti i kakvog su ga videli naši preci iz doba pre javne rasvete (crne oblasti na karti). Pa sad ti vidi šta grad otima od očiju...

Povećanje koncentracije aerosola, odnosno novih, malih, sićušnih svetala svetlosnog zagađenja, donekle širi ovu svetlosnu mrlju, dok vazduh sa manje aerosola, kao primorski, nešto je prozračniji, te još možeš da vidiš zvezde (pa i zvezde padalice) dok si još na letovanju na moru (ili planini).

Dobro, svetlosno zagađenje smeta gledanju u zvezde, ali gde svetlosno zagađenje smeta u osmatranju vremena?

Pomenuo sam ti osmatranje vidljivosti noću. Iako je sve tu lepo definisano, ne gube se iz domašaja ljudskog pogleda samo zvezde, već i svetleći noćni reperi vidljivosti. U gradovima je tako osmatranje vidljivosti noću potpuno nepouzdano i, među nama rečeno, prilično proizvoljno (osim kada ima magle ili guste sumaglice), a takvi podaci se sa tih mesta daju prema iskustvu osmatrača u praćenju vremena mnogo pre nego u uočavanju repera za vidljivost.

Osmatranje oblačnosti je možda još gore pogođeno ovim problemom. Visoki oblaci, koji mogu da zaklone samo manje sjajne zvezde, vide se više u mašti i u nagađanju osmatrača nego u stvarnosti. Čak i postojanje srednjih oblaka je diskutabilno. Dok se Altocumulusi još nekako i razlikuju od pojedinačnih manjih količina Stratocumulusa zbog prividne veličine svojih elemenata, razlika između Altostratusa i Stratusa je u boji neba (nebo sa Stratusima je svetlije, žućkasto-narandžaste boje) i vidljivosti (ako oku nije verovati, onda treba verovati da ispod Altostratusa skoro nikad nema, a ispod Stratusa skoro uvek ima sumaglice, smanjene vidljivosti na 1do 10 km). Noćni gradski osmatrač teško razlikuje noćne Stratuse i Stratocumuluse koji pretežno ili potpuno pokruvaju nebo. Razlika između njih može biti očigledna u pojavi padavina (Stratocumulus daje kišu ili sneg, a Stratus, rosulju, odnosno sipeću kišu ili zrnasti sneg). Kada padavina nema, razliku može da pokaže i temperatura. Termometar pri tlu pokazuje skoro neznatno nižu temperaturu od one na 2 metra visine, za tipično 1 do 2 stepena pri Stratusnoj oblačnosti. Kada je nebo prekriveno Stratocumulusima, ova razlika je veća, tipično 2 do 3 stepena.

Sasvim dovoljno problema za noćne osmatrače vremena, zar ne?

Kako mogu da izbegnem svetlosno zagađenje? Hoće li se tu išta menjati?

Svetlosno zagađenje nije pokretno, ali se, nažalost, brzo širi. Jedini način da ga izbegneš jeste da odeš u planine, na morsku pučinu, ili u neku pustinju, samo što dalje od ljudskih naselja. Jednostavno rečeno, u oblastima u kojima nema dometa mobilne telefonije i Interneta možeš još da se nadaš prirodno crnom nebu.

Promene svetlosnog zagađenja mogu da budu samo na još goru situaciju. Zamisli, još 1986. godine ljudi su mogli da jasno vide Halejevu kometu, dok 2061. godine možda je više niko na planeti Zemlji neće moći da je vidi. Eto, šta će još 'izumreti' zbog 'cvilizacije' (nije slovna greška!).

Ipak, ako posmatraš vreme, možeš da učiniš očajnički pokušaj, da se skloniš od javne rasvete u polumrak (što nije uvek i bezbedno rešenje), ili da se popneš na krov neke zgrade, bar da se rešiš uticaja tih svetala što su ti neposredno pred očima. Zakloni rukom najsvetlije objekte u tvom vidokrugu, sačekaj da se oči malo naviknu na veću tamu i... šta vidiš, vidiš. Ostalo prepusti iskustvu i nagađaj.