Zavese od kiše

... a onda su oblaci počeli da se tovare u gomile. Velike, bele, skoro nepregledno visoke, sa sivim tabanima. Ma da, već si ovo gledao kako nastaje. Počelo je od malih belih grumuljica, preko pogačica na nebu, sve do ovoga, kada su gomile oblaka Cumulus počele da zatrpavaju nebo, kao da neko sklanja sneg sa puta grtalicom. Ali, šta je, tu je. U daljini jasno vidiš sivu oblačnu bazu, lepo poravnatu, kao da stoji na nekom nevidljivom stočiću. Ali, na jednom mestu, ta osnova se muti i sivilo donjeg dela oblaka počinje da se razliva naniže, ka horizontu. Prosto deluje kao neka zavesa koja se spušta.

I jeste zavesa. Ali, napravljena je od kiše.

Donji delovi ovih oblaka se sastoje od vodenih kapljica. Baš kao i kiša. I zato je boja te zavese potpuno ista kao boja oblačne osnove. Oblak je na tom mestu popustio i počeo je da curi u vidu kiše. One, mestimične kiše zbog koje meteorolozi trpe podsmeh i kritike od ljudi koji ne razumeju vremenske prilike. Ali, zaista je tako. Jedan ovakav oblak daje kišu samo na ograničenom prostoru koji je u prečniku nekoliko kilometara. Na svom putu, on seje kišu i ostavlja trakaste tragove na tlu, širine nekoliko kilometara, a dugačke i nekoliko desetina kilometara.

Primetio si već da zavesa od kiše ne mora uvek da dopire do tla. Ovaj prateći oblik koji meteorolozi nazivaju virga jeste kiša koja u svom padu ne dopire do tla, jer tokom svog pada ona ispari u suvom i toplom vazduhu. Tada možeš da vidiš končastu strukturu te zavese, a konci su načinjeni od padavinskih pruga, po kojima je i dobila ime. Virga nije mnogo široka i ne može da ti zatvori vidik u nekom pravcu.

Končasti oblaci, končasti i tragovi......

Virga nije privilegija samo Cumulusa, Cumulonimbusa ili Nimbostratusa. Ponekad se može videti i iz drugih oblaka, kao što su Stratocumulus, Altocumulus, Altostratus, pa čak i Cirrocumulus. Rodoslov oblaka dozvoljava srodstvo između virge i svih ovih oblaka, jer iz njih mogu da se oslobode padavine, čak i ako ne dopiru do tla.

Altocumulusi sa virgama kao da su sa druge planete...

Međutim, kada se ova zavesa spusti do tla, računaj da je ona načinjena od umerene ili jake kiše, a često i pljuska. Takvu zavesu, koju meteorolozi nazivaju praecipitatio, oblak razmiče u širinu, ponekad toliko da zatvara deo vidika. Ali, ako se vidik izgubi od zavese, onda je kiša ili pljusak počeo da pada i na tebe, jer si obuhvaćen tom zavesom. Praecipitatio sigurno obeležava oblasti zahvaćene padavinama, i po toj osobini je ovaj tip zavese dobio svoje ime. Oblak neretko izrasta iz Cumulusa u Cumulonimbus. Grmljavina nije obavezna, ali svakako se može pojaviti. Iz prostih razloga osvetljivanja neba i oblaka, munje se mogu videti najčešće predveče, ali slušanje grmljavine je skoro onemogućeno zbog rastojanja do munje tolikog da zvuk oslabi toliko da se izgubi na putu do tvojih ušiju.

Gle! Otpalo dno sa oblaka, pa ispada sve iz njega!

Za razliku od virge, praecipitatio je u srodstvu samo sa oblacima koji daju padavine koje dopiru do tla. Krajnje logično, to su oblaci roda Cumulus, Cumulonimbus, Nimbostratus, Stratocumulus i ponekad Altostratus. Ostali oblaci raskidaju ovaj odnos u rodoslovu oblaka, jer su promenili svoje osnovno svojstvo davalja padavina.

Gledanje oblaka koji u daljini spuštaju zavese ka tlu može biti zanimljivo kao neka pozorišna predstava. Vidiš ples oblaka u daljini, uživaš u njemu kao u nekom baletu, ali budi oprezan, jer moraš da imaš u vidu da neka kiša ili pljusak može da dođe i do tebe.

Zavesa...

Dokle god vidiš zavese, sve je u redu, padavina nema. A kad se zavesa spusti, predstava se završava. Ili bar jedan čin predstave. Onda vreme, kao režiser, menja scenu i počinje neka druga priča...

Rosulja - isceđena voda iz tmurnog oblaka

Tmuran jesenji dan se ogrnuo širokim sivim oblačnim plaštom. Hladnoća tera prste u džepove ili pred usta kako bi se zagrejali duvanjem. Sva sreća, pa nema vetra koji bi osećaj hladnoće pojačao. Sasvim je dovoljno to što sve deluje nekako zamućeno, kao pogled iz neumivenih očiju. Oseća se neka vlaga koja prekriva travu, kolovoze, drveće, zidove, sam vazduh, čitav svet.

Taman pomisliš kako je dobro što ne pada kiša, kad ti na lice slete prvi dodiri sitnih vodenih kapljica, slabašni kao titraji, na granici da ih i ne osetiš. Nije to kiša kakvu očekuješ. Ovo je više kao neka magla koja se cedi iz oblaka. Kad obratiš pažnju, primećuješ lebdenje i sporo spuštanje tih sićušnih kapljica što te skoro golicaju. Kad prođeš rukom kroz njih, čini ti se kao da ćeš ih razneti oko sebe, a one hrabro ostanu u tvojoj blizini i zaplešu.

Kako su sitne ove kapljice... ali ih puno ima! (foto Hairstyle Pictures)

Da, to je sipeća kiša, ili kako je još meteorolozi nazivaju, rosulja. Čudnog li naziva, primetićeš. Zvuči kao rosa, a nije. Rosaje nešto što krasi vedra jutra. Vedrinu sada možeš samo da zamišljaš, da je se sećaš.

Odakle li dolazi?

Naizgled težak sivi, jednolični oblačni sloj Stratusa donosi ovu vrstu padavina. Prema definiciji Svetske meteorološke organizacije (WMO), rosulju čine vodene kapljice prečnika manjeg od 0,5 mm. Osim iz Stratusa, rosulja se javlja i iz magle, jer Stratus može da predstavlja maglu koja je izdignuta iznad tla. Po svojoj prirodi, rosulja i ne može da se javi iz oblaka nekog drugog roda.

Ceđenje... Da, to je prava reč koja opisuje nastanak rosulje. Spuštanjem vazduha sa veće visine dolazi do intenziviranja procesa kondenzacije vodene pare u kapljice vode. Zbog tako povećane koncentracije kapljica vode, one se češće sudaraju i spajaju u veće, pa u nekom trenutku postaju dovoljno velike da savladaju silu Zemljive teže ili, kao na planinama, da nalete na neku podlogu i tako iscede iz oblaka. Ali, kako se kondenzacija i dalje nastavlja, isceđena voda iz oblaka se brzo nadoknadi novonastalom iz dalje kondenzacije. Rosulja se javlja dokle god se održava ovaj sled događaja. Čim oslabi spuštanje vazduha na visini, kondenzacija slabi i više nema vode koja bi se cedila iz oblaka.

Koje su prateće atmosferske pojave koje se javljaju uz rosulju?

