Osmatranje vidljivosti noću predstavlja specifičan problem, jer već samo razaznavanje repernih objekata u vreme loše osvetljenosti nije nimalo lako. Kako postoji samo jedna definicija vidljivosti, moraćemo da se snalazimo.
Prvo što valja uraditi jeste izvršiti odabir objekata koji su osvetljeni ili emituju svetlost i znati njihovu udaljenost od mesta osmatranja. Prema ICAO (Međunarodna organizacija civilnog vazdušnog saobraćaja), noćna vidljivost se definiše kao udaljenost na kojoj se objekat svetlosti 1000 kandela razaznaje prema neosvetljenoj pozadini. Analogno tome, moguće je odrediti vidljivost prema jačini svetlosti pozantog izvora i njegovoj udaljenosti. Kako ove podatke o objektima ne možemo znati ukoliko ih ne postavimo sami, moramo se okernuti nekoj slobodnijoj odrednici za noćne objekte prema kojima se određuje vidljivost. Mislim da će biti dovoljno pomiriti se sa izborom jasno vidljivih izvora svetlosti ili osvetljenih objekata u vidiku osmatranja. Malo subjektivno, ali jedino rešenje bez objektivnih merila.
Odredivši ovakve repere za noćnu vidljivost, sve postaje jasno. Vidljivost je tako daljina do koje se jasno vide odabrani objekti. Sve je isto kao i danju... ali moramo imati par činjenica u vidu, da ne bude kao u pesmi čika Jove Zmaja 'Ciganin hvali svoga konja', gde kaže 'Vidi noću k'o po danu, a na danu k'o u noći, takve su mu oči'.
Prvo, i očima treba da se malo prilagode slabom osvetljenju, pa je preporučljivo ostati na nekom neosvetljenom mestu osmatranja nekih 5 minuta.
Drugo, noćna vidljivost treba da bude odgovarajuća onoj dnevnoj. Dakle, malo poznavanja razvoja vremena nije naodmet. Ako je vidljivost po danu bila poznata, a tip vremena se nije bitno menjao, sasvim je zdrava pretpostavka da je ista vidljivost ostala i noću. Tip vremena se menja vetar značajno (ili osetno) promeni brzinu, dođe do naoblačenja sa niskom oblačnošću i slično. Zimi je čest slučaj da, ako ostane vedro sa slabim ili nikakvim vedrom, počne intenzivno stvaranje rose ili slane kao znak povećanja vlage, posle čega neretko dođe do stvaranja sumaglice ili magle.
Treće, ni svaka noć nije ista. Pri jakoj mesečini, možemo osmatrati vidljivost jednako uspešno kao i danju, sa sve uočavanjem uzvišenja u daljini. Mlad Mesec, naprotiv, nikad nije saveznik određivanju vidljivosti noću. O oblačnim noćima da i ne govorimo, naročito kada je niska oblačnost u pitanju. I sama niska oblačnost ume itekako da zavara osmatrača i navede ga na lošu procenu. Ovde jedino pomaže iskustvo sa niskim oblacima, dok opšteg rešenja ovog problema jednostavno nema.
Četvrto, prilično je verovatno da ostanemo sa nekompletnim setom repera za noćnu vidljivost. Onda prelazimo na nepisane metode snalaženja. Jedna od tih metoda jeste treperenje udaljenih izvora svetlosti. Ako trepere, možemo smatrati da je vidljivost veća nego u slučaju da ta svetla ne trepere. Druga metoda bi, na primer, bila da se oko bližih izvora svetlosti stvara venac, oreol, što je prilično pouzdan znak da je vidljivost smanjena.
Apsurdno, ali istinito. U noćnoj magli ima najmanje dilema oko vidljivosti. Šta se vidi, vidi se... a ako se gledaju stubovi ulične rasvete, treba se osloniti na razaznavanje samih stubova, a nikako svetala.
Najzad, treba imati u vidu da se objekti koji emituju svetlost vide na većoj daljini od onih koji su samo osvetljeni. Logično je, jer izvor emituje direktnu svetlost, bez rasipanja u vazduhu, što je slučaj sa uočavanjem objekata koji su samo osvetljeni. Dakle, ovde treba donekle kompenzovati ocenu vidljivosti i za izvore svetlosti malo smanjiti vrednost vidljivosti, te tako je svesti na neku zajedničku meru sa osvetljenim objektima ili dnevnoj vidljivosti.
