Zavese od kiše

... a onda su oblaci počeli da se tovare u gomile. Velike, bele, skoro nepregledno visoke, sa sivim tabanima. Ma da, već si ovo gledao kako nastaje. Počelo je od malih belih grumuljica, preko pogačica na nebu, sve do ovoga, kada su gomile oblaka Cumulus počele da zatrpavaju nebo, kao da neko sklanja sneg sa puta grtalicom. Ali, šta je, tu je. U daljini jasno vidiš sivu oblačnu bazu, lepo poravnatu, kao da stoji na nekom nevidljivom stočiću. Ali, na jednom mestu, ta osnova se muti i sivilo donjeg dela oblaka počinje da se razliva naniže, ka horizontu. Prosto deluje kao neka zavesa koja se spušta.

I jeste zavesa. Ali, napravljena je od kiše.

Donji delovi ovih oblaka se sastoje od vodenih kapljica. Baš kao i kiša. I zato je boja te zavese potpuno ista kao boja oblačne osnove. Oblak je na tom mestu popustio i počeo je da curi u vidu kiše. One, mestimične kiše zbog koje meteorolozi trpe podsmeh i kritike od ljudi koji ne razumeju vremenske prilike. Ali, zaista je tako. Jedan ovakav oblak daje kišu samo na ograničenom prostoru koji je u prečniku nekoliko kilometara. Na svom putu, on seje kišu i ostavlja trakaste tragove na tlu, širine nekoliko kilometara, a dugačke i nekoliko desetina kilometara.

Primetio si već da zavesa od kiše ne mora uvek da dopire do tla. Ovaj prateći oblik koji meteorolozi nazivaju virga jeste kiša koja u svom padu ne dopire do tla, jer tokom svog pada ona ispari u suvom i toplom vazduhu. Tada možeš da vidiš končastu strukturu te zavese, a konci su načinjeni od padavinskih pruga, po kojima je i dobila ime. Virga nije mnogo široka i ne može da ti zatvori vidik u nekom pravcu.

Končasti oblaci, končasti i tragovi......

Virga nije privilegija samo Cumulusa, Cumulonimbusa ili Nimbostratusa. Ponekad se može videti i iz drugih oblaka, kao što su Stratocumulus, Altocumulus, Altostratus, pa čak i Cirrocumulus. Rodoslov oblaka dozvoljava srodstvo između virge i svih ovih oblaka, jer iz njih mogu da se oslobode padavine, čak i ako ne dopiru do tla.

Altocumulusi sa virgama kao da su sa druge planete...

Međutim, kada se ova zavesa spusti do tla, računaj da je ona načinjena od umerene ili jake kiše, a često i pljuska. Takvu zavesu, koju meteorolozi nazivaju praecipitatio, oblak razmiče u širinu, ponekad toliko da zatvara deo vidika. Ali, ako se vidik izgubi od zavese, onda je kiša ili pljusak počeo da pada i na tebe, jer si obuhvaćen tom zavesom. Praecipitatio sigurno obeležava oblasti zahvaćene padavinama, i po toj osobini je ovaj tip zavese dobio svoje ime. Oblak neretko izrasta iz Cumulusa u Cumulonimbus. Grmljavina nije obavezna, ali svakako se može pojaviti. Iz prostih razloga osvetljivanja neba i oblaka, munje se mogu videti najčešće predveče, ali slušanje grmljavine je skoro onemogućeno zbog rastojanja do munje tolikog da zvuk oslabi toliko da se izgubi na putu do tvojih ušiju.

Gle! Otpalo dno sa oblaka, pa ispada sve iz njega!

Za razliku od virge, praecipitatio je u srodstvu samo sa oblacima koji daju padavine koje dopiru do tla. Krajnje logično, to su oblaci roda Cumulus, Cumulonimbus, Nimbostratus, Stratocumulus i ponekad Altostratus. Ostali oblaci raskidaju ovaj odnos u rodoslovu oblaka, jer su promenili svoje osnovno svojstvo davalja padavina.

Gledanje oblaka koji u daljini spuštaju zavese ka tlu može biti zanimljivo kao neka pozorišna predstava. Vidiš ples oblaka u daljini, uživaš u njemu kao u nekom baletu, ali budi oprezan, jer moraš da imaš u vidu da neka kiša ili pljusak može da dođe i do tebe.

Zavesa...

Dokle god vidiš zavese, sve je u redu, padavina nema. A kad se zavesa spusti, predstava se završava. Ili bar jedan čin predstave. Onda vreme, kao režiser, menja scenu i počinje neka druga priča...

Istresi kišne kapi iz oblaka!

