Pažnja! Olujni vetar!

Sprema se vetar, jak vetar, olujni vetar... Nosiće sve pred sobom, neće ti dati da normalno stojiš, guraće te dok se krećeš. Nešto će da se skrši, polomi, obori... Srećom po tvoje znanje, imaćeš pojma kolika je brzina vetra prema onome što zapažaš. Ta zapažanja ćeš moći da uporediš sa zvaničnim meteorološkim izveštajima o brzini vetra. Ali, kad jačina vetra dostigne 8 Bofora (17 metara u sekundi ili više), možeš da očekuješ i materijalnu štetu.

Pogledaj dobro oko sebe. Kakve štete možeš da očekuješ od vetra?

Nije imao sreće...

Sama Boforova skala već najavljuje moguće štete. Grane drveća već mogu da se slome i padnu. Tanje grane možda nisu toliko značajne, ali krupnije i deblje grane već mogu da nanose štetu prilikom svog pada. U gradu, grane koje padaju od olujnog vetra mogu da oštete vozila, kioske, žice između bandera, a u krajnjoj liniji i da povrede nekog prolaznika koji je bio takve, loše sreće. Pazi dobro! Olujni vetar može da otkine i prelomi i poneko stablo, naročito ako je drvo bolesno ili počelo da truli. Kako drveće ne ide kod lekara, a nadležne službe gradskog zelenila mogu i da ne primete odmah da je neko drvo u lošem stanju, ostaje na tebi da povedeš računa o tome.

E, iza ovog znaka vetar stvarno može da naudi vožnji!

Nalaziš se u autu, a vetar ga zabacuje kako on hoće. Uopšte nije prijatno ni putnicima, ali ni vozaču kojem se upravljač otima! Ali, zamisli da voziš kamion sa ciradom ili šleper. Bočni olujni vetar može da obori takvo vozilo kao od šale! Naravno, to se sve može desiti ako je vetar olujne jačine. Olujni vetar može najviše da pokaže svoje moći na mostovima i otvorenom prostoru, ali i u posebno vetrovitim područjima kao što su obale mora, neposredna blizina planine s koje duva vetar. Na takvim mestima se ponekad mogu naći i odgovarajući saobraćajni znaci koji upozoravaju na izraženu opasnost od udara vetra. Dešava se čak da se takve deonice puteva zatvaraju za saobraćaj dok vetar ne oslabi.




Nisu samo drumska vozila na udaru vetra. Rečna i morska plovidba je otežana za velika plovila, dok manja plovila moraju biti privezani na bezbednom. Ukoliko nisu, možda ćeš naći neki prevrnut ili razbijen čamac. Ako si u avionu, znaj da pilotu nije nimalo svejedno dok poleće ili sleće na pistu. Jači udar vetra može čak i te grdosije da otima iz kontrole.

Pre vetra, ovi crepovi su bili na krovu...

Koliko puta se moglo videti kako tokom olujnog vetra leže razbijeni crepovi oboreni s nekog krova. Dobro je, jer to je najmanja moguća šteta koja može nastati. Zamisli da je na mestu pada bio neki auto, ili još gore neki nesrećnik. Dešava se, a vetar ne bira kome će to da se desi. Zato svedi taj izbor na uži tako što ćeš da izbegavaš takva mesta i za prolaz, i za parkiranje auta.

Gradilišta su mesta posebno osetljiva na štetu od olujnog vetra. Uvek se nađe neki nepričvršćeni predmet, neka daska, limena ili drvena tabla, prozorsko staklo koje biva poneto nekim udarom vetra, pa lako može da pređe ogradu gradilišta i nađe se nasred ulice! Kranovi građevinara se tada posebno obezbeđuju i napuštaju. Ako vetar počne iznenada, samo zamisli kako je kranisti koji se zatekao u pola posla. Zatvoren u onom metalnom kavezu, desetinama metara iznad tla, a na kranu je nešto teško. Kuka može da bude i slobodna, ali betonski teg na drugoj strani krana je uvek tu. I šta ako se poneka tona otkači odatle? Ne razmišljaj previše ako si u toj ulozi, već odmah poštuj bezbednosne procedure!

Ako samo struje nema, dobro smo i prošli.

Bandere i dalekovodi mogu da popuste pod udarima olujnog vetra. Srećom, obično se pored dalekovoda niko ne nalazi, ali prekid struje koji se zbog toga desi potrajaće satima, a možda i koji dan.