Eto, to vam je to, pa sad vidite...
Prvo što valja uraditi jeste izvršiti odabir objekata koji su osvetljeni ili emituju svetlost i znati njihovu udaljenost od mesta osmatranja. Prema ICAO (Međunarodna organizacija civilnog vazdušnog saobraćaja), noćna vidljivost se definiše kao udaljenost na kojoj se objekat svetlosti 1000 kandela razaznaje prema neosvetljenoj pozadini. Analogno tome, moguće je odrediti vidljivost prema jačini svetlosti pozantog izvora i njegovoj udaljenosti. Kako ove podatke o objektima ne možemo znati ukoliko ih ne postavimo sami, moramo se okernuti nekoj slobodnijoj odrednici za noćne objekte prema kojima se određuje vidljivost. Mislim da će biti dovoljno pomiriti se sa izborom jasno vidljivih izvora svetlosti ili osvetljenih objekata u vidiku osmatranja. Malo subjektivno, ali jedino rešenje bez objektivnih merila.
Odredivši ovakve repere za noćnu vidljivost, sve postaje jasno. Vidljivost je tako daljina do koje se jasno vide odabrani objekti. Sve je isto kao i danju... ali moramo imati par činjenica u vidu, da ne bude kao u pesmi čika Jove Zmaja 'Ciganin hvali svoga konja', gde kaže 'Vidi noću k'o po danu, a na danu k'o u noći, takve su mu oči'.
Prvo, i očima treba da se malo prilagode slabom osvetljenju, pa je preporučljivo ostati na nekom neosvetljenom mestu osmatranja nekih 5 minuta.
Drugo, noćna vidljivost treba da bude odgovarajuća onoj dnevnoj. Dakle, malo poznavanja razvoja vremena nije naodmet. Ako je vidljivost po danu bila poznata, a tip vremena se nije bitno menjao, sasvim je zdrava pretpostavka da je ista vidljivost ostala i noću. Tip vremena se menja vetar značajno (ili osetno) promeni brzinu, dođe do naoblačenja sa niskom oblačnošću i slično. Zimi je čest slučaj da, ako ostane vedro sa slabim ili nikakvim vedrom, počne intenzivno stvaranje rose ili slane kao znak povećanja vlage, posle čega neretko dođe do stvaranja sumaglice ili magle.
Treće, ni svaka noć nije ista. Pri jakoj mesečini, možemo osmatrati vidljivost jednako uspešno kao i danju, sa sve uočavanjem uzvišenja u daljini. Mlad Mesec, naprotiv, nikad nije saveznik određivanju vidljivosti noću. O oblačnim noćima da i ne govorimo, naročito kada je niska oblačnost u pitanju. I sama niska oblačnost ume itekako da zavara osmatrača i navede ga na lošu procenu. Ovde jedino pomaže iskustvo sa niskim oblacima, dok opšteg rešenja ovog problema jednostavno nema.
Četvrto, prilično je verovatno da ostanemo sa nekompletnim setom repera za noćnu vidljivost. Onda prelazimo na nepisane metode snalaženja. Jedna od tih metoda jeste treperenje udaljenih izvora svetlosti. Ako trepere, možemo smatrati da je vidljivost veća nego u slučaju da ta svetla ne trepere. Druga metoda bi, na primer, bila da se oko bližih izvora svetlosti stvara venac, oreol, što je prilično pouzdan znak da je vidljivost smanjena.
Apsurdno, ali istinito. U noćnoj magli ima najmanje dilema oko vidljivosti. Šta se vidi, vidi se... a ako se gledaju stubovi ulične rasvete, treba se osloniti na razaznavanje samih stubova, a nikako svetala.
Najzad, treba imati u vidu da se objekti koji emituju svetlost vide na većoj daljini od onih koji su samo osvetljeni. Logično je, jer izvor emituje direktnu svetlost, bez rasipanja u vazduhu, što je slučaj sa uočavanjem objekata koji su samo osvetljeni. Dakle, ovde treba donekle kompenzovati ocenu vidljivosti i za izvore svetlosti malo smanjiti vrednost vidljivosti, te tako je svesti na neku zajedničku meru sa osvetljenim objektima ili dnevnoj vidljivosti.
Eto, to vam je to, pa sad vidite...
Нема коментара:
Постави коментар