Odjednom, počeli su da se navlače oblaci. Sa jedne strane, prosto vidiš kako olujni oblak raste, bubri... Počinje da grmi. Za sada samo čuješ grmljavinu, a možda i vidiš poneki odbljesak munje kroz sive loptaste zavese koje se kotrljaju uz i niz oblak. Grmljavina se približava, skoro je iznad glave, ali kotrljajući zvuk još nije jak. Za trenutak se sve stišava, a onda BRUUUMMMMM... Prosto te je iznenadio jedan jači zvuk grmljavine! Tek što se odjekivanje groma stišalo, kad počeše da padaju prve kišne kapi. Ne baš kao pljusak, ali i ta kiša otpoče nekako iznenada da pada. Šta bi?
Dok ti se po ćoškovima misli vrzmaju zalutale ideje o tome kako je jači zvuk groma prosto najavio početak kiše, eto ga još jedan jači grom! KRRRRAKKK.. i sa zakašnjenjem od možda pet sekundi, kiša naglo krenu u pljusak!

Kakve to veze imaju grmljavina i početak kiše, odnosno pljuska?

Zanimljivo i praktično zapažanje da kiša počinje da pada neposredno posle jačeg zvuka groma, ili da u takvoj prilici počinje pljusak, poznato je (mada veoma retko razmatrano) u meteorologiji kao akustična koagulacija. Jaki zvučni talasi, baš kao da ih je grom pravio, naglo pokreću kapljice vode koje se nalaze u oblaku tako da počinju da se sudaraju i spajaju u veće, dovoljno teške da savladaju otpor vazduha i počnu da padaju ka tlu. Kao da ih je zvuk drmnuo iz nekog svog ležišta, pa ih tako stresa iz oblaka. Baš kao da treseš tepih praherom: svaki udarac izbaci zrnca prašine skrivene u tkanju.

Navali, narode... Protivgradni topovi, najnovij modeli, još malo, pa nestalo!

Pre stotinak godina, ovaj vid stimulacije padavina iz oblaka našao je praktičnu primenu, ali... Čekaj, ispričaću sve. Krajem XIX veka, jedan austrijski vinogradar je bio ubeđen kako ova pojava može da ga zaštiti od grada. Napravio je protivgradni top, jednu čudesnu skalameriju u kojoj je paljena smesa acetilena i kiseonika. Rezultat tog paljenja u vidu veoma jake detonacije bivao je usmeren ka oblaku kroz dugačku blago konusnu cev čiji se otvor širio prema kraju. Tako napravljen, zvučni udar je tresao kišne kapi iz oblaka, ujedno sprečavajući formiranje zrna grada, bar kako je u početku mislio. Kako je posle dve godine korišćenja otkrio da mu nijednom nije padao grad, taj vinogradar je oduševljeno podelio svoj izum drugima. U sledeće četiri godine bilo je već desetak hiljada zvučnih topova u Austriji i severnoj Italiji. Čak se održala i prva konferencija o gradu u Lionu, 1901. godine, na kojoj su razmatrani mnogi modeli ovog ludog uređaja. Međutim, kako je narednih godina primećeno da grad može da nanese štetu i u područjima sa ovakvim topovima, veoma brzo se odustalo od ovog načina borbe protiv grada.

Šta? Nova verzija protivgradnog topa? U XXI veku? Ne opet...

Postojali su pokušaji da se sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XX veka ponovo pokrene čitava priča u Francuskoj, Belgiji, Španiji i Kanadi, ali uspeh je ponovo izostao. Iako se u čitavu priču uključila i radarska tehnika za najavu gradonosnih oblaka, iako su proizvožači garantovali da nema grada na 400 metara od topa, grad je padao na 500 metara od topa i nanosio štete kao da topa i nema. Čak je i igra prikazivanja delimične istine o efikasnosti akustičnog topa bila providna, jer je već svakome bilo jasno da od ovakvog posla postoji samo gubitak vremena i para.
Za nauk: pamti greške, da ih ne bi ponavljao (ili: ko ne pamti, iznova proživljava)!

Koja je praktična primena ove pojave?

Ako se ne baviš mikrofizikom oblaka i atmosferskom akustikom, onda imaš praktičnu primenu u iskustvu koje si stekao. Čim čuješ da je grmljavina naglo pojačala, očekuj da će početi kiša, ili da će pojačati u pljusak. Dakle, u zaklon! Dovoljno praktično, zar ne?
Akustična koagulacija ne može da se primeni na proces formiranja zrna grada, koji je prilično različit od procesa formiranja kišnih kapi, gde čitava ova priča još uvek ima smisla. Dakle, ako očekuješ da će se ovako smanjiti šansa za padanje grada, grdno se varaš!
Sačekaj sledeću grmljavinu. Doći će, uskoro. Probaj da opaziš kako jači zvuk grmljavine stresa kišne kapi iz oblaka, ali pripazi da ne pokisneš.