Pažnja! Opasne meteorološke pojave!

Čitajući tekstove sa ovog bloga, imao si priliku da otkriješ mnoge tajne meteoroloških osmatranja. Naučio si, ili si se podsetio kako se osmatraju i razumeju vremenske prilike, šta koja pojava znači, odakle dolazi i šta možeš da očekuješ sledeće iz asortimana meteoroloških pojava. To radiš zato što to voliš, želiš da razumeš prirodu i njene ćudi, proširiš svoje vidike, obogatiš svoje znanje, umnožiš svoje iskustvo... ali, da li je to dovoljno? Ima li svo to znanje i iskustvo neku praktičnu primenu?

Naravno da ima!

Vreme nije uvek predividivo. Ponekad može da bude i opasno! Uz razvoj tehnologije, sve smo osetljiviji i ranjiviji na razne nedaće, pa i na vremenske neprilike. Iako se one mogu relativno pouzdano predvideti dovoljno vremena unapred, nikad ne možemo tačno znati da li će napraviti neku štetu ili, ne daj Bože, odneti neki ljudski život. Ovo je sasvim dovoljan razlog da uposliš svoja umeća: da razumeš opasne meteorološke pojave.

Među opasne meteorološke pojave ubrajaju se:

• gusta magla ,
• visok snežni pokrivač, snežni nanosi, mećava,
• lavine,
• poledica, naslage leda na objektima,
• olujni vetar, bilo da je to uz grmljavinsku oluju ili višednevni,
• grad (kao najopasniji deo grmljavinskih oluja),
• poplava i bujica,
• suša,
• dugotrajno hladno ili vruće vreme, odnosno hladni i topli talasi.

Primećuješ da neke od ovih pojava nisu samo odraz trenutnog stanja vremena, već i posledice održavanja jednog tipa vremena u dužem periodu (nekoliko dana, pa i više sedmica). To samo znači da vreme treba pratiti stalno, a ne samo kada je u toku neka uzbudljiva promena.

Meteorološke službe su zadužene da prate vreme. To ne znači da možeš da se tek tako osloniš na njih, jer uprkos raznim naprednih tehnikama praćenja vremena (sateliti, radari, automatska i daljinska merenja), one ne mogu uvek znati gde je nastala kakva šteta od vremenskih (ne)prilika. Takva informacija je od suštinskog značaja, jer osnovna dužnost meteoroloških službi jeste da praćenjem i prognoziranjem vremena pomogne u normalnom odvijanju drugih aktivnosti, sa posebnim osvrtom na zaštitu ljudskih života, životne sredine i materijalnih dobara. Međutim, veliki problem meteoroloških službi je da imaju u vidu nastale štete od opasnih meteoroloških pojava kako bi procenili rizik od njihovog pojavljivanja. Takva procena rizika je izuzetno važna za planiranje i zaštitu objekata od opšteg značaja (putevi, pruge i druge saobraćajnice, poljoprivredne površine, razna postrojenja, skladišta, važne zgrade i slično).

Tvoja uloga u ovom zadatku počinje ovde! Svojim umećem posmatranja vremena možeš da obratiš pažnju na opasne meteorološke pojave, da ih pratiš i beležiš, ali i da beležiš štete koje tako nastaju. Te zabeleške podeli sa drugima. Objavi ih na nekom pogodnom mestu, recimo kao komentar na ovaj tekst ili na neki tekst na ovom blogu koji se odnosi na odgovarajuću opasnu pojavu. Nađi i neki meteorološki forum i podeli tu informaciju i sa ostalim članovima koji svakodnevno prate vreme. Budi uveren da u meteorološkim službama postoje ljudi koji prate te tekstove u potrazi za takvim informacijama.

I da... ako još nije počela, tvoja uloga u ovom zadatku počinje sada!

Deca Cumulonimbusa

Šta sledi posle grmljavine, kada se raspadaju oblaci koji su nosili nevreme? Da li je to kraj uzbuđenjima kao što je ovo?