Dakle, kad duva olujni vetar, zabeleži kad je počeo, kad završava i iz kog pravca je duvao. Oceni njegov jačinu, kao što znaš, prema Boforovoj skali. Znaj da je verovatno negde nastala neka šteta, možda baš kao iz ovih opisa. Ako je vidiš, opiši šta je sve oštećeno. Svaka takva informacija će svakako pomoći svima koji se bave štetama od olujnog vetra, pa čak i meteorolozima koji nemaju merenja baš na svakom uglu. Najzad, nemoj da zaboraviš da si i ti ljudsko biće, da je nezgoda koju si video i zabeležio mogla i tebi da se desi. Zato, prvo pomozi onima koji trpe štetu, pa tek onda piši šta si zapazio. Ako ne znaš gde da beležiš, možeš da ostaviš komentar na ovaj tekst. To će biti dovoljno. Hvala.

Pažnja! Opasne meteorološke pojave!

Čitajući tekstove sa ovog bloga, imao si priliku da otkriješ mnoge tajne meteoroloških osmatranja. Naučio si, ili si se podsetio kako se osmatraju i razumeju vremenske prilike, šta koja pojava znači, odakle dolazi i šta možeš da očekuješ sledeće iz asortimana meteoroloških pojava. To radiš zato što to voliš, želiš da razumeš prirodu i njene ćudi, proširiš svoje vidike, obogatiš svoje znanje, umnožiš svoje iskustvo... ali, da li je to dovoljno? Ima li svo to znanje i iskustvo neku praktičnu primenu?

Naravno da ima!

Vreme nije uvek predividivo. Ponekad može da bude i opasno! Uz razvoj tehnologije, sve smo osetljiviji i ranjiviji na razne nedaće, pa i na vremenske neprilike. Iako se one mogu relativno pouzdano predvideti dovoljno vremena unapred, nikad ne možemo tačno znati da li će napraviti neku štetu ili, ne daj Bože, odneti neki ljudski život. Ovo je sasvim dovoljan razlog da uposliš svoja umeća: da razumeš opasne meteorološke pojave.

Među opasne meteorološke pojave ubrajaju se:

• gusta magla ,
• visok snežni pokrivač, snežni nanosi, mećava,
• lavine,
• poledica, naslage leda na objektima,
• olujni vetar, bilo da je to uz grmljavinsku oluju ili višednevni,
• grad (kao najopasniji deo grmljavinskih oluja),
• poplava i bujica,
• suša,
• dugotrajno hladno ili vruće vreme, odnosno hladni i topli talasi.

Primećuješ da neke od ovih pojava nisu samo odraz trenutnog stanja vremena, već i posledice održavanja jednog tipa vremena u dužem periodu (nekoliko dana, pa i više sedmica). To samo znači da vreme treba pratiti stalno, a ne samo kada je u toku neka uzbudljiva promena.

Meteorološke službe su zadužene da prate vreme. To ne znači da možeš da se tek tako osloniš na njih, jer uprkos raznim naprednih tehnikama praćenja vremena (sateliti, radari, automatska i daljinska merenja), one ne mogu uvek znati gde je nastala kakva šteta od vremenskih (ne)prilika. Takva informacija je od suštinskog značaja, jer osnovna dužnost meteoroloških službi jeste da praćenjem i prognoziranjem vremena pomogne u normalnom odvijanju drugih aktivnosti, sa posebnim osvrtom na zaštitu ljudskih života, životne sredine i materijalnih dobara. Međutim, veliki problem meteoroloških službi je da imaju u vidu nastale štete od opasnih meteoroloških pojava kako bi procenili rizik od njihovog pojavljivanja. Takva procena rizika je izuzetno važna za planiranje i zaštitu objekata od opšteg značaja (putevi, pruge i druge saobraćajnice, poljoprivredne površine, razna postrojenja, skladišta, važne zgrade i slično).

Tvoja uloga u ovom zadatku počinje ovde! Svojim umećem posmatranja vremena možeš da obratiš pažnju na opasne meteorološke pojave, da ih pratiš i beležiš, ali i da beležiš štete koje tako nastaju. Te zabeleške podeli sa drugima. Objavi ih na nekom pogodnom mestu, recimo kao komentar na ovaj tekst ili na neki tekst na ovom blogu koji se odnosi na odgovarajuću opasnu pojavu. Nađi i neki meteorološki forum i podeli tu informaciju i sa ostalim članovima koji svakodnevno prate vreme. Budi uveren da u meteorološkim službama postoje ljudi koji prate te tekstove u potrazi za takvim informacijama.

I da... ako još nije počela, tvoja uloga u ovom zadatku počinje sada!

