Sada, kada smo se malo upoznali sa pojmom vidljivosti, počinjemo praktičan rad - osmatranje vidljivosti.
Vidljivost se osmatra u svim pravcima oko mesta osmatranja. Za vidljivost se uzima daljina do koje se uočavaju svi objekti u vidiku, dok se na većim udaljenostima objekti gube iz vidika. Na primer, kada se beleži vidljivost od 15 kilometara, svi objekti se vide do te daljine, dok iza 15 kilometara već postoje objekti koji se ne mogu uočiti. Najčešće je vidljivost manje-više ravnomerna u svim smerovima, pa je tako dobijena vrednost vidljivosti prilično reprezentativna.
Međutim, postoje slučajevi kada se vidljivost znatno smanjuje u nekom smeru zbog pramena magle, padavina na vidiku, dima od požara, čestica prašine podignute vetrom ili drugih uzroka. Tada se određuje usmerena vidljivost, odnosno vidljivost u nekom određenom smeru. Pošto reperi za osmatranje vidljivosti nisu naročito upotrebljivi u ovakvom slučaju, vidljivost se ocenjuje na osnovu razdaljine uočljivih objekata u tom smeru.
Postoji osmatranje usmerene vidljivosti i u tačno definisanom smeru. Ovakva osmatranja se vrše na aerdromima, duž poletno-sletne staze, ali se najčešće vrše vizibilimetrima, instrumentima za određivanje usmerene vidljivosti.
U meteorološkim izveštajima uvek se daje najmanja osmotrena vidljivost, bez obzira na smer osmatranja. Usmerena vidljivost se daje tek u posebnim slučajevima, i to posredno, preko identifikacije atmosferske pojave koja smanjuje vidljivost. Aerodromski meteo izveštaji daju usmerenu vidljivost kao dodatnu informaciju po potrebi, uz naznaku smera u kojem je ta vidljivost osmotrena, bilo preko azimuta piste, bilo preko njene oznake.
Zbog ponekad neodgovarajućeg izbora repera za vidljivost, osmatrači su skloni da primene različite 'profesionalne trikove' kako bi što kvalitetnije ocenili vidljivost. Jedan od tih 'trikova' jeste ocenjivanje veće vidljivosti od one koje je moguće dobiti prema reperima putem boje i kontrasta bližih objekata. Na primer, sa jednog mesta se najdalje vidi uzvišenje na 12 km. Ukoliko osmatrač jedva razaznaje uzvišenje, beleži vidljivost od 10 km (dobro, može i 12 km, zbog udaljenosti repera). Ukoliko je uzvišenje nešto kontrastnije u odnosu na nebo iza uzvišenja, osmatrač beleži 20 km. Ako, pak, osmatrač vidi uzvišenje tako da kao da mu se čini da je bliže nego inače (kako bi prosto rekli, kad može da prebroji lišće na šumi), onda beleži i svih 50 km.
Postoje, nažalost, i lokacije gde ni to nije moguće uraditi. Na tim stanicama se onda jednostavno ne beleži nikakva veća vrednost vidljivosti (recimo, ne više od 20 km), čak i ako okolne stanice to mogu da učine.
U slučaju da je potrebno osmotriti male vrednosti vidljivosti, a da reperi ne postoje (odnosno omatranje se ne vrši na meteo stanicama), potrebno je poznavati rastojanja između bliskih objekata. Na primer, takva rastojanja su poznata na putevima između onih stubića sa katadiopterima pokraj puta (50 metara), između stubova za rasvetu (25 m), između stubova dalekovoda (50 m ili 100 m, zavisno od dalekovoda). Ocene male vidljivosti mogu i da se naprave i na mestima gde postoje objekti čije dužine ili rastojanja se mogu lako proceniti (recimo, prema rastojanju koje čine pojedini automobili i njihova međusobna rastojanja).
Postupci iz prethodna tri pasusa spadaju u nepisane tajne osmatrača, nešto što iskusnije kolege prenose manje iskusnim kao 'predanje'. Ispašće da i ja tako nešto radim... ali obazrivo sa takvim saznanjima, naročito ako treba da se osmotri neka zvanična vidljivost.
Tek smo počeli sa raznim 'trikovima' i 'tajnama osmatranja'... Ako imate nešto i sami, slobodno ostavljajte komentare. Zajedno ćemo imati više iskustva na raspolaganju.