Kakav kraj dana, kao gromom pogođen! (foto Hrvoje Crnjak)

Oh, nikako! Kao što Ršum kaže na kraju svoje poznate pesme 'Početak, eto šta je na kraju!', posle kraha Cumulonimbusa, na nebesku scenu stupaju njegova deca - cumulonimbogenitusi. Nisu baš obavezan sastav neba posle grmljavine, ali su ovi punopravni naslednici Cb-a svakako česti posetioci neba. Ima ih troje: Cirrus spissatus cumulonimbogenitus (Ci spi cbgen), Altocumulus cumulonimbogenitus (Ac cbgen) i Stratocumulus cumulonimbogenitus (Sc cbgen). Svako od njih ima svoje mesto u rodoslovu oblaka, i svaki ima svoju priču.

Cirrus spissatus cumulonimbogenitus

Od kose Cumulonibusa ostadoše samo čuperci (foto Aleksandar Antonić)

Ovo dete Cumulonimbusa nastaje raspadanjem Cumulonimbus capillatusa, čupave verzije matičnog oblaka. Kada se vrhovima Cb-a raščupaju kose visinskim vetrovima, kada čitav oblak počne da se smanjuje kao izduvan balon, pramenovi te kose ostaju da lebde kao uspomena na grmljavinu. Teško se razilaze, ostaju dugo zajedno i tako otplove zajedno negde gde će nestati spuštajući se na manje visine, u topliji vazduh. To najčešće čine pod okriljem noći, jer se krajem dana gasi konvekcija, uzlazna kretanja koja stvaraju i neguju Cumulonimbuse. Sam po sebi, nestanak sunčeve topline im ne smeta, čak bi im i koristio za razvoj i obnavljanje, ali eto...

Altocumulus cumulonimbogenitus

Rastegli smo Cumulonimbus da vidimo koliko može da izdrži, ali on puče...

Sprat niže, u srednjoj fioci, ostaje ovaj oblak koji svojim izgledom može opasno da prevari nepažljivog posmatrača. Iako zbog svoje sive boje i debljine deluje opasno na prvi pogled, Ac cbgen nije ništa drugo osim uspomene na grmljavinske oblake koji su do malopre bili tu.
Raspad (ili, kako kažu meteorolozi, disipacija) Cumulonimbusa usled prekida konvektivnih (uzlaznih) strujanja, praćen izraženim horizontalnim smicanjem, glavni je uzrok nastanka ovog oblaka. Kako ga vetar dalje rasteže kao žvakaću gumu, kratkog je veka i brzo se transformiše u neki manje opasan oblik Altocumulus opacusa, kao poneki izolovani element, pa deluje kao da se originalni oblak nekako rasitnio po sastavnim elementima.
Za razliku od Ci spi cbgen koji nastaje od jako razvijenih Cb-a, Ac cbgen može da nastane i od Cumulonimbus calvusa (rođeni brat Cumulonimbusu capillatusu koga sam već pominjao), grmljavinskog oblaka bez razvučenog vrha u nakovanj, oblaka koji liči na neraščišćenu gomiletinu snega. Cumulonimbus koji stvara ovakav oblak svojim raspadom ne mora da bude nešto puno razvijen, pa može i zbog toga da nema Cirrusni vrh, jer ne dostiže tu visinu.

Stratocumulus cumulonimbogenitus

Sivo, ali ne i opasno. (foto Aleksandar Antonić)

U donjoj fioci, u visokom prizemlju oblaka, posle grmljavina može da se nađe ovaj oblak. Siv često do tamnih nijansi, deluje preteće, ali potpuno je bezopasan. Svojom pojavom, Sc cbgen ukazuje na prisustvo jakih horizontalnih strujanja koja stvaraju vrh graničnog sloja atmosfere. Razvoji oblaka od kojih nastaje ovakav oblak uopšte ne moraju da dosegnu razmere grmljavinskih oblaka (Cb), već mogu da nastanu i od nekog krupnijeg Cumulusa (Cumulus congestus ili eventualno Cumulus mediocris), pa se u tom slučaju naziva malo drugačije - Stratocumulus cumulogenitus (Sc cugen). To je brat blizanac Stratocumulus cumulonimbogenitusu, jer su po svemupotpuno isti između sebe, a jedina razlika je rod oblaka od kojih je nastao.

Zašto su ovi oblaci važni?