(Ne)slana šala

U hladnim, često vedrim jutrima sa malo ili bez imalo vetra, kada je miris mraza u naznakama pomešan sa mirisima loženja, vrhovi vlati trave umeju da osvanu pod tankim, belim prekrivačem. Kao da joj je hladno, pa se pokriva još jednim ćebencetom, trava podseća da i mi treba da imamo još jedan sloj odeće na sebi. Slično travi, u gradu se ovako ogrnu krovovi i haube automobila.

Ali, gde je rosa, kojom se jutro umiva? Kakva je ovo neslana šala?

Ovo nije neslana šala, već slana. Ne slana šala, već samo slana. Mraz je, nema šale.

Otkud slana?

Noć nije 'posolila', već 'poslanila' travu
(foto www.slometeo.net)

Vlaga iz vazduha se skuplja na površine koje se najjače hlade, baš isto tako kao kad prave rosu. Međutim, kondenzacija vlage iz vazduha se polako zamenjuje sublimacijom vodene pare na najbolje ohlađenim površinama. Nije teško pogoditi da se ova zamena vrši na temperaturama ispod nule, s tom razlikom što se više ne radi o temperaturi vazduha, već o temperaturi koju dostižu površine koje se hlade. Razlika se veoma jasno vidi, jer umesto vodenih kapljica rose, stvaraju se ledene ljuspice od kojih se sastoji ova pojava.

Nastanak slane zavisi ne samo od hlađenja, već i od trenutka u kojem se menja znak temperature površina na kojima nastaje. Jesenjim i prolećnim slanama često prethodi pojava rose, jer nastaje na skoro istovetan način. Mrazne večeri, međutim, nemaju uvertiru od rose, jer je početna temperatura pri kojoj se vodena para prikuplja na hladne površine je već ispod nule.

Ovakve nitne nisu ukrasne (foto
http://don.komarechka.com/2010/11/more-frozen-dew-drops/)

Prelaz iz rose u slanu se u prvim javljanjima mrazeva javlja pred jutro. Narod kaže: ''Pred zoru se mrzne''. Ima narod pravo; tada je temperatura najčešće najniža. Ali, dešava se da se prilikom hlađenja zamrzavaju kapljice rose. Ova neobična bela rosa se od slane razlikuje upravo po obliku tih tanušnih elemenata od kojih se tka tanki pokrivač od komadića leda. Dok je kod slane ovo tkanje od ledenih ljuspica i pločica, bela rosa ima zamrznute kapljice, odnosno okruglaste nitnice vešto poređane jedne pored druge u gustom rasporedu. Na prvi pogled deluje isto jer je od istog materijala, ali ledeno tkanje je različitog oblika.

Šta se zbiva kada nestaje slana?

Jednostavno, nestanak slane označava i promenu uslova koji su prouzrokovali njen nastanak, ponekad prelazeći u svoju suprotnost. Slana nestaje kada, umesto hlađenja, počne zagrevanje preko dana; kada noć nije više vedra, već postane oblačna; kad ono malo ili nimalo vetra se pokrene i uskovitla vazduh. Primetićeš i to da slana može da opstane i par sati duže u senci nego na osunčanom tlu. To je samo dokaz da temperatura vazduha nije uvek dovoljna za nestajanje slane.

Slana može da nestane topljenjem delića od leda, što ostavlja tragove od vodenih kapljica. One više nisu lepo poređane po površinama, već se slivaju kao na kiši. Zato, te kapljice nisu rosa. Slana može da nestane i bez prelaska u tečnu fazu, već samo sublimuje direkno u vodenu paru. Čim izdahneš vazduh na hladnom vremenu, setićeš se da je vodena para nevidljiva i sveprisutna, a vidi se samo kada se kondenzuje ili kristališe u ledene elemente.

Kakav je značaj slane?

U hladnim jutrima, slana jasno oslikava predele koje su osetljivije na mraz, stavljajući više svoje bele boje na tim mestima. Primetićeš da su ta mesta uglavnom nizije i doline, pa čak i mala udubljenja, ne šira od nekoliko metara. Takva mesta i imaju svoje posebno ime: mrazišta. Svako ko zna nešto o uzgajanju biljaka, bilo da je to cveće ili neka kultura koja daje plodove, izbegava mrazišta kao mesta na kojima biljke treba da rastu. U rano proleće, ova mesta mogu da 'oberu' biljke pre nego što i počnu da rastu. S druge strane, rani mrazevi nisu toliko opasni, jer biljke završavaju vegetacioni ciklus svog života.