Vidljivost koja tom prilikom vlada je prilično slaba. Ako nije u pitanju magla, kada po definiciji vidljivost iznosi manje od 1000 metara, onda vidljivost može da bude u domenu sumaglice, odnosno počev od 1 km, ali manje od 10 km. Relativna vlažnost vazduha je prilično visoka, obično preko 85%, a neretko dostiže 100%, odnosno dolazi i do zasićenja vazduha vodenom parom. Zbog toga, a i zbog nižih temperatura, isparavanje vode sa tla je znatno manje nego inače. Zato i ostaje taj osećaj vlage na svim predmetima i u vazduhu.

Veoma, veoma retko, vidljivost prilikom rosulje može da bude 10 km, ali takva rosulja se već graniči sa sitnom kišom, jer Stratus retko dozvoljava vidljivosti od 10 km na više. Ako je vidljivost dobra, a beležiš rosulju, zapitaj se da to nije ipak neka sitna kiša, a Stratusi iznad tvoje glave već mogu da budu i Stratocumulusi.

Koliko su značajne količine padavina od rosulje?

Takmičenje u količini padavina između rosulje i kiše
(ilustracija USA Today)

Količina padavina koja stiže od rosulje nije velika, obično je manje od 1 mm vodenog taloga. Dešava se da tokom celog dana može da bude i više padavina, ali ne više od 2 ili 3 mm. Više od toga može da dopre do tla u nekim posebnim uslovima, kao što vladaju na planinama. Tada se oblak, zalepljen za planinu, čini kao magla, a iz njega se cede sićušne kapljice rosulje. Količina padavina tako ume da bude znatno veća od opisane, i do 1 mm na čas. Takve količine padavina svakako ne menjaju bitno ukupnu količinu padavina tokom godine na nekom mestu. Zato se manje pažljivim osmatračima na saradničkim i amaterskim meteorološkim stanicama se ova pojava može učiniti manje značajnom, pa da je čak i ne zabeleže. Biljke se ne bi složile sa tim stavom, jer ne samo da im je važno da dobiju vodu za svoj rast, već isto tako osećaju kako ne gube postojeću količinu vode u sebi.

Iako znaš, kao ljubitelj vremenskih prilika i prirode, da je svaka atmosferska pojava važna i da je svaka količina padavina važna, sada znaš i zašto je važna. Verujem da ćeš pažljivo pratiti pojavu rosulje i razumeti vremenske prilike još malo više nego ranije.

Serija 'rekordne gledanosti': Cumulus i Stratocumulus

Vreme režira razne scene na nebu, kao za serije 'rekordne gledanosti' koje smo gledali mali milion puta. Pa ipak, da li si već zapazio sve detalje na sceni, ili te mrzi da se udubljuješ u poznatu priču? Baš kao kad se neka stvar zaturi, pa je nađeš na mestu koje nisi proveravao, ubeđen da nije i iznenađen što jeste tamo, tako i scene na oblacima mogu da kriju određene poruke koje nisi primio do sada. Evo jedne takve situacuje na nebeskoj pozornici...

Scena prva: Oblaci su prostrti po čitavom nebeskom svoju. Prema njihovoj visini, jasnoj donjoj bazi sastavljenoj od sivkastih oblačnih grudvi prividne veličine kao tri prsta ispružene ruke, pravilno zaključuješ da se radi o Stratocumulusima. Količina ovih oblaka je 8 osmina, ali pre ili kasnije počnu da se naziru prve pukotine između oblačnih elemenata, pa se iza njih providi plavo, vedro nebo. Oblaci se nalaze u jednom sloju i kao da se blago stanjuju (ili to Sunce dodaje malo više svetlosti, pa siva boja počinje da bledi), pa ne izgleda da će početi kiša, već kao da stidljivo najavljuju još koji sat vremena bez padavina.

Scena druga: Kroz blago razmaknute oblake počinje da dolazi toplota. Skoro neopaženo, ušunjala se između oblačnih elemenata. Temperatura blago raste. Okrećeš se prema nebu i kao da ti se čini da prema licu više nije hladno, kao da se zagreva od neke udaljene peći. Sa tla počinju da se podiže voda u obliku pare, isto tako nečujno i neopaženo kao toplota koja ih je pokrenula.

Scena treća: Blago razmaknuti Stratocumulusi su i dalje tu, ali počinju da pristižu i sustanari - Cumulusi. U početku to su malene krpice, iste kao kada se pojavljuju u vedrom danu, samo što deluju sivkasto. Ne brini, da ih Sunce obasjava, bili bi blještavo beli. Polako, pa sve više, Cumulusi se pojavljuju u sve većem broju. Samim tim, oni se organizuju, ređajući se na jednoj zajedničkoj visini za sve. Izgledaju kao da su poređani na nekom nevidljivom stolu. Stratocumulusi iznad njih počinju još više da se razmiču. Uskoro počinju da ulaze i zraci Sunca.

Gledaš, i kažeš: Pa ovo sam gledao milion puta! Opet repriza! Doke više? I zašto? - Pa da bi dobio poruku koja ti opisuje tip vremena koji treba raspoznati.

Prva scena ti opisuje stabilnu stratifikiaciju na visini. Ona je prouzrokovala nastajanje sloja Stratocumulusa. Blagim spuštanjem vazduha sa veće visine, uz usputnu kondenzaciju vazduha u sloju ispod spuštajućeg sloja, stvaraju se oblačne grudve koje predstavljaju elemente Stratocumulusa. Ispod oblaka, na tlu, stratifikacija je neutralna - temperatura opada sa povećanjem visine, ali ne dramatično, već sporo, tempom od oko 6 stepeni na 1 km visine. Međutim, stabilni sloj slabi zbog prestanka njegovog spuštanja, pa se Stratocumulusi polako stanjuju i razmiču.
U drugoj sceni, upravo to razmicanje Stratocumulusa omogućava dotok toplote na tlo, te stratifikiacija se menja ka nestabilnoj. Prizemni sloj vazduha se zagreva brže od sloja na visini, pa se promena temperature po visini blago intenzivira i do 7-8 stepeni na 1 km. Počinje konvektivno kretanje (vertikalno kretanje uvis).
Treća scena opisuje penjanje vazduha iznad nivoa kondenzacije, pa vodena para koja se podigla sa tla počinje da se vidi u obliku Cumulusa. Nestabilna stratifikacija polako jača i dodatno narušava sloj Stratocumulusa i stabilni sloj koji ga drži.
Ni u jednoj sceni nema smanjene vidljivosti, jer se donja baza oblaka lepo vidi. Dakle, nema sumaglice, a ako je ima, onda je prilično slaba. Takođe, ni u jednoj sceni nema ni nekog značajnog vetra, jer bi vetar smakao razvoj Cumulusa pre nego što se oni razviju.

Evo jednog Cumulusa ispod raspadajućeg sloja Stratocumulusa... može?

Ova epizoda je česta, ali je i važna, jer opisuje početak nestabilnosti vazduha u toj oblasti. Stvaranje nestabilnosti može prouzrokovati delimično ili u krajnjoj liniji potpuno razvedravanje do kraja dana, uz usputno stvaranje dnevnog razvoja oblačnosti. Jednostavno rečeno, prelazak iz oblačnog u nešto lepše vreme. Ovaj tip vremena zavređuje i posebnu pažnju koja je i dodeljenja opisivanjem ove situacije, postojanje Cumulusa ispod sloja Stratocumulusa, SYNOP šifrom za opis niske oblačnosti CL=8. Sam broj šifre ukazuje na važnost ovog procesa u atmosferi, od kojeg je jedino važnije opisati postojanje Cumulonimbus capillatusa (opisano kao CL=9).