Svaki od ovih oblaka ukazuje na jedan te isti događaj - raspad (disipaciju) grmljavinskih oblaka usled gubitka priliva energije koja pokreće uzlazna strujanja i prisustvo vetra koji smicanjem 'potkreše' svaku konvekciju, kao da joj izmakne stolicu na kojoj sedi. Kraj dana i početak noći je idealno vreme za stvaranje ovakvih uslova, pa su zato česti gosti u večernjim izlascima na nebu.
Međutim, ove oblake ne treba olako shvatati. Njihovo postojanje je znak smirivanja kretanja u atmosferi, ali dok ovih oblaka ima, moguće je ponovno pokretanje burnih događaja među oblacima. Primirje ovog tipa je ponekad varljivo, jer bilo kakav dinamički pokretač (nailazak fronta, na primer) može da aktivira nove grmljavine.
Značaj ovih oblaka se ogleda i u činjenici da svaki od njih ima svoju posebnu šifru u SYNOPu, kodiranom izveštaju za razmenu meteoroloških podataka osmotrenih na zemlji. Ci spi cbgen ima šifru Ch=3, Ac cbgen nosi Cm=6, dok Sc cbgen se prepoznaje sa Cl=4. Koliko god da je objektivna analiza vremena razvijena i detaljno predstavljena poljima meteoroloških elemenata, ovakva informacija otklanja sve dileme oko postojanja opisanih, veoma važnih karakteristika vremena.
Najzad, možemo se vratiti uživanju u ovim oblacima, naročito ako ih zalazak Sunca oboji u neke lepe, zanimljive ljubičaste, narandžaste, žućkaste ili crvene boje.

Istresi kišne kapi iz oblaka!

Odjednom, počeli su da se navlače oblaci. Sa jedne strane, prosto vidiš kako olujni oblak raste, bubri... Počinje da grmi. Za sada samo čuješ grmljavinu, a možda i vidiš poneki odbljesak munje kroz sive loptaste zavese koje se kotrljaju uz i niz oblak. Grmljavina se približava, skoro je iznad glave, ali kotrljajući zvuk još nije jak. Za trenutak se sve stišava, a onda BRUUUMMMMM... Prosto te je iznenadio jedan jači zvuk grmljavine! Tek što se odjekivanje groma stišalo, kad počeše da padaju prve kišne kapi. Ne baš kao pljusak, ali i ta kiša otpoče nekako iznenada da pada. Šta bi?
Dok ti se po ćoškovima misli vrzmaju zalutale ideje o tome kako je jači zvuk groma prosto najavio početak kiše, eto ga još jedan jači grom! KRRRRAKKK.. i sa zakašnjenjem od možda pet sekundi, kiša naglo krenu u pljusak!

Kakve to veze imaju grmljavina i početak kiše, odnosno pljuska?

Zanimljivo i praktično zapažanje da kiša počinje da pada neposredno posle jačeg zvuka groma, ili da u takvoj prilici počinje pljusak, poznato je (mada veoma retko razmatrano) u meteorologiji kao akustična koagulacija. Jaki zvučni talasi, baš kao da ih je grom pravio, naglo pokreću kapljice vode koje se nalaze u oblaku tako da počinju da se sudaraju i spajaju u veće, dovoljno teške da savladaju otpor vazduha i počnu da padaju ka tlu. Kao da ih je zvuk drmnuo iz nekog svog ležišta, pa ih tako stresa iz oblaka. Baš kao da treseš tepih praherom: svaki udarac izbaci zrnca prašine skrivene u tkanju.

Navali, narode... Protivgradni topovi, najnovij modeli, još malo, pa nestalo!

Pre stotinak godina, ovaj vid stimulacije padavina iz oblaka našao je praktičnu primenu, ali... Čekaj, ispričaću sve. Krajem XIX veka, jedan austrijski vinogradar je bio ubeđen kako ova pojava može da ga zaštiti od grada. Napravio je protivgradni top, jednu čudesnu skalameriju u kojoj je paljena smesa acetilena i kiseonika. Rezultat tog paljenja u vidu veoma jake detonacije bivao je usmeren ka oblaku kroz dugačku blago konusnu cev čiji se otvor širio prema kraju. Tako napravljen, zvučni udar je tresao kišne kapi iz oblaka, ujedno sprečavajući formiranje zrna grada, bar kako je u početku mislio. Kako je posle dve godine korišćenja otkrio da mu nijednom nije padao grad, taj vinogradar je oduševljeno podelio svoj izum drugima. U sledeće četiri godine bilo je već desetak hiljada zvučnih topova u Austriji i severnoj Italiji. Čak se održala i prva konferencija o gradu u Lionu, 1901. godine, na kojoj su razmatrani mnogi modeli ovog ludog uređaja. Međutim, kako je narednih godina primećeno da grad može da nanese štetu i u područjima sa ovakvim topovima, veoma brzo se odustalo od ovog načina borbe protiv grada.