Slana je takođe i znak da na putevima i ulicama može da bude klizavo za automobile. Tada izlaze ekipe za održavanje ulica i posipaju so, kako bi se sprečilo formiranje tankog, skoro nevidljivog sloja leda. Tada je i ulica slana, ali ne od slane, već od soli.

Kad primetiš prelazak iz rose u slanu, obrati pažnju na temperaturu vazduha. Ona je tada ne mnogo, ali svakako iznad nule za nekih 3 do 5 stepeni. Taman tolika je i razlika između temperature vazduha i površina na kojima se slana javlja. Eto još jednog prirodnog termometra. Zgodno je imati takve termometre za svaku priliku, zar ne?

Rosa u podne!

Sedeo sam na travi, tek prosušenoj od jutrošnje kiše. Zemlja je bila još vlažna, a Sunce je bilo baš hladno i gubilo svoj sjaj. Ne, nije mi bilo dosadno. Naprovit, bio sam prilično zauzet posmatranjem providnog alkoholnog konca u termometru čiji je rezervoar nežno dodirivao uredno podšišanu travu u tom uglu salaša u Horgošu. Bora je stajao iznad mene i pratio toplotne prilike u onoj legendarnoj drvenoj beloj kućici, a Mira se nešto dalje družila sa vetrom koji je jedva duvao, pokušavajući da mu uzme meru pomoću tri polukugle.

Lutajući iza oblaka, odgriženo Sunce je gubilo svoju toplinu

Iako se Sunce probijalo kroz oblake sa promenljivim uspehom, moglo se osetiti kako je toplina bila sve oskudnija. Vazduh je još bio vlažan i miran. Približavalo se nešto što niko nije mogao da zna kako izgleda, nadajući se da će ga prepoznati. Svakog minuta će se to desiti. I svakog minuta, svako od nas beležio je ono što se moglo zabeležiti naššim instrumentima.

Odjednom, sve se smračilo! Kao da je neko isključio svetlo u sobi, nastao je potpuni mrak. Samo pri horizontu mogla se videti tanka žućkasta traka od neba. Izvadili smo pripremljene baterijske lampe i nastavili da pratimo instrumente, pomalo uzbuđeni što nas je očekivana promena ipak malo iznenadila. Iskočiše komarci iz trave, ptice sletoše na prvo što su naišle, kučići polegaše u travu na spavanje, a ljudi zagrajaše. Pravo povečerje, nema šta!

Nežno obrisah tanku staklenu cev koja je čuvala moj providni alkoholni konac koji je vidno počeo da se skraćuje. Nesvestan šta sam uradio, zabeležih još jednu brojku, nešto manju nego u prošlom minutu. Minut kasnije, ponovo obrisah prstom tu situ cev, a onda se spoznaja svog postupka sruči na mene. Kondenzacija vodene pare iz vlažnog vazduha pri tlu... čekaj, pa to je... rosa! Pogledah na sat, ali da shvatim doba dana. Bilo je pet minuta do jedan posle podne. Hej, rosa u podne!

- Miro, Boro, pogledajte ovamo! – pozvah ih uzbuđeno. Bili su mi potrebni da i sami vide ono što i ja vidim, da podelim ovu neobičnost sa njima.

- Šta da vidimo?

- Ovo je... – podigoh glas od uzbuđenja - rosa u podne!

- Rosa u podne, ma daj...

- Ma ozbiljan sam! Vidi... – i ponovo obrisah staklenu cev sa alkoholnim koncem koji se još malo skratio. - Rosa, definitivno. Došlo je do kondenzacije.

Neverica prolete za trenutak, a onda sam rekao nešto što mi je uvek bila šala. Samo sada ne.

- Rosa u podne! Osmortili smo nastanak rose usred dana!

- Eto, i to može...

Još samo trenutak i ponovo će se razdaniti...

Mira i Bora se vratiše svom poslu, a ja sam pored zabeleženih brojki notirao i ono što je u normalnim uslovima nemoguće. Dakle, rosa nastaje kada Sunce ne sija i kad vazduh pri tlu počne da se hladi, pa makar bilo i usred dana, ali samo ako Sunce nestane.

Ponovo obrisah staklenu cev, a onda se razdanilo, isto tako naglo kao kada se smrklo. Začuše se pevci na salašu, psi se podigoše iz trave i dan je mogao da se nastavi. Jedan nezaboravni dan, kada je nemoguće za trenutak postalo moguće... Naravno da pamtim datum i događaj - 11. avgust 1999. godine, potpuno pomračenje Sunca.