Nadam se da sam ti razjasnio šta ova epizoda, ustvari, znači. Međutim, primećujem da mnogim, čak i profesionalnim osmatračima, ova šifra primarno služi sa prepoznavanje oblaka, umesto za prepoznavanje tipa vremena. Kako Cumulusi i Stratocumulusi mogu da liče kada ne stoje jedan pored drugog, sada ću ti opisati šta ovaj opis oblaka ne znači. Dakle, slede izbačene scene sa snimanja.

Jedna od najčešćih izbačenih scena jeste kada je potpuno oblačno, oblaci su sivi i niski, nekako nisu jednoličnog izgleda, već kao da imaju neke svoje elemente. Često uz ovu scenu ide i pojava padavina, uglavnom kiše, ali čak i susnežice i snega! Tada se radi o Stratocumulusu, a ako su padavine značajne, ne treba isključiti ni Nimbostratus.

Za ovom scenom sledi još jedna često izbačena situacija kada je dnevni razvoj oblaka prilično značajan, pa su oblaci postali deblji i sivlji. Ustvari, nepažljiv osmatrač vidi kako donji deo neba nije u stanju da primi više oblaka, pa se gomilaju i izgledaju kao da su nabacaniu jedan preko drugog. Ova izbačena scena je u stvari pojava Cumulusa slabog i umerenog vertikalnog razvoja (humilis i mediocris), ograničenog zbog pojave zaostale visinske inverzije, uspomene na prolazak hladnog fronta od pre dan ili dva.

Ponekad se ovom epizodom pogrešno označi kraj konvektivnih oblaka na kraju dana, kada se Cumulusi razvlače u Stratocumuluse koji ispraćaju dan i dočekuju noć. Takav tip vremena uslovljava posebnu vrstu oblačnosti koja je poznata pod imenom Stratocumulus cumulogenitus, a pripada mu i druga šifra niskih oblaka, CL=4.

Najzad, tmurno vreme bez padavina, sa brojnim niskim oblacima koji se i ne prepoznaju zbog sumaglice ili mraka, često se pogrešno svrstava u opisanu epizodu. Takva nezgodna situacija se nepažljivom osmatraču čini kao zgodna prilika da se niski oblaci koji se ne vide baš najjasnije svrstaju u Cumulus i Stratocumulus. Kao da je CL=8 neka džoker varijanta, pa pošto opisuje dva roda oblaka, može da se u to doda još ponešto, pa ko se snađe u toj gužvi, svaka čast! Veoma je loše pogrešno koristiti bilo kakvo zapažanje tipa vremena za snalaženje i 'pravdanje' osmatrača da se ne prepoznaje tip vremena zbog pojave oblaka koji se pogrešno osmotre.

Ali, takav je život u serijama 'rekordne gledanosti'. Sve ti se čini da sve znaš, a detalji ti nisu bitni. Međutim, osmatranje vremena ne poznaje nebitne stvari, ispušteno slovo od oblaka ili atmosferske pojave u nebeskom vremenskom izveštaju. Ispravno prepoznati vreme, to je prava stvar, jer posle nema iznenađenja i neočekivanog vremena!

Tražili ste - gledajte! U svakoj seriji rekordne gledanosti ima i reprize!

Visoki oblaci ili paučina na tavanici neba

Čini ti se da su visoki oblaci samo paučina na tavanici neba? Ne možeš da ih dohvatiš? Nemaš predstavu koliko su visoko, ali vidiš da su van domašaja svega osim pogleda? I ništa ni ne znače, jer deluju samo kao lepe šare na nebu? Dozvoli mi da ti pokažem čitav jedan svet visokih oblaka.

Rekosmo da su visoki oblaci na visinama većim od 5 km iznad tla. Kad ti kažem da se oni mogu naći i na 10 km iznad tla, imaćeš jednostavan dokaz da oni zauzimaju čitavu gornju polovinu troposfere! Istina, u toj gornjoj polovini troposfere vazduh je veoma hladan i jako razređen, tako da je vodenoj pari dovoljna sasvim mala količina da u svom smrzavanju (sublimaciji) napravi lepe, prostrane tvorevine od ledenih kristala. Najčešće su te tvorevine vlaknaste kao raščešljana kosa, a ponekad umeju da budu od naoko sasvim sitnih grumuljica, malenih kao širina jednog prsta ispružene ruke.
Rodoslov oblaka raspoznaje tri roda visokih oblaka: Cirrus, Cirrostratus i Cirrocumulus. Svi su, zbog svog sastava (kristalići leda) blještavo beli, osim u svitanje i sumrak, kada svoju boju mogu da menjaju zbog boje neba.

Kakvih sve Cirrusa ima?

Svojim velikim asortimanom, Cirrusi mogu da pokažu šta sve može da se napravi od vlakana ledenih kristala. Pa ipak, sve se može složiti u četiri vrste Cirrusa. Najčešće se javlja u obliku fino poređanih  paralelnih vlakana, zbog čega je ova tvorevina dobila ime Cirrus fibratus (lat. vlaknasti). Vlakna Cirrusa mogu da budu veoma kratka, ali i sasvim dugačka, toliko da se pruže i na više od polovine nebeskog svoda. Pravac njihovog prostiranja je najčešće normalan na pravac njihovog kretanja, tako da deluju kao talasi u moru.
Ali, nisu svi Cirrusi tako dobroćudni. Iako se javlja pri lepom vremenu, Cirrus uncinus ukazuje na izvesne probleme sa mirnoćom atmosfere na visini. Kukice, po kojima je ova vrsta Cirrusa dobila ime (uncinus, lat. kukičasti), ispadaju iz oblaka naniže, kao padavine koje najavljuju kroz skori nailazak toplog fronta.
Od intenzivnog stvaranja, pojedini Cirrusi umeju da se ugoje i zadebljaju, pa skoro da više nisu prozračni i lepršavi kao fibratusi. Oni se nazivaju Cirrus spissatus i neretko najavljuju jače naoblačenje koje treba da usledi već sledećeg dana. Ono što je lepo kod njih jeste da često imaju ulogu palete za slikanje neba optičkim pojavama, uglavnom halo pojavama. Međutim, oni mogu da nastanu kao posledica raspadanja grmljavinskog oblaka i tada dobijaju još jedno ime - cumulonimbogenitus.
Najzad, Cirrus castellanus izgledaju kao delovi nekog zamka rasturenog najezdom osvajača. Krhotine u obliku tornjeva koji su mu dali ime (castellanus, lat. iz zamka, kaštela) ukazuju na očitu znatnu turbulenciju na visini, nestabilno vreme koje se približava, prosut benzin kojem nedostaje varnica opšte nestabilnosti da izazove krš i lom od nevremena. Prilično je pouzdan najavljivač oluja.

Ovi Cirrusi, izgleda, misle da je nedelja ili neki praznik...

Dopunski asortiman Cirrusa nalazi se u njihovim podvrstama. Ako vidiš kojim slučajem kako se Cirrusna vlakna upredaju, uvrću ili prepliću, to se opisuje podvrstom intortus. Možda si ponekad uspevao da uočiš kako se ta vlakna ređaju u obliku kičme sa rebrima, kao kod ribljeg kostura, ali sada se upoznaješ sa imenom te podvrste vertebratus. Ako ti se čini kao da se sustiču u jednu tačku negde na horizontu, kao što ponekad čine sunčevi zraci, nema greške, to je podvrsta radiatus. Najzad, ako im nije dosta da se nalaze u jednom sloju, pa ih ima u dva ili više slojeva jedan iznad drugog, reč je o podvrsti duplicatus.