Šta? Nova verzija protivgradnog topa? U XXI veku? Ne opet...

Postojali su pokušaji da se sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XX veka ponovo pokrene čitava priča u Francuskoj, Belgiji, Španiji i Kanadi, ali uspeh je ponovo izostao. Iako se u čitavu priču uključila i radarska tehnika za najavu gradonosnih oblaka, iako su proizvožači garantovali da nema grada na 400 metara od topa, grad je padao na 500 metara od topa i nanosio štete kao da topa i nema. Čak je i igra prikazivanja delimične istine o efikasnosti akustičnog topa bila providna, jer je već svakome bilo jasno da od ovakvog posla postoji samo gubitak vremena i para.
Za nauk: pamti greške, da ih ne bi ponavljao (ili: ko ne pamti, iznova proživljava)!

Koja je praktična primena ove pojave?

Ako se ne baviš mikrofizikom oblaka i atmosferskom akustikom, onda imaš praktičnu primenu u iskustvu koje si stekao. Čim čuješ da je grmljavina naglo pojačala, očekuj da će početi kiša, ili da će pojačati u pljusak. Dakle, u zaklon! Dovoljno praktično, zar ne?
Akustična koagulacija ne može da se primeni na proces formiranja zrna grada, koji je prilično različit od procesa formiranja kišnih kapi, gde čitava ova priča još uvek ima smisla. Dakle, ako očekuješ da će se ovako smanjiti šansa za padanje grada, grdno se varaš!
Sačekaj sledeću grmljavinu. Doći će, uskoro. Probaj da opaziš kako jači zvuk grmljavine stresa kišne kapi iz oblaka, ali pripazi da ne pokisneš.

Slušaj pažljivo grmljavinu da znaš šta ona nosi!

Umesto opisivanja atmosferskih pojava, ovog puta ću ti ispričati jednu priču iz mojih ranih profesionalnih dana, po sećanju koje i sada čuvam. Uvek se setim ove priče kada čujem grmljavinu.

Davne 1986. godine, kada sam se zaposlio u RHMZ Srbije, radio sam na RC PGZ (Regionalnom centru protivgradne zaštite) Titovo Užice (tako se RC tada zvao). Ne krijem da sam pokazivao opšte interesovanje za praćenje vremena, jer sam vrlo rado obavljao meteorološka osmatranja u svojoj smeni (7 puta dnevno). Naravno, i druge stvari su me privlačile, kao što su radarska osmatranja i analiza emagrama (iscrtane vertikalne raspodele meteoroloških veličina po atmosferi). Starije kolege su to brzo prepoznale i rado su želeli da mi prenesu svoja iskustva (kao što ti ja sada prenosim svoja iskustva), a ja sam sve upijao kao suvi sunđer.
Jednog mirnog dana, kolega Zoran me je pitao:
- Znaš li da nije svaki zvuk grmljavine isti?
- Stvarno? - iznenađeno upitah. - Mislio sam da je grmljavina to što jeste... grmljavina.
- Vidiš, nije.
Pomalo značajno, pogleda me i pođosmo prema krugu meteorološke stanice. Odatle se mogao videti jedan oblak koji je mogao da izgleda kao da nosi grmljavinu.
- Pogledaj sad onaj oblak - reče Zoran. - Zamisli da sad počne da grmi. Kako ćeš ga čuti? Kakav će mu biti zvuk?
- Pa, kao kotrljanje nekih kola u daljini, malo jače, malo slabije.
- A hoćeš li čuti onaj prasak?
- Tek kad se oblak približi - izmudrovah.
- A da li si primetio da prasak grmljavine i ne mora da bude?
- Jesam.
- Naravno da ne mora - nastavi Zoran. - Po zvuku grmljavine možeš da proceniš da li oblak nosi grad.
- Stvarno? - nisam krio iznenađenje. Iskreno, pomislio sam da čovek priča priče da bi bio zabavan. Ali, naravno da sam ga saslušao. - A kako?
Zoran se blago nagnu unapred ka meni i spusti glas, kao da priča u poverenju.
- Kada oblak mumla, on nosi formiran grad. Ako oblak prašti, u njemu nema grada.
Bio sam pomalo zatečen ovom izjavom. Nisam skoro ništa znao o atmosferskoj akustici, a navedena razlika delovala mi je kao da nema fizičkog smisla. Ali, Zoran nastavi.