Zavese od kiše

... a onda su oblaci počeli da se tovare u gomile. Velike, bele, skoro nepregledno visoke, sa sivim tabanima. Ma da, već si ovo gledao kako nastaje. Počelo je od malih belih grumuljica, preko pogačica na nebu, sve do ovoga, kada su gomile oblaka Cumulus počele da zatrpavaju nebo, kao da neko sklanja sneg sa puta grtalicom. Ali, šta je, tu je. U daljini jasno vidiš sivu oblačnu bazu, lepo poravnatu, kao da stoji na nekom nevidljivom stočiću. Ali, na jednom mestu, ta osnova se muti i sivilo donjeg dela oblaka počinje da se razliva naniže, ka horizontu. Prosto deluje kao neka zavesa koja se spušta.

I jeste zavesa. Ali, napravljena je od kiše.

Donji delovi ovih oblaka se sastoje od vodenih kapljica. Baš kao i kiša. I zato je boja te zavese potpuno ista kao boja oblačne osnove. Oblak je na tom mestu popustio i počeo je da curi u vidu kiše. One, mestimične kiše zbog koje meteorolozi trpe podsmeh i kritike od ljudi koji ne razumeju vremenske prilike. Ali, zaista je tako. Jedan ovakav oblak daje kišu samo na ograničenom prostoru koji je u prečniku nekoliko kilometara. Na svom putu, on seje kišu i ostavlja trakaste tragove na tlu, širine nekoliko kilometara, a dugačke i nekoliko desetina kilometara.

Primetio si već da zavesa od kiše ne mora uvek da dopire do tla. Ovaj prateći oblik koji meteorolozi nazivaju virga jeste kiša koja u svom padu ne dopire do tla, jer tokom svog pada ona ispari u suvom i toplom vazduhu. Tada možeš da vidiš končastu strukturu te zavese, a konci su načinjeni od padavinskih pruga, po kojima je i dobila ime. Virga nije mnogo široka i ne može da ti zatvori vidik u nekom pravcu.

Končasti oblaci, končasti i tragovi......

Virga nije privilegija samo Cumulusa, Cumulonimbusa ili Nimbostratusa. Ponekad se može videti i iz drugih oblaka, kao što su Stratocumulus, Altocumulus, Altostratus, pa čak i Cirrocumulus. Rodoslov oblaka dozvoljava srodstvo između virge i svih ovih oblaka, jer iz njih mogu da se oslobode padavine, čak i ako ne dopiru do tla.

Altocumulusi sa virgama kao da su sa druge planete...

Međutim, kada se ova zavesa spusti do tla, računaj da je ona načinjena od umerene ili jake kiše, a često i pljuska. Takvu zavesu, koju meteorolozi nazivaju praecipitatio, oblak razmiče u širinu, ponekad toliko da zatvara deo vidika. Ali, ako se vidik izgubi od zavese, onda je kiša ili pljusak počeo da pada i na tebe, jer si obuhvaćen tom zavesom. Praecipitatio sigurno obeležava oblasti zahvaćene padavinama, i po toj osobini je ovaj tip zavese dobio svoje ime. Oblak neretko izrasta iz Cumulusa u Cumulonimbus. Grmljavina nije obavezna, ali svakako se može pojaviti. Iz prostih razloga osvetljivanja neba i oblaka, munje se mogu videti najčešće predveče, ali slušanje grmljavine je skoro onemogućeno zbog rastojanja do munje tolikog da zvuk oslabi toliko da se izgubi na putu do tvojih ušiju.

Gle! Otpalo dno sa oblaka, pa ispada sve iz njega!

Za razliku od virge, praecipitatio je u srodstvu samo sa oblacima koji daju padavine koje dopiru do tla. Krajnje logično, to su oblaci roda Cumulus, Cumulonimbus, Nimbostratus, Stratocumulus i ponekad Altostratus. Ostali oblaci raskidaju ovaj odnos u rodoslovu oblaka, jer su promenili svoje osnovno svojstvo davalja padavina.

Gledanje oblaka koji u daljini spuštaju zavese ka tlu može biti zanimljivo kao neka pozorišna predstava. Vidiš ples oblaka u daljini, uživaš u njemu kao u nekom baletu, ali budi oprezan, jer moraš da imaš u vidu da neka kiša ili pljusak može da dođe i do tebe.

Zavesa...

Dokle god vidiš zavese, sve je u redu, padavina nema. A kad se zavesa spusti, predstava se završava. Ili bar jedan čin predstave. Onda vreme, kao režiser, menja scenu i počinje neka druga priča...

Autobiografija jednog zrna grada

Izvini, znam da sam pomalo nezvan gost, ali dozvoli mi da se predstavim. Ja sam zrno grada.