Da li su Cirrostratusi predznak lošeg vremena?

Najčešće i jesu, jer nastaju uglavnom od Cirrusa koji svoje pakovanje paralelnih vlakana čine sve gušćim, pa nastaje Cirrostratus fibratus, ili sve zadebljanijim, iz čega nastaje Cirrostratus nebulosus (lat. jednolični). Često su, ili bar u početku, poluprovidni, pa omogućavaju halo pojavama da se razmahnu preko većeg dela neba. Kad postanu neprovidni, kad izgube tu čar, polako se pretvaraju u Altostratus, pa i u Nimbostratus. Ovakva sudbina ih čini relativno pouzdanim najavljivačima oblačnog vremena, često sa dugotrajnim i skoro jednoličnim padavinama.

Sunce iscrtava svoj krug na platnu od Cirrostratusa

Zanimljive su i dve podvrste Cirrostratusa. Podvrsta undulatus opisuje talasaste oblike koji se ponekad mogu javiti, dok podvrsta duplicatus označava da se ovaj oblak javlja u dva sloja (ili više, ali nećemo sada preterivati), baš kao kod Cirrusa. Međutim, poseban značaj ovih podvrsta ostaje u drugom planu.

Kakav je značaj Cirrocumulusa?

Cirrocumulus može da bude odličan prognostičar lošeg vremena koje obično ide uz hladni front, pre svega grmljavine, kiše i pljuskova. Specifičan oblik ovog roda oblaka je posledica izražene turbulencije u tankom sloju na visini, koja prethodi prolasku fronta za nekih 10 do 18 sati. Cirrocumulus je prilično nestabilna tvorevina i sama po sebi, pa se brzo transformiše u Altocumulus ili raspadne i iščezne sa neba za nekoliko minuta. Njegovi rođaci sa istog sprata su znatno dugovečniji. Cirrostratusi umeju da požive nekoliko sati, pa i ceo dan, a Cirrusi neretko mogu da opstaju na nebu i par dana.

Kao da je neko prosuo zrnevlje po nebu (foto Zlatan Krstić)

Iako su već sami po sebi specifični, i među Cirrocumulusima postoji ustrojstvo u vrstama. Veoma često se susreće vrsta stratiformis, koja prekriva lep komad neba u jednom sloju. Ponekad, elementi Cirrocumulusa mogu da dobiju sočivast izgled zbog formiranja stojećih talasa, pa se tako prepoznaje vrsta lenticularis. Ipak, najuspešniji najavljivači grmljavina za sutradan su vrste castellanus, koji izgleda kao tornjevi nekog zamka u daljini, i floccus, koji svoje oblačne elemente ima u grupama koje deluju kao stado ovaca. Podvrste mogu da budu zaminljive, ali postoje samo dve: undulatus, koji odaje talasastu organizaciju oblačnih elemenata, i lacunosus, koji daje rupičast, perforiran izgled ovog sloja oblaka. Posebnu čar daju retki slučajevi dopunskih oblika mammatus, u vidu kesica, i virga, tankih padavinskih pruga koje se jedva primetno otkidaju iz spuštajućih elemenata Cirrocumulusa.
Šta reći...? Raj za fotografisanje neba, ali i upozorenje za sutrašnje moguće nevreme.

Osim ovih oblaka, šta se još zanimljivo može naći u tom delu neba?

Često se uz ove oblake mogu naći tragovi kondenzacije (contrails) od aviona, pa zajedno duže opstaju na nebu. Ponekad se dešava da neki kondenzacioni trag pređe u tabor Cirrusa, ali takvi brzo padaju sa neba i nestaju u tom padu.

Kristalići leda koji sačinjavaju visoke oblake (ali i kondenzacione tragove) omogućavaju optičke pojave haloa. Tu su i lažna Sunca koja se ocrtavaju na pristojnom rastojanju od pravog, ali na istoj visini iznad horizonta, ali to nije ni izdaleka sve što mogu da našaraju Sunčevi zraci na oblacima. O tom slikarskom pravcu ću ti pričati neki naredni put.

Braća Cumulonimbus: ćelavi i čupavi

Postoje dva brata oblaka. Istog su roda - Cumulonimbus. Moćan je to rod, zadivljujući i opasan u isto vreme. Gde god se pojave, nose oluju sa sobom. To što nisu dugovečni, pa žive od jutra do večeri, eventualno par dana jašući neki hladni front, i nije nikakvo olakšanje, jer pustoš koju ostavljaju za sobom mogu da naprave za manje od sata. Ali ipak postoji različitost između ova dva brata, dve vrste Cumulonimbusa.

Kako se razlikuju Cumulonimbusi po svojoj vrsti?

Kao što naslućuješ iz samog naslova, razlika između dve vrste Cumulonimbusa je pre svega u njihovom izgledu. Jedan je 'ćelav', pa je zato dobio latinski naziv Cumulonimbus calvus. Nasuprot njemu, drugi je 'kosmat', pa se zato zove Cumulonimbus capillatus. Ne postoji treća vrsta ovih oblaka, niti Cumulonimbus da ostane bez određene vrste, kao što je slučaj sa pojedinim rodovima oblaka. Dakle, ili je 'ćelavac', ili je 'čupavac'.

Izviruje 'ćelavac' iza šume... pomalo i grmi

Cuulonimbus calvus je oblak čiji se gornji deo uzdiže u obliku loptastih gomila, pa je tako najširi u svom donjem delu, u blizini baze oblaka. Iako po svom izgledu može da liči na Cumulus congestus (veoma razvijeni Cumulus), od njega se razlikuje po svojoj veličini i po pratećm pojavama grmljavine. Iz daljine, međutim, gde se grmljenje ne čuje, razlikovanje ova dva oblaka ostaje stvar iskustva sa osmatranjem roda oblaka, odnosno proceni veličine, tačnije ukupne visine oblaka. Dok Cumulus congestus može da ima visine 3 do 5 km (zavisno od temperature vazduha), Cumulonimbus calvus, koji najčešće nastaje od pomenutog Cumulusa dostiže svakako veće visine, od 5 km pa skoro do tropopauze, vrha troposfere, odnosno 8 do 10 km. Za veće visine, Cumulonimbus calvus prestaje da postoji, jer se pretvara u...

Došao je do vrha troposfere, počinje da se razvlači (foto Nikola Pavlović)

...Cumulonimbus capillatus. Čupavo, kosmato čudovište, koje je toliko naraslo da udara glavom u vrh troposfere, u tropopauzu. Tropopauza je visina na kojoj prestaje opadanje temperature sa povećanjem visine, a da je izvan planetarnog graničnog sloja. Obično se nalazi na visini od 8 do 12 km iznad tla, što zavisi od doba godine (leti je, naravno, na većoj, a zimi na manjoj visini). Kao vrsta inverzije, i tropopauza onemogućava vertikalna, uzlazna kretanja vazduha, pa je potrebno puno energije da se slomi otpor konvekciji i zaustavi rast Cumulonimbusa. Međutim, ovo čudovište može da naraste toliko da svojim vrhom dostigne i 16 km visine i tako uđe u donji deo stratosfere. U svakom slučaju, gornji deo Cumulonimbus capillatusa se razvlači u širinu, pa dobija izgled nakovnja sačinjenog od vlakana nalik Cirrusu. Što je oblak stariji, taj gornji deo može da bude i nekoliko puta širi od baze oblaka, i par desetina kilometara.