Ovaj oblak 'visi' na radaru, sigurno ima grada...

- Gledao si na radaru kako izgleda oblak koji nosi grad,a koji samo pljusak bez ijednog zrna grada. Slično ti je i sa zvukom. Kada oblak u sebi ima zrna grada, njegov maksimalni radarski odraz 'visi' visoko iznad zemlje. Tako 'visi' skoro ceo oblak, iako ti on izgleda kao i svaki drugi olujni oblak. Tako ti 'vise' i električna pražnjenja, koja su češća između delova oblaka nego između oblaka u tla, jer usled turbulencije, svih tih uzlaznih kretanja vazduha, munja ostaje skrivena u oblacima mnogo češće nego što se ona može jasno videti. Tako imaš onaj potmuli zvuk koji se čuje.

... a ovaj daje samo pljusak, nema grada nimalo.

- Oblak koji ne nosi grad ima maksimalni radarski odraz nisko iznad tla, na manje od 2 km. Oblik odraza je kupast, sa jakom osnovom i slabljenjem prema vrhu. To konkretno znači da se sve padavine žestoko izlučuju na tlo kao pljusak, provala oblaka. Tu uzlaznih kretanja nema, pa nema ni grada. Ako ga je i bilo, već je pao. Tada se i gromovi jasno vide kako idu od oblaka na tlo, pa grmljavina pršti i vide se munje.
- I još nešto - reče Zoran na kraju svoje besede - Ovo važi samo za oblake koji su ti dovoljno blizu, od 'iznad glave' do 3-4 km daleko. Svi oblaci na većoj razdaljini mumlaju, pa tada među njima nema ove razlike.
Osetih se kao da mi je ispričana neka bajka u koju ne verujem. Ipak, priča mi je ostavila snažan utisak, pa rekoh u sebi 'E, baš ću da pratim i da vidim i sam'.
Bilo mi je potrebno nekoliko desetina grmljavina da pratim, kao i da saznajem ima li grada u okolini ili ne. Isprva nisam primećivao istinitost tog iskustva, ali vremenom sam se sve više uveravao da je u velikom broju slučajeva zaista tako.
Sada, u vreme dosutpnih radarskih snimaka i informacija o gradu na protivgradnim stanicama, možeš i sam da pratiš da li mumlajući oblaci zaista nose grad, a prašteći gromovi samo pljusak bez grada.
Čak i da priča ostane legenda, simpatična je, zar ne?

Sevanje - ima sliku, nema ton

A sada drugačija nekompletna grmljavina - sevanje. Ima sliku, nema ton!

Pa, gde je ton?

Ton, odnosno zvuk, znatno se teže probija kroz vazduh od svetlosti. Kad sam ti pričao o grmljavini, pominjao sam ti da je svetlost skoro million puta brža od zvuka. Slično je i sa jačinom zvuka i svetlosti. Dok svetlost u vazduhu slabi samo zbog prisustva drugih elemenata osim gasova (aerosoli, vodene kapljice, oblaci, magle... dovoljno?), zvuk slabi već u čistom vazduhu. Slabljenje nivoa zvuka je prouzrokovano trošenjem energije zvučnih talasa na savlađivanje prepreka i predavanjem te energije pomenutim preprekama, pa makar to bila i sama sredina kroz koju se zvučni talas prostire. Ova pojava se naziva disipacija (rasipanje) zvuka.
U disipaciju zvučnih talasa spade i pojava širenja zvučnih talasa oko izvora zvuka. Nalik kamenčiću koji je pao u vodu, zvučni talasi se šire oko svog izvora. Na taj način se skoro ista energija talasa ulaže u daleko veći talasni front, koji je približno 2π puta veći od rastojanja od izvora zvuka. Na ovaj način se gubi najviše energije zvučnih talasa prilikom prostiranja kroz vazduh (ili bilo koju drugu sredinu).
Na ovaj način možemo da vidimo gromove koji su dovoljno daleko da se njihov zvuk gubi. Međutim,da bi videli te udaljene munje, neophodno je da one mogu da budu vidljive, odnosno da je svetlost dana dovoljno slaba da ne ometa pogled na električno pražnjenje. Ovaj uslov počinje da biva ispunjen već u suton, dok je noć svakako idealan uslov za posmatranje munja. Toliko idealan da sam jednom prilikom uočio sevanje u daljini. Dok sam ja tada boravio u okolini Sjenice, olujni oblak je bio kod Zenice! Da, da, u Bosni, čitavih 220 km vazdušnom linijom daleko! Visina vrha oblaka je bila oko 15 km, tako da je ceo oblak bio kao jedan džinovski svetionik.