Ne zameri mi što sam ovde. Moj život je kratak i buran, pa ti neću oduzeti puno vremena da ti ispričam kroz šta sve prolazim u životu.

Moj život počeo je danas pre podne. Moj otac je zrno prašine, a majka je vodena para. Ona se kondenzovala oko mog oca, obuhvatila ga svom svojom nežnošću koju samo voda može da ima, a on je uzvratio prihvatajući toplinu njene kondenzacije. Tako je nastao moj zametak, sićušna kapljica vode, a mama i tata deo mene.

Srećan što sam nastao, počeo sam da lebdim i tako da srećem sebi slične kapljice. Skoro svaki put kada smo se sudarali, postajali smo jedna veća kapljica. Hiljade takvih susreta me je načinilo dovoljno velikim da krenem na jedan uzbudljiv put. Zajahavši uzlaznu vazdušnu struju, postao sam član udruženja Cumulus, koje se sastojalo od mnogo mojih rođaka. Vremenom, udruženje je raslo, a mi smo se u njemu igrali jašući uzlazne vazdušne struje.

U jednom trenutku, naše udruženje je postalo toliko veliko, pa je promenilo ime u Cumulonumbus. Članovi tog udruženja su bili ne samo moji rođaci, vodene kapljice, već i razni drugi, za mene pomalo neobični drugari, kao što su krupa i ledeni kristalići. Oh, kakva mešavina! I svi smo maksimalno uživali u našem udruženju.

Evo kako smo nastali moji rođaci i ja

A onda smo ja i moji rođaci krenuli da se trkamo ko će više da se popne uvis na uzlaznim vazdušnim strujama. To je bilo krajnje uzbudljivo! Svaki put smo se peli sve više i više, a naše udruženje je raslo još malo, i još malo... U toj trci uvis, za mene su počeli da se lepe razni kristalići leda. Ja sam se prilično ohladio, izgubio toplinu, pa sam se smrzao zajedno sa njima. Ali, ti ledeni kristalići su promenili moj izgled. U sredini, ja sam bio jedna bistra kuglica sa zrncem prašine koje sam nasledio od oca i smestio ga u svoje srce. Svud po mojoj površini, kristalići leda su mi dali neproziran, mlečni beličasti izgled. Kakva promena! A onda smo, tako slepljeni, počeli da padamo.

Tokom pada, mnogi kristalići leda su se topili, što je ponovo stvaralo fini, skoro prozirni sloj leda na površini. Na taj sloj su se lepile prehlađene kapljice vode koje su nas čekale niže u Cumulonimbusu. I opet smo postajali sve veći. Kako smo zajedno rasli...

... dok nismo ponovo uhvatili uzlaznu struju i počeli novi krug trke kroz Cumulonimbus. I ponovo sam dobijao društvo u kristalićima leda sve do vrha oblaka, a onda u padu ponovo su se lepile kapljice prehlađene vode. To je bilo tako uzbudljivo da sam morao da obiđem nekoliko krugova. Svaki krug mi je dodavao po jedan mlečnobeli i po jedan poluprovidni sloj. Dodavao sam te slojeve kao drvo što dodaje godove. Evo, u mom preseku možeš da prebrojiš koliko sam puta bio na vrhu, pa do negde u sredini Cumulonimbusa, gde su uzlazne vazdušne struje bile najjače.

Ali, kako sam ispao iz trke?

Prosto... toliko sam narastao da sam postao težak i za uzlazne vazdušne struje. To je bio kraj mog rasta i mog boravka u Cumulonimbusu. Ispao sam odatle kao kamenica, sjurujući se ka tlu sa svojim društvom. Kako ko od nas padne, prodrma onog na tlu i tako izgledamo kao voda koja vri.

I, eto me ovde, na zemlji. Mirujem. Gledam oko sebe, a vidim užas! Mnogo toga oko mene su uništili moji rođaci, druga zrna grada koja su ispala sa mnom. Ja sam oštetio ovu stabljiku trave, ali nije strašno. Ova moja rodbina je izrešetala voćke, lišće i cvetove na drveću, a oni koji su bili udruženi sa olujnim vetrom prosto su obrijali polja žitarica. Oni najveći, kažu, mogu da polupaju crepove, automobile, pa čak i da povrede ljude i životinje. Ti najveći su prava čudovišta, jer su se slepljivali između sebe, praveći ogromno, nepravilno zrno. A ja sam jedan prosečan momak, velik kao lešnik.