Vidljivost se osmatra u svim pravcima oko mesta osmatranja. Za vidljivost se uzima daljina do koje se uočavaju svi objekti u vidiku, dok se na većim udaljenostima objekti gube iz vidika. Na primer, kada se beleži vidljivost od 15 kilometara, svi objekti se vide do te daljine, dok iza 15 kilometara već postoje objekti koji se ne mogu uočiti. Najčešće je vidljivost manje-više ravnomerna u svim smerovima, pa je tako dobijena vrednost vidljivosti prilično reprezentativna.
Međutim, postoje slučajevi kada se vidljivost znatno smanjuje u nekom smeru zbog pramena magle, padavina na vidiku, dima od požara, čestica prašine podignute vetrom ili drugih uzroka. Tada se određuje usmerena vidljivost, odnosno vidljivost u nekom određenom smeru. Pošto reperi za osmatranje vidljivosti nisu naročito upotrebljivi u ovakvom slučaju, vidljivost se ocenjuje na osnovu razdaljine uočljivih objekata u tom smeru.
Postoji osmatranje usmerene vidljivosti i u tačno definisanom smeru. Ovakva osmatranja se vrše na aerdromima, duž poletno-sletne staze, ali se najčešće vrše vizibilimetrima, instrumentima za određivanje usmerene vidljivosti.
U meteorološkim izveštajima uvek se daje najmanja osmotrena vidljivost, bez obzira na smer osmatranja. Usmerena vidljivost se daje tek u posebnim slučajevima, i to posredno, preko identifikacije atmosferske pojave koja smanjuje vidljivost. Aerodromski meteo izveštaji daju usmerenu vidljivost kao dodatnu informaciju po potrebi, uz naznaku smera u kojem je ta vidljivost osmotrena, bilo preko azimuta piste, bilo preko njene oznake.
Zbog ponekad neodgovarajućeg izbora repera za vidljivost, osmatrači su skloni da primene različite 'profesionalne trikove' kako bi što kvalitetnije ocenili vidljivost. Jedan od tih 'trikova' jeste ocenjivanje veće vidljivosti od one koje je moguće dobiti prema reperima putem boje i kontrasta bližih objekata. Na primer, sa jednog mesta se najdalje vidi uzvišenje na 12 km. Ukoliko osmatrač jedva razaznaje uzvišenje, beleži vidljivost od 10 km (dobro, može i 12 km, zbog udaljenosti repera). Ukoliko je uzvišenje nešto kontrastnije u odnosu na nebo iza uzvišenja, osmatrač beleži 20 km. Ako, pak, osmatrač vidi uzvišenje tako da kao da mu se čini da je bliže nego inače (kako bi prosto rekli, kad može da prebroji lišće na šumi), onda beleži i svih 50 km.
Postoje, nažalost, i lokacije gde ni to nije moguće uraditi. Na tim stanicama se onda jednostavno ne beleži nikakva veća vrednost vidljivosti (recimo, ne više od 20 km), čak i ako okolne stanice to mogu da učine.
U slučaju da je potrebno osmotriti male vrednosti vidljivosti, a da reperi ne postoje (odnosno omatranje se ne vrši na meteo stanicama), potrebno je poznavati rastojanja između bliskih objekata. Na primer, takva rastojanja su poznata na putevima između onih stubića sa katadiopterima pokraj puta (50 metara), između stubova za rasvetu (25 m), između stubova dalekovoda (50 m ili 100 m, zavisno od dalekovoda). Ocene male vidljivosti mogu i da se naprave i na mestima gde postoje objekti čije dužine ili rastojanja se mogu lako proceniti (recimo, prema rastojanju koje čine pojedini automobili i njihova međusobna rastojanja).
Postupci iz prethodna tri pasusa spadaju u nepisane tajne osmatrača, nešto što iskusnije kolege prenose manje iskusnim kao 'predanje'. Ispašće da i ja tako nešto radim... ali obazrivo sa takvim saznanjima, naročito ako treba da se osmotri neka zvanična vidljivost.
Tek smo počeli sa raznim 'trikovima' i 'tajnama osmatranja'... Ako imate nešto i sami, slobodno ostavljajte komentare. Zajedno ćemo imati više iskustva na raspolaganju.
Нема коментара:
Постави коментар