Grom je toliko daleko da se ne čuje... srećom, suton je blizu (foto Clouds365)

Znam, nebo može da se smrači i usred dana, kad naiđe olujni oblak, ali taj oblak tada mora da bude toliko blizu da je skoro nemoguće ne čuti grmljavinu. Slično grmljenju koje je sumnjivo noću, podatak o sevanju tokom dnevnog svetla postavlja retoričko pitanje da li je taj osmatrač imao problema sa sluhom, pažnjom ili je ometen raznim drugim zvucima koji mogu da prikriju zvuk udaljenog grmljenja (gradski zvuci, hučanje vetra ili mora). Dnevno sevanje je, dakle, sumnjiv podatak, mada se u praksi ne odbacuje sasvim.
Noćna sevanja postavljaju još jednu klopku za osmatrače. Naime, oblak može da bude dovoljno blizu da se grmljenje može čuti kao pratilac sevanja munje, ali zvuk izostaje. Šta sad?
Ovde nastupa drugi zvučni efekat koji se javlja kada temperatura relativno brzo opada sa visinom. Tada imamo refrakciju, odnosno savijanje zvučnih talasa. Naime, zvučni talasi se savijaju prema oblasti sa sporijim prostiranjem zvuka. U okolini grmljavinskih oblaka nema temperaturne inverzije (pojave da temperature vazduha raste sa povećanjem visine), te da je vazduh u nižem sloju vazduha topliji od vazduha na visini. Da nije tako, ne bi ni bilo grmljavine, jer inverzija sprečava kretanja vazduha uvis, glavni mehanizam stvaranja oluje. Kako se u toplijem vazduhu zvuk brže kreće, brzina zvuka opada sa povećanjem visine. Zvuk se tako kreće brže pri tlu nego na visini, što prouzrokuje skretanje uvis. Tada se javlja 'zona senke', oblast gde se zvuk grmljavine više ne čuje. Evo, pogledaj kako to šematski izgleda.

Refrakcija zvučnih talasa je od manjeg značaja za pojavu sevanja od same udaljenosti grmljavinskog oblaka. Pa ipak, mislim da je ovo zgodna prilika da se tako upoznaš sa jednim efektom iz akustike, jer će biti priča i o savijanju zvučnih talasa naniže. Za tu priču čekamo odgovarajuće vremenske prilike.
Eto, sada znaš nešto više o grmljenju i sevanju. Treba razumeti ove pojave, jer u praksi se sreću razni podaci o ovim pojavama koji mogu da budu sumnjivi, ne samo zbog nerazumevanja grmljavine, već i zbog karaktera prekidnosti ovih pojava. A kako?
Ne brini, saznaćeš prilično brzo.

Grmljenje - ima ton, nema sliku

Baš tako! Ima ton, nema sliku!
E, to je grmljenje. Grmljavina koja nema vidljivu munju.
Iako se svako električno pražnjenje u atmosferi sastoji od svetlosne (sevanje) i zvučne (grmljenje) manifestacije, neka od njih ne mora biti dostupna tvojim čulima. To znači da mora da postoji neki dobar razlog zašto je ona druga (u ovom slučaju svetlosna) manifestacija izostala.

Zašto se sevanje ponekad ne vidi?

Svetlost munje može da se ne zapaža u dva osnovna slučaja: da ima previše svetlosti i da ima dovoljno oblaka koji mogu da je zaklone. Ovo praktično znači da je grmljenje pre svega pojava koja se najčešće osmatra pri dnevnoj svetlosti.
Osmotriti pojavu grmljenja noću bi bila prava veština, jer ma koliko da su gusti oblaci koji okružuju munje, svakako se odbljesci njihove svetlosti moraju videti. Svetlost munje je dovoljno jaka da prodre kroz svaki oblak koji vizuelno zaklanja oluju.