Jedan od mojih džinovskih rođaka

Dok tako ležim na tlu i pričam ti sve ovo, osećam kako se topim. Ovde je toplo. Led od kog sam napravljen polako nestaje. I sam nestajem. Živeo sam u Cumulonimbusu desetak minuta. Neki su izdržali skoro dvadeset minuta, neki tek par minuta. Ali, za otprilike isto toliko minuta, i ja ću nestati, kao i svi moji rođaci. Žao mi je što su ti mnogi napravili štetu koja ostaje posle našeg nestanka. Ali, i mi smo deo prirode, pa zato želim da upamtiš ovo kao moje poslednje reči:

Možda ponekad ti i tvoji rođaci možete da smanjite naš broj i veličinu sejući reagense protivgradnim raketama, ali nas se ne možete otarasiti. U proseku jednom do dva puta godišnje na isto mesto, od proleća do jeseni, mi ćemo ponovo dolaziti. Zato se bolje navikni na nas, pa zaštiti sebe i svoju imovinu kad budeš video da ponovo dolazimo.

Koje je boje kiša?

Siva, je li?

Pa, takvi su kišni oblaci, sivi. Manje ili više, stvarno imaju turobnu boju. Ali nije siva.

Kišne kapi su u principu bezbojne. One se, kao što znaš, stvaraju kondenzovanjem vodene pare oko neke fine, majušne, skoro mikroskopske čvrste čestice koju meteorolozi označavaju kao jezgra kondenzacije. To je najčešće prašina, ali može biti i zrnce soli u vazduhu, otkinute od površne mora vetrom i podignute daleko iznad mora, u oblake. Iako se takve čestice nazivaju aerodolima, svaka sličnost ovog naziva sa činjenicom iz prethodne rečenice je apsolutno slučajna. Ali, zgodno je za pamćenje, zar ne? Ali, nemoj pogrešno da zapamtiš, jer biće smešno-tužno ako bupneš da su to aerošećeri.
 

Retko, ali ponekad se kišna kap stvori oko mušice u letu. To se jedino moglo videti u sredini zrna grada, nastalog od kišnih kapi. Kako god da bude, bez jezgara kondenzacije, stvaranje kišne kapi može da bude skoro nemoguća misija. Dakle, vodena para se mora kondenzovati oko neke čestice. Šta sve lebdi u vazduhu, teško je i zamisliti. Međutim, nešto od toga može da oboji kišu.

Koje je boje kiša koja tako nastaje?

Žuta kiša je isprljala vetrobran. Hajd' po sunđer i vodu...

Najčešće je to bledožuta. Jezgra kondenzacije su u ovom slučaju najfinija zrnca pustinjskog peska. I ne samo jezgra kondenzacije, zrnca peska bivaju pokupljena jakim vetrovima sa površine peščare, uzdignuta samim vetrom, ali i jakim uzlaznim strujanjima koje stvaraju oblačne sisteme i pripremaju padavine u boji za neku drugu, udaljenu lokaciju, na koju će se izručiti ova kiša u boji, kada oblaci narastu dovoljno da prospu svoj sadržaj. Pravljenje ovakve kiše traje dan-dva do recimo četiri ili eventualno pet dana. U našim krajevima, zrnca peska potiču iz Sahare, putuju sa oblacima preko Mediterana, napajajući se vodom i olakšavajući se iznad Apenina, Balkana ili čak malo severnije, iznad Panonske nizije, sve do Karpata ili Tatri na severu.

Praktično, žuta kiša odaje jugozapadno visinsko strujanje koje je posledica razvijanja oblačnih sistema iznad Mediterana. Kraj zime i dobar deo proleća često dospevaju do ovakve situacije, pa su tada žute kiše i najčešće. U Podunavlju, Pomoravlju, Vojvodini, žuta kiša može da ide čak i uz košavu. Iako je košava jugoistočni vetar, samo kilometar iznad tla strujanje može biti iz drugog smera, najčešće jugozapadno.

Da li i druge padavine i pojave mogu da budu žute?

Ne mora samo kiša da bude obojena. Dosta retko, ali čak i sneg može da bude žućkast. Priča o stvaranju takvih padavina je ista kao i za kišu, samo morajunistovremeno da se pogode uslovi za padanje snega, što nije jednostavno uklopiti.

Veoma neobična varijanta jeste pojava žute kiše koja se ledi na tlu. Krajnje neobično, ali istinito. Dok košava stvara uslove za ledenu kišu, dotle jugozapadno strujanje vazduha po visini donosi saharski pesak i žutu boju. Pamtim ovu pojavu od 25. marta 2013. godine, zatekavši svoj auto prekriven tankim slojem žućkastog leda. Auto je ličio na sladoled od vanile i kajsije, ali ne verujem da je bio imalo ukusan.