Osim u izgledu i načinu postanka, ima li još neke razlike između 'ćelavog' i 'čupavog' Cumulonimbusa?

U suštini nema bitnih razlika osim u razvijenosti oblaka. Istina, u frontalnim nepogodama se najčešće javlja capillatus, a u nepogodama u nestabilnoj vazdušnoj masi calvus, mada se ovo ne sme uzeti kao pravilo. Pre će biti da vrsta Cumulonimbusa zavisi od njegove razvijenosti.

Što se tiče atmosferskih pojava koje ovi oblaci nose, sasvim je dovoljno imati Cumulonimbus calvus da se stvori bilo koja od takvih pojava (kiša, pljusak, krupa, sugradica, grad, pojačan vetar). Ipak, ove pojave su svakako intenzivnije kod capillatusa, što je i logično. Pojačan vetar uz Cumulonimbus je mnogo verovatniji kada je oblak udružen u sistem hladnog fronta, pa tako može da se stvori neka površna, posredna veza sa capillatusom. Ponoviću da je ovo samo statistički rezultat, nikako zakonitost ili pravilo.

Da li se uz vrstu Cumulonimbusa može očekivati određena verovatnoća pojave tornada?

Tornado je malo prejaka reč za oblačne surle i cevi koje spajaju oblak i tlo tim veoma snažnim kovitlanjem vazduha - bolji i pomalo zaboravljeni izraz za ovu pojavu nad kopnom je tromba, a nad morem pijavica.

Pošto sam ovo razjasnio, još jednom ću se osvrnuti na činjenicu da pravila javljanja određenih pojava uz Cumulonimbus nema. To, naravno, važi i za trombu i pijavicu. Štaviše, gledajući brojne fotografije tih pojava, nešto mi se čini da je više trombi osmotrno iz baze Cumulonimbus calvusa, što se pomalo kosi sa iznetom činjenicom da su pojave koje čine oluju u principu češće uz Cumulonimbus capillatus. Mislim da je ovakvo subjektivno (a možda i netačno) zapažanje samo potvrda da pravila nema.

A šta ti misliš? Voleo bih da znam, jer si možda te pojave osmotrio više puta od mene, naročito ako si sa primorja. Javi mi, molim te! I ja bih da naučim nešto od vas!

Noćno prepoznavanje oblaka

Dolaskom noći, primećuješ kako isti oblaci izgledaju nekako drugačije. Naravno, dnevnu svetlost ne može zaneniti noćna, te je i osmatranje oblačnosti drugačije. Kada su na direktnoj dnevnoj svetlosti svi oblaci imaju belu, ponekad blještavo belu boju. U senci, pojavljuju se sve nijanse sive, od sasvim svetle, suptilne, do prilično tamne boje kao što je imaju oblaci koji donose oluju i dugotrajne padavine. Suton donosi brze smene boja, od sivkaste i ružičaste, preko ljubičaste, do tamnoplave. Uz malo sreće, i nebo u pozadini može biti osvetljeno bojama koje se prilično razlikuje od boje oblaka - plavičaste, žućkaste, čak i zelenkaste do crvene, ljubičaste i ponovo tamnoplave.

Suton počinje da se igra bojama (foto Srđan Mitić, Cloud Lovers)

A kad padne noć, kako ću onda videti oblake?

To zavisi od mnogo stvari. Od samih oblaka, njihovog roda u rodoslovu, vrste, pojava koje su prisutne, do njihove osvetljenosti, prozračnosti atmosfere i svetlosnog zagađenja. Ali, za sada ću samo da pozovem Mesec u pomoć, da osvetli nebo i oblake. To je veliko olakšanje i znatna pomoć u noćnom prepoznavanju oblaka.
Sa Mesecom u pozadini, mogu se prepoznati skoro svi oblaci kao na dnevnom svetlu. Visoki oblaci su ponekad ukrašeni halo pojavama, širokim svetlim prstenom ili delom prstena u čijem je centru Mesec. Kod srednjih oblaka ima malo nedoumica. Svi Altocumulusi se vide prilično dobro, ali Altostratus već nosi problem, ako nije poluprovidni kroz koji se  može videti Mesec okružen vencem (translucidus), već ako je neprovidni (opacus). Neprovidni Altostratus se može lako zameniti nekim drugim rodom oblaka, najčešće Stratocumulusom i Stratusom. Međutim, iskusno oko može razlikovati ove oblake prema njihovoj osvetljenosti sa zemlje, ali to ću ostaviti za neku narednu priču.

Ovi oblaci se vide jasno kao po danu (foto Ljiljana Jakovljević)

Niski oblaci su dosta lepo uočljivi, ukoliko postoje pukotine ili širi prostori između oblačnih elemenata, iza kojih je vedro nebo ili eventualno neka tanka srednja ili visoka oblačnost. Iako su po pravilu neprovidni za Mesec, ivice oblačnih elemnata su često dobro osvetljene i deluju kao konture iscrtane oko oblaka. Lako se raspoznaju Stratocumulus koji ne prekriva svo nebo i Cumulus gde uvek ima prostora između oblaka. Cumulonimbusu ne treba nikakva pomoć da se prepozna, on se oglasi svetlošću (sevanjem), sa ili bez zvuka (grmljavine). Zato je Stratus teže raspoznati, jer je jednoličan. Zbog svoje jednoličnosti, ponekad je teško razlikovati ga od Stratocumulusa koji potpuno prekriva nebo ili Altostratus opacusa, ali o tome sam pričao malopre i nije neophodno da to činim ponovo.
Ako se Mesec ne nalazi u pozadini oblaka, već samo osvetljava oblake sa svoje strane, onda su, logično, svi oblaci teži za raspoznavanje. Tada treba zakloniti rukom položaj Meseca, kako ne bi svojom svetlošću ometao osmatranje oblaka. Sličan postupak sam ti opisao za osmatranje vidljivosti noću.

Može li se odrediti oblačnost bez pomoći Meseca?

Lako je kada Mesec pomaže noćno prepoznavanje oblaka. Ali, kad Mesec nije pun, ili uopšte nije na noćnom nebu, osmatranje oblačnosti noću postaje veština, jer treba uključiti i iskustvo kao neophodno sredstvo koje može biti od pomoći. Tada je problematično sve, i opis oblaka, njihova klasifikacija u rodoslovu, ali i količina oblačnosti. Deo neba koji je niže, uz horizont, slabije se vidi zbog veće zamućenosti atmosfere, što od sumaglice, što od svetlosnog zagađenja. Zimi, deo neba koji se nejasno vidi širi se na veći deo, a ponekad, uz gustu sumaglicu i na ceo nebeski svod. Ali, o tome mogu da ti ptičam mnogo više, jer ima mali milion tajni i trikova za prepoznavanje oblaka. Samo, nemoj misliti da su svi problemi time rešeni. Ostaće više nego dovoljno prostora za nedoumice, a rizik za pogrešno određivanje oblačnosti će te uvek pratiti, naročito u situacijama koje su teške i kad je Mesec tu da ti pomogne.

Deca Cumulonimbusa

Šta sledi posle grmljavine, kada se raspadaju oblaci koji su nosili nevreme? Da li je to kraj uzbuđenjima kao što je ovo?