Da li se dešava da se grmljenje pogrešno prepoznaje?

U praksi je moguće naći zabeleženo grmljenje u noćnim satima. Iako se takva beleška ne odbacuje kao pogrešna, njena ispravnost je sumnjiva. Takav osmatrač verovatno ima neko neodgovarajuće mesto za osmatranje (recimo da ni ne izlazi iz zgrade, već da gleda kroz prozor), pa da je sevanje koje odgovara zvuku grmljenja na nekoj drugoj, njemu nevidljivoj strani. Takođe je moguće da zbog gradske svetlosti, koja ume da ometa noćni pogled u nebo u velikoj meri, munja ostane sakrivena. Ovo je standardna zamka za osmatrače, čak i profesionalce.

Koliko je daleko oblak koji daje pojavu grmljenja?

Ovu daljinu možeš odrediti prilikom posmatranja olujnih oblaka koji se približavaju. Zvuk grmljavine se javlja tipično 10, 15, pa i 20 sekundi posle opažanja munje. Retko, veoma retko, to vreme može da bude i duže, ali nikako duže od pola minuta. Ako ti je poznat odnos proteklog vremena od munje do grmljenja, možeš i sam da zaključiš da je tipična udaljenost električnog pražnjenja u slučaju grmljenja nekih 3 do 6 km, a najviše do 10 km.

Kako da odrediš intenzitet pojave grmljenja?

Slabo grmljenje je ono koje se jedva čuje, ono koje se kotrlja tako da se zbuniš i nisi sasvim siguran da li grmi ili je to neki avion-kamion u daljini.
Umereno grmljenje je ono koje se jasno čuje, gde nema dileme da to potiče od električnog pražnjenja u atmosferi. I dalje ima zvuk kotrljanja, ali je nešto kraći i više menja jačinu zvuka dok kotrlja.
Jako grmljenje je ono kod kojeg se zapitaš 'ili grmi, il se zemlja trese'. Kotrljanje je kratko, par sekundi, ali znatno varira u jačini, gde jači zvuk stiže prvi, dok ga slede njegovi slabašni odjeci koji tumaraju kroz oblak.
Ako si čuo zvuk praska, onda najverovatnije nisi video munju. Grmljenje nema praskav zvuk kao grmljavina, jer ako se munja već ne vidi, mora da je sakrivena oblacima, a ako je sakrivena oblacima, onda nema praskavog, već samo kotrljajućeg zvuka.

Odakle čujem grmljenje?

Zvuk ume da zavara, jer se odbija ne samo od delova oblaka, već i od objekata na tlu. To mogu biti zgrade, ali mogu biti i padine okolnih brda i planina. Ali, kako grmljenje može da potekne samo od olujnog oblaka, pogledaj okolo, pa ćeš videti smer u kojem se nalazi oblak odgovoran za ovu pojavu.

Da, da... baš ovakav dasa (foto Ivan Baboselac)... Prepoznaješ ga? Naravno!

Uskoro ćeš saznati kako grmljavina može da ima sliku, a da nema ton.

Gde grmi?

Da, stvarno... Grmi, a gde?
Nije dovoljno samo da opaziš da grmi. Mnogo je važnije da znaš gde se grmljavinski oblak nalazi i kuda se kreće. Tako ćeš imati predstavu o razvoju vremena, imaćeš dobru ideju o tome kako i kuda nevreme prolazi, i šta da radiš sa tim znanjem.
Kao što znaš, grmljavina je sačinjena od zvučne i svetlosne manifestacije - grmljenja i sevanja. Tim redom. Bez izuzetka, svaka je takva. Grom je ista kao varnica koja se pojavljuje na džemperu kada ga  svlačiš, samo je mnogo, mnogo veća. Apsolutno je iste prerode. Električno pražnjenje kroz između dva naelektrisanja je proticanje elektrona kroz traku jonizovanog vazduha. Pri tome se proticanje naelektrisanih čestica vidi kao jako osvetljavanje pomenute trake (prilično nepravilnog, izuvijanog oblika), a uz to se čuje odgovarajući prasak.
Ali, zašto se nekad čuje kao prasak, a nekad kao kotrljanje?
Jednostavno. Prasak se javlja samo ako je grom, ta ogromna varnica