Ne, ne... ovo je od prave žute kiše!

Nedavno sam primetio žućkaste tragove na automobilima, a kiše nije bilo. Istina, jugozapadno strujanje je bilo tu, ali tek u funkciji narušavanja polja visokog pritiska koje je još obezbeđivalo pojavu magle. Ispostavilo se da su čestice saharskog peska doplovile i bez oblaka, a tonući ka tlu, ušle su u prizemni sloj vazduha i, kao jezgra kondenzacije, pokrenule stvaranje magle. Možda i ne bih obratio pažnju da mi nije kolega sa kojim radim skrenuo pažnju na ovu neobičnu pojavu.

Žuta kiša može da bude i posledica spiranja domaćih čestica prašine. Posle nekoliko suvih i vrelih letnjih dana, u vazduhu se namnoži prašina koja muti vazduh, izbledi sunčev sjaj i guta horizont pa izgleda kao da crveno Sunce zalazi pre vremena, iza neke nevidljive, neodredive prepreke i jede se odozdo, gric po gric. A onda dođu kipšni oblaci, i u litar-dva padavina spere tu prašinu iz vazduha i složi je na tlo u flekama.

Da li svaka kiša iz ovakvih situacija bude žuta?

Iako ima čestica peska, one se ne nađu uvek vidljive u kiši. Ako kiša pada jačim intenzitetom, ili u vidu pljuska, veća količina vode iz padavina spere sve što bi se nataložilo od peska na tlo i dobro razmućene u puno vode pošalje niz potočiće niz ulicu ili neku strminu. Čak i da je ta kiša sa česticama peska, zbog velikog razblaženja vodom i male koncentracije, one se jednostavno ne primećuju. Istina, dokaže se analizom uzoraka padavina njihoov postojanje, ali ne viđenje ove pojave.

Žuta kiša koja snataje spiranjem prašine iz vazduha nekako ne ide u primorju. Odakle naći prašinu u primorskom vazduhu? To je privilegija kontinentalaca! Žuta kiša u primorju je isključivo uvozna!

Ima li još neka boja za kišu?

Sve zavisi šta su jezgra kondenzacije i šta kiša spira iz vazduha. Često tu ulogu odigraju čestice pepela koje potiču od velikih šumskih požara. Takva kiša ostavlja sive tragove.

Čestice koje je neki vulkan snažno izbacuje u atmosferu mogu biti različitog porekla, pa tako i različite boje. Ne samo žućkasta, ima tu i čisto žute od sumpora, tu je često siva, ali čak i crvena i mrka boja. Vulkani izbacuju i velike količine vodene pare, tako da stvaraju gotov proizvod, bez potrebe da se vulkanski oblak razvija. Baš obrnuto, vulkanski oblaci se razređuju vazdušnim strujanjima, a obojene padavine mogu da dospeju i par hiljada kilometara od mesta nastanka.

Na obroncima Himalaja, u Kašmiru, 1991. godine zabeležen je slučaj crnog snega. Crnilo je došlo od naftonosnih polja koja su gorela u Kuvajtu i Iraku, dodajući kapljice nafte za jezgra kondenzacije i stvarajući oblak koji je posle par dana rasta i razvijanja izbacio sneg potpuno neobične boje – crne. Naravno, ne sasvim crne, već razmućene u vodi i zamrznute u vidu snega. Grudve takvog snega bile su masnjikave, što je potvrdilo njihovo poreklo. Međutim, nijedan Jeti nije imao motorne sanke.

... a da žuta kiša ipak ne nastaje ovako?

Kiša može biti čak i zelene boje. Ovako neobična kiša bi morala da se stvori od okeanskih algi i planktona koji obitavaju na vodenim površinama. Sargasko more ih je prepuno. Takva zelena kiša iz Sargaskog mora bi pala negde u Atlantik, gde ne živi niko, a samo brodovi prolaze.

Najzad, raznobojne kiše spadaju u prave retkosti. Serija takvih događaja zabeležena je u Indjiskoj državi Kerala, leta 2001. Godine, kada su zabeležene žuta, zelena, crna i crvena kiša. Nosioci tih boja su bili različite alge iz bogate indijske flore, mada su postojale sumnje o vanzemaljskom poreklu ovih boja. Još nam samo svemirci fale da nam boje kišu!

Jedino ne znam koje čudo bi napravilo plavu kišu. Ali, pouzdano znam da svaka kiša koja pada preko Sunčevih zraka može da proizvede sve boje odjednom. Znaš li kako?