Kakav kraj dana, kao gromom pogođen! (foto Hrvoje Crnjak)

Oh, nikako! Kao što Ršum kaže na kraju svoje poznate pesme 'Početak, eto šta je na kraju!', posle kraha Cumulonimbusa, na nebesku scenu stupaju njegova deca - cumulonimbogenitusi. Nisu baš obavezan sastav neba posle grmljavine, ali su ovi punopravni naslednici Cb-a svakako česti posetioci neba. Ima ih troje: Cirrus spissatus cumulonimbogenitus (Ci spi cbgen), Altocumulus cumulonimbogenitus (Ac cbgen) i Stratocumulus cumulonimbogenitus (Sc cbgen). Svako od njih ima svoje mesto u rodoslovu oblaka, i svaki ima svoju priču.

Cirrus spissatus cumulonimbogenitus

Od kose Cumulonibusa ostadoše samo čuperci (foto Aleksandar Antonić)

Ovo dete Cumulonimbusa nastaje raspadanjem Cumulonimbus capillatusa, čupave verzije matičnog oblaka. Kada se vrhovima Cb-a raščupaju kose visinskim vetrovima, kada čitav oblak počne da se smanjuje kao izduvan balon, pramenovi te kose ostaju da lebde kao uspomena na grmljavinu. Teško se razilaze, ostaju dugo zajedno i tako otplove zajedno negde gde će nestati spuštajući se na manje visine, u topliji vazduh. To najčešće čine pod okriljem noći, jer se krajem dana gasi konvekcija, uzlazna kretanja koja stvaraju i neguju Cumulonimbuse. Sam po sebi, nestanak sunčeve topline im ne smeta, čak bi im i koristio za razvoj i obnavljanje, ali eto...

Altocumulus cumulonimbogenitus

Rastegli smo Cumulonimbus da vidimo koliko može da izdrži, ali on puče...

Sprat niže, u srednjoj fioci, ostaje ovaj oblak koji svojim izgledom može opasno da prevari nepažljivog posmatrača. Iako zbog svoje sive boje i debljine deluje opasno na prvi pogled, Ac cbgen nije ništa drugo osim uspomene na grmljavinske oblake koji su do malopre bili tu.
Raspad (ili, kako kažu meteorolozi, disipacija) Cumulonimbusa usled prekida konvektivnih (uzlaznih) strujanja, praćen izraženim horizontalnim smicanjem, glavni je uzrok nastanka ovog oblaka. Kako ga vetar dalje rasteže kao žvakaću gumu, kratkog je veka i brzo se transformiše u neki manje opasan oblik Altocumulus opacusa, kao poneki izolovani element, pa deluje kao da se originalni oblak nekako rasitnio po sastavnim elementima.
Za razliku od Ci spi cbgen koji nastaje od jako razvijenih Cb-a, Ac cbgen može da nastane i od Cumulonimbus calvusa (rođeni brat Cumulonimbusu capillatusu koga sam već pominjao), grmljavinskog oblaka bez razvučenog vrha u nakovanj, oblaka koji liči na neraščišćenu gomiletinu snega. Cumulonimbus koji stvara ovakav oblak svojim raspadom ne mora da bude nešto puno razvijen, pa može i zbog toga da nema Cirrusni vrh, jer ne dostiže tu visinu.

Stratocumulus cumulonimbogenitus

Sivo, ali ne i opasno. (foto Aleksandar Antonić)

U donjoj fioci, u visokom prizemlju oblaka, posle grmljavina može da se nađe ovaj oblak. Siv često do tamnih nijansi, deluje preteće, ali potpuno je bezopasan. Svojom pojavom, Sc cbgen ukazuje na prisustvo jakih horizontalnih strujanja koja stvaraju vrh graničnog sloja atmosfere. Razvoji oblaka od kojih nastaje ovakav oblak uopšte ne moraju da dosegnu razmere grmljavinskih oblaka (Cb), već mogu da nastanu i od nekog krupnijeg Cumulusa (Cumulus congestus ili eventualno Cumulus mediocris), pa se u tom slučaju naziva malo drugačije - Stratocumulus cumulogenitus (Sc cugen). To je brat blizanac Stratocumulus cumulonimbogenitusu, jer su po svemupotpuno isti između sebe, a jedina razlika je rod oblaka od kojih je nastao.

Zašto su ovi oblaci važni?

Svaki od ovih oblaka ukazuje na jedan te isti događaj - raspad (disipaciju) grmljavinskih oblaka usled gubitka priliva energije koja pokreće uzlazna strujanja i prisustvo vetra koji smicanjem 'potkreše' svaku konvekciju, kao da joj izmakne stolicu na kojoj sedi. Kraj dana i početak noći je idealno vreme za stvaranje ovakvih uslova, pa su zato česti gosti u večernjim izlascima na nebu.
Međutim, ove oblake ne treba olako shvatati. Njihovo postojanje je znak smirivanja kretanja u atmosferi, ali dok ovih oblaka ima, moguće je ponovno pokretanje burnih događaja među oblacima. Primirje ovog tipa je ponekad varljivo, jer bilo kakav dinamički pokretač (nailazak fronta, na primer) može da aktivira nove grmljavine.
Značaj ovih oblaka se ogleda i u činjenici da svaki od njih ima svoju posebnu šifru u SYNOPu, kodiranom izveštaju za razmenu meteoroloških podataka osmotrenih na zemlji. Ci spi cbgen ima šifru Ch=3, Ac cbgen nosi Cm=6, dok Sc cbgen se prepoznaje sa Cl=4. Koliko god da je objektivna analiza vremena razvijena i detaljno predstavljena poljima meteoroloških elemenata, ovakva informacija otklanja sve dileme oko postojanja opisanih, veoma važnih karakteristika vremena.
Najzad, možemo se vratiti uživanju u ovim oblacima, naročito ako ih zalazak Sunca oboji u neke lepe, zanimljive ljubičaste, narandžaste, žućkaste ili crvene boje.

Srednji oblaci nisu samo ukras na nebu

Srednji oblaci su prilično zanimljive tvorevine. Nikad ne dodiruju tlo, kao ponekad niski. Čak ni na planinama. Nalaze se iznad graničnog sloja atmosfere, tako da njihov nastanak, život i nestanak nemaju mnogo veze sa dešavanjima na površini planete. Međutim, za razliku od visokih oblaka, koji su sastavljeni isključivo od kristalića leda, srednji oblaci u svom sastavu radije imaju vodene kapljice, potiskujući kristaliće leda u drugi plan. Najzad, nalaze se na takvim visinama na kojim se lako mogu uočiti kretanja vazdušnih masa, istovremeno odajući stabilnost atmosfere na visini, što će se pokazati prilično značajnom činjenicom. Naravno, sve ćeš to naučiti iz njihovih oblika i veličina. Ova slova na nebu mogu biti ispisana veoma jasnim, ponekad brzim ili neurednim, ali i prilično nečitkim rukopisom.

