Vizuelno osmotrena i zabeležena vidljivost ne zavisi samo od vremenskih prilika, već i od samog osmatrača: njegovog vida, poznavanja osmatranja vidljivosti i subjektivnosti u proceni. Ne može se uvek pouzdano reći kako je koja greška nastala, ali evo po jednog primera za svaki navedeni tip greške.
Vid osmatrača nije uvek idealan. Potencijalni osmatrač je svako od nas, a niko od nas ne zna naše eventualne problem sa vidom. Najčešće je to kratkovidost ili dalekovidost. U prvom slučaju, daleki objekti prema kojima se određuju velike vrednosti vidljivosti se vide zamućeni, jer je fokus oka znatno bliže od objekta koji se posmatra. U drugom slučaju, dalekovidost čini objekte posmatranja prividno manjim, te je moguće da takav osmatrač ne vidi objekte manjih razmera dovoljno dobro. Posledica ovoga jeste da je vidljivost često ograničena nekom maksimalnom vrednošću od recimo 10 km, ili 15km, ili se neke srednje vrednosti vidljivosti jednostavno ne osmatraju (npr. reda veličine 5 km).
Poznavanje osmatranja vidljivosti obuhvata veoma širok spektar mogućih grešaka. Naime, dešava se da se vidljivost osmatra u pravcu Sunca na zalasku, pa su objekti teško uočljivi zbog direktne Sunčeve svetlosti, što void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Sa druge strane, Sunčev disk može da oslabi neposredno iznad samog horizontal dovoljno da se pojačavaju kontrasti objekata zbog jače osvetljene pozadine, te se prikazuje veća vidljivost od realne.
Još jedan primer nepoznavanja osmatranja vidljivosti jeste noćno osmatranje, kada osmatrač ne zna da uoči objekte noću, ili ih ne može uočiti zbog neadaptiranih očiju na noćne uslove. Ovo svakako void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Postoje osmatrači amateri koji noćnu vidljivost ne beleže većim vrednostima od recimo 2 km. Takav podatak je, najjednostavnije rečeno, neupotrebljiv, a za osmatrača neko može da pomisli da boluje od 'kokošijeg slepila'..
Subjektivno opažanje objekata (svojstveno svakom čoveku, dajući mu lični pečat) je veoma čest uzrok netačno osmotrene vidljivosti. Dok jedni osmatrači procenjuju daljinu opažanih objekata na jednu vrednost, drugi te objekte beleže često znatno različitim daljinama. Veoma očit primer je dat na ovom grafiku, gde su prikazane različite čestine pojedinih kategorija vidljivosti za jednu istu stanicu, ali dva različita osmatrača. Dok stari osmatrač (u smislu da je radio u prethodnom periodu, a ne godinama života) skoro nikad nije zabeležio vidljivost veću od 50 km, novi osmatrač (onaj koji je nasledio osmatranja na istoj stanici) beleži ovu veliku vrednost u vise od 55% slučajeva! Ovakvu grešku može da napravi samo slabo poznavanje repera za vidljivost, odnosno nedovoljno poznavanje osmatranja, što takve podatke čini sumnjivim.
Uvek se nadamo da će se greške sve manje javljati. Međutim, ljudi su ljudi, te takvo očekivanje nije realno i ostaju samo nada (a nada umire poslednja). Ipak, biće dovoljno mudro prepoznati pogrešne podatke, te ako se ne mogu popraviti, bar se mogu označiti kao delimično upotrebljivi iizbegavati ih za neko ozbiljnije razmatranje.
Vid osmatrača nije uvek idealan. Potencijalni osmatrač je svako od nas, a niko od nas ne zna naše eventualne problem sa vidom. Najčešće je to kratkovidost ili dalekovidost. U prvom slučaju, daleki objekti prema kojima se određuju velike vrednosti vidljivosti se vide zamućeni, jer je fokus oka znatno bliže od objekta koji se posmatra. U drugom slučaju, dalekovidost čini objekte posmatranja prividno manjim, te je moguće da takav osmatrač ne vidi objekte manjih razmera dovoljno dobro. Posledica ovoga jeste da je vidljivost često ograničena nekom maksimalnom vrednošću od recimo 10 km, ili 15km, ili se neke srednje vrednosti vidljivosti jednostavno ne osmatraju (npr. reda veličine 5 km).
Poznavanje osmatranja vidljivosti obuhvata veoma širok spektar mogućih grešaka. Naime, dešava se da se vidljivost osmatra u pravcu Sunca na zalasku, pa su objekti teško uočljivi zbog direktne Sunčeve svetlosti, što void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Sa druge strane, Sunčev disk može da oslabi neposredno iznad samog horizontal dovoljno da se pojačavaju kontrasti objekata zbog jače osvetljene pozadine, te se prikazuje veća vidljivost od realne.
Još jedan primer nepoznavanja osmatranja vidljivosti jeste noćno osmatranje, kada osmatrač ne zna da uoči objekte noću, ili ih ne može uočiti zbog neadaptiranih očiju na noćne uslove. Ovo svakako void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Postoje osmatrači amateri koji noćnu vidljivost ne beleže većim vrednostima od recimo 2 km. Takav podatak je, najjednostavnije rečeno, neupotrebljiv, a za osmatrača neko može da pomisli da boluje od 'kokošijeg slepila'..
Subjektivno opažanje objekata (svojstveno svakom čoveku, dajući mu lični pečat) je veoma čest uzrok netačno osmotrene vidljivosti. Dok jedni osmatrači procenjuju daljinu opažanih objekata na jednu vrednost, drugi te objekte beleže često znatno različitim daljinama. Veoma očit primer je dat na ovom grafiku, gde su prikazane različite čestine pojedinih kategorija vidljivosti za jednu istu stanicu, ali dva različita osmatrača. Dok stari osmatrač (u smislu da je radio u prethodnom periodu, a ne godinama života) skoro nikad nije zabeležio vidljivost veću od 50 km, novi osmatrač (onaj koji je nasledio osmatranja na istoj stanici) beleži ovu veliku vrednost u vise od 55% slučajeva! Ovakvu grešku može da napravi samo slabo poznavanje repera za vidljivost, odnosno nedovoljno poznavanje osmatranja, što takve podatke čini sumnjivim.
Uvek se nadamo da će se greške sve manje javljati. Međutim, ljudi su ljudi, te takvo očekivanje nije realno i ostaju samo nada (a nada umire poslednja). Ipak, biće dovoljno mudro prepoznati pogrešne podatke, te ako se ne mogu popraviti, bar se mogu označiti kao delimično upotrebljivi iizbegavati ih za neko ozbiljnije razmatranje.
Нема коментара:
Постави коментар