Prema rodoslovu oblaka, srednje oblake čine dva roda: Altocumulus i Altostratus. Istina, Nimbostratus može ovde da se umeša, ali samo zato što svojom veličinom najviše zauzima ovaj sprat oblaka. Ali, Nimbostratus je impresivna tvorevina kojoj se treba posvetiti sa dužnom pažnjim, što ćemo i učiniti nekom zgodnom prilikom.
Altostratus je prilično jednostavan oblak. Sivkast ili čak pomalo plavičast, rasplinut, bez šara ili zanimljivih oblika, obično pokriva znatni deo neba 6 do 7 osmina) ili, još češće, čitavo vidlivo nebo (8 osmina). Ne može da se sakrije u nekom ćošku neba, pa da mu količina bude manja od 4 osmine. Kao i svi rasplinuti (straftofmni) oblaci, njegovo prisustvo označava stabilnu atmosferu. Vertikalna kretanja su veoma slaba, ali postoje, i upravo su takva potrebna za njegov nastanak. Vlažan vazduh iznad nekog šireg područja lagano se podiže i tako hladi dovoljno (do temperature tačke rose) da otpočne kondenzacija vodene pare, što vazduh čini vidljivim u vidu ovog roda oblaka.

Aha... eno, ipak postoji Sunce!

Altostratus može da boravi na visinama od oko 2000 pa čak i do 5000 metara iznad tla. Nisu ni zanemarljive debljine, i po par kilometara u visini. Ponekad su poluprovidni (vrsta translucidus), pa se kroz njih vidi položaj Sunca ili Meseca. Takvi najčešće nastaju debljanjem Cirrostratusa i zauzimaju veće visine. Ponekad, opet, mogu da budu dovoljno debeli i neprovidni (vrsta opacus), te se položaj Sunca ili Meseca ne može uopšte osmotriti. Ako se posle tanjih, poluprovidnih Altostratusa (translucidus) jave ovi deblji, ili postanu takvi daljim zadebljavanjem Altostratusa (opacus), vrlo je verovatno da će uskoro početi sasvim slaba kiša. Visina donje baze oblaka tada postaje znatno manja. Količina vodenih kapljica postaje neizdrživa za oblak i počinju da se izlučuju, kap po kap, na tlo. Tada treba računati na mogućnost daljeg pojačavanja kiše usled nailaska toplog fronta i nastanka Nimbostratusa, debelog, sivog čudovišta koje ume satima, pa i desetinama sati da nemilice sipa kišu i sneg iz sebe.
 

Popločali smo nebo, sad možemo dalje (foto Luka Štelma, Lipovljani)

Altocumulus je rod oblaka koji može da poprimi jako veliki asortiman svog izgleda. Najjednostavniji izgled imaju kada se, onako poluprovidni, nalaze na jednom nivou, kao popločana staza širokim kamenim pločama (perlucidus), ili razbacani kao kamenje koje služi kao put preko potoka (translucidus). Tada su i vesnici lepog vremena. Mogu da zauzimaju više nivoa od jednog, ali im se tada ćud malo pogoršava. Ali, kada su tako razbacani po nebu tako da svaki ima svoj nivo, onda su krajnje nepredvidivi. Kao vreme, reklo bi se. Ima i onih koji se pojavljuju kao stada ovaca koje putuje preko plavog nebeskog pašnjaka (floccus), ili kao kule u vazduhu (castellanus), a često označavaju jako nestabilno vreme i najavljuju nailazak (ili označavaju ne baš neposrednu blizinu) ili mogućnost grmljavine i promene vremena za oko pola dana. Ponekad iscede neku traku od padavina, ali te padavine vrlo brzo nestanu u vazduhu, ne dopirući do tla, pa izgledaju kao da ovčice 'pasu travu'. U oblastima sa bliskim planinama, često kao da stoje u vazduhu i prkose vetru koji jako duva preko vrhova po visini. Tada podsećaju na velika neprovidna sočiva (lenticularis), a one koje veruju u vanzemaljski život koji nas posećuje može da podseća na njihove letilice (Hoću da verujem! - već čujem iz daljine). Koliko mogućih izgleda, toliko naravi. Kao da postoji čitav jedan tajni jezik Altocumulusa, koji odaje mnoge nebu poverene tajne.

Stado Altocumulusa koje pase, sve im travica iz usta viri...

Međutim, svi Altocumulusi imaju neke zajedničke osobine. Svi se sastoje od okruglastih elemenata koji su posledica izvesne nestabilnosti atmosfere na visini. Što je ta nestabilnost izražena ili se pojačava, tim su više nepravilnih oblika i formacija. Nestabilnost u ovom smislu označava bliskost promene vremena, bilo da je privremena (u vidu lokalnih pljuskova sa grmljavinom), bilo da je dobro organizovana i izražena, sa namerom da potraje nekoliko dana (najave frontova). Njihovo kretanje je, zbog takvih oblika, lepo uočljivo i tako odaju još poneku tajnu. Ako se kreću iz smera jugozapada, promena vremena je prilino izvesna. Ako se kreću iz smera severozapada, verovatno je promena vremena već prošla, ali se uglavnom se očekuje. Uostalom, prati odakle se kreću oblaci roda Altocumulus, pa ćeš saznati i tu tajnu poruku.
Razlika između ova dva roda srednjih oblaka je ogromna. Jedino zajedničko što imaju jeste to da dele istu nebesku fioku srednjih oblaka. O razlici u značaju između ovih oblaka svedoči i SYNOP kod za razmenu meteoroloških podataka, jer od devet mogućih oznaka za postojanje srednjih oblaka, Altostratusi zauzimaju samo dve mogućnosti (od toga jednu dele sa Nimbostratusom), dok Altocumulusi imaju čak sedam različitih opisa! Zato ću ti tako pričati o ovim oblacima, pridajući daleko veću pažnju Altocumulusima, o kojima će btii još puno reči u narednim pričama.

Visina donje baze oblaka

Često kad pričam o osmatranju oblačnosti, pominjem visinu osmotrenih oblaka. Uglavnom, to su do sada bile grube ocene, čisto klasifikacije oblaka radi. Rodoslov oblaka zaista razlikuje niske, srednje i visoke oblake, sa nekim dosta grubim granicama koje lako mogu biti narušene, bar kada su niski oblaci u pitanju. Ali, jesi li se zapitao kolika je tačno visina oblaka? Tačnije, donje baze oblaka, osnovice na kojoj obitava oblačni sloj?

 

Zašto mi je visina donje baze oblaka važna?

Visina donje baze oblaka označava jedan prilično važan nivo. Kako je oblak sastavljen i od kapljica vode i/ili kristalića leda, odnosno čestica vidljivih za oko, samo po sebi je jasno da se radi o površini sa čije gornje strane postoji proces kondenzacije vodene pare. Sa stanovišta fizike, koja tvrdi da se u vazduhu neprekidno odvijaju i proces kondenzacije i proces isparavanja istovremeno, može se tačnije reći da je oblast oblaka (odnosno iznad donje baze oblaka) ta u kojoj je proces isparavanja slabiji od procesa kondenzacije vodene pare.

Zanimljivo je to da uopšte nije nužno da u oblaku ima više vodene pare nego u okolnoj atmosferi. Samo su u oblaku uslovi za kondenzaciju povoljniji od uslova za isparavanje. Pod uslovima se, dakle, ne podrazumeva samo prosta količina vodenog sadržaja, već i druge fizičke veličine, pre svega temperatura vazduha. U hladnijem vazduhu, a pri istom sadržaju vlage, relativna vlažnost vazduha je veća nego u toplijem vazduhu. Tako je proces isparavanja u toplijem vazduhu intenzivniji.
Pošto postoji više rodova oblaka, tako postoji i više načina nastajanja oblaka. Jedan način nastajanja oblaka je kondenzacija vazduha koji se zbog zagrejanosti podiže sa svojim sadržajem vlage uvis do visine gde je dovoljno hladno da kondenzacija nadvlada isparavanje. O ovome sam ti pričao ranije, kada smo se ''sladili'' pogačicama sa neba. Tako, na primer, nastaju Cumulusi, a kasnije iz njih i Cumulonimbusi. Drugi proces je proces spuštanja sloja vazduha koji sadrži više vlage na hladniji sloj (što podrazumeva inverziju, ali i ne mora, već to može da bude i na nedovoljno topliji vazduh). U svakom slučaju, kontakt vazduha različite vlažnosti i temperatura može lako dovesti do preovlađujućeg procesa kondenzacije nad isparavanjem. Nešto slično sam ti pominjao u opisivanju niskih oblaka, jer Stratusi najčešće nastaju na ovaj način. Sva ostala nastajanja oblaka su ti kao varijacije na temu.

Jedan od praktičnih razloga za određivanje visine donje baze oblaka jeste utvrđivanje vidljivosti na nekoj visini iznad tla, što može da bude prilično važno u vazduhoplovstvu. Ako te meteorološkim razlozima nisam dovoljno ubedio u važnost visine donje baze oblaka, onda ovo može da ti bude već važniji razlog.

 

Kako da odredim visinu donje baze oblaka?

Ovo je pomalo nezgodno pitanje, jer najlogičniji i najbolji odgovor je: pomoću silometra, instrumenta za merenje visine donje baze oblaka. Dobro, može da se koristi i lidar. Ali, pošto ovaj način pre spada u meteorološka merenja, a ne osmatranja, neću ti o tome govoriti. Stvarno, otkud ti silometar, instrument koji imaju samo odabrane meteorološke stanice (kao što su aerodromske), ili lidar? Vrati se na osmatranja...

Koliko još ima od oblakodera do oblaka?

Jedan od relativno pouzdanih metoda procene visine donje baze oblaka jeste poređenje sa visinom poznatih objekata na horizontu. Pod objektima podrazumevam brda i planine, jer tornjevi, zgrade i dimnjaci su dobri objekti samo za procenu visine baze Stratusa ili možda čak i Cumulusa. Jednostavno, treba da poznaješ reljef koji te okružuje, nadmorske visine svakog brda i planine, svakog prevoja i vrha, možda čak i puteva koji se usecaju u padinu planine koju možeš da uočiš. Naravno, i ovaj metod ima svojih manjkavosti. Ovako možeš da proceniš visinu donje baze samo niskih oblaka, i to samo ako imaš dovoljno visoka uzvišenja oko sebe. Idealno bi bilo da imaš visoke planine u svom horizontu, jer su ti mogućnosti tada ptilično dobre. Ali, šta ako su oblaci negde iznad predela sa ne tako uzbudljivim reljefom? Nad morem, ravnicom? U tom slučaju ovaj metod ti je potpuno neupotrebljiv.

Pa... ako znam visinu onog vrha, znam i visinu donje baze oblaka, zar ne?

(kfffft) Na kojoj smo visini, kolega? Prijem. (kfffft)

Druga varijanta ovog metoda je korišćenje objekata u letu kao repera za visinu donje baze oblaka. Ako odabereš avione, imaš manji problem, jer ne znaš uvek na kojoj visini lete. Računaj da avioni koji lete dovoljno visoko da ostave tragove kondenzacije, preleću na visinama oko 10-12 km. Prilično neupotrebljivo, jer eventualno Cirrusi mogu da dosegnu te visine. Dobro, i vrhovi Cumulonimbusa su na toj visini, ali ovde pričam o donjoj bazi oblaka. Ako avioni lete niže, nema pravila da znaš njihovu visinu. Čak i ako živiš u blizini nekog aerodroma, možeš da vidiš kako avioni poleću ili sleću, ili da si u samom avionu u letu, ali kako da znaš visinu aviona? Bez te informacije si nemoćan, osim ako možeš da pitaš pilota (ali, tada radiš na aerodromu kao meteorolog, pa znaš šta to znači). Ako posmatraš balon od radiosondaže ili pilot-balonskih merenja, moraš da znaš koliko je vremena prošlo od njegovog puštanja, jer je njegova vertikalna brzina oko 6 m/s. Sa ovim opcijama, svodi se na to da moraš da radiš na radiosondažnoj stanici, ili da neposredno posmatraš radiosondažu, a kada si već tu, onda ti je daleko pametnije da se okaneš brojanja sekundi i pogledaš promene vlažnosti vazduha u samim podacima. Ups, opet odosmo na merenja...

Sledeći metod je jedan skoro očajnički pokušaj da se nauka prizove u pomoć. To je oslanjanje na meteorološke parametre, pre svega na temperaturu i vlažnost vazduha. U priči o Cumulus humilisu, Dragišin komentar navodi jednu takvu formulu, koja kaže:

Nivo kondenzacije ili baza, ovog tipa oblaka moze se dobiti po formuli Nk=120/T-Td/, gde je Nk nivo kondenzacije, T temperatura i Td temperatura tačke rose.

Samim tim što se priča o nivou kondenzacije, ovaj metod se ograničava na niske, konvektivne oblake, odnosno Cumuluse. Ovaj metod mora da podrazumeva neku ravnomernu tipsku promenu temperature i vlažnosti vazduha sa povećanjem visine, što je prilično retko, čak i u mirnim, sunčanim danima. Ovo je krajnje ograničavajući uslov, pa je upotreba ovog metoda opet diskutabilna. Hajde, ako te ne mrzi, prati ove podatke i probaj da oceniš visinu oblaka, ako si u takvoj mogućnosti, pa mi javi koliko je ovaj metod upotrebljiv. I opet odosmo na pomoć meteoroloških merenja...

Da svaki oblak ima ovakvu etiketu...

Poslednja šansa da procenimo visinu donje baze oblaka jeste da imamo neko određeno znanje i iskustvo sa oblacima. Kako se niko nije naučen rodio, ovo podrazumeva učenje meteorologije, što ne mora da ti pada teško. Međutim, već u prvim stranicama odabranog teksta koji bi ti govorio o visini donje baze oblaka nalazi se informacija da se oblaci tog i tog roda nalaze na visini od (malo) do (mnogo) kilometara. Dalje, naći ćeš, ''sitnim slovima'' pisano da je svaki oblak jedinstven i neponovljiv u svojim karakteristikama, što uključuje i visinu donje baze oblaka, kao opravdanje za širok opseg mogućih vrednosti. E, onda se dolazi do pomalo apsurdnih situacija koje ću ilustrovati primerom iz Beograda. U centru grada, visina Stratusa se često piše u opsegu između 300 i 800 metara. Istovremeno, Košutnjak, koji ima samo 70 metara veću nadmorsku visinu, davi se u magli, odnosno tom istom Stratusu, čija je baza par desetina metara ispod vrha. Realno, baza tog Stratusa je u tom slučaju 50 metara. Ali, kako to da znaš? Stratus je siv i jednoličan, i takav mođe da bude i kilometar visoko. Drugo, ispod Stratusa je često sumaglica koja smanjuje vidljivost i tako zamućuje skoro sve mogućnosti da se donja baza oblaka uoči na padini nekog uzvišenja.

Pošto sam te potpuno razoružao, ostaje ti da, baš kao i ja, slegneš ramenima i shvatiš da je određivanje donje baze oblaka često skoro nemoguća misija. Onda, upotrebi ono znanja i iskustva i neka ti je sa srećom. A kome treba stvarna visina donje baze oblaka, neka je izmeri, ako može. I neka javi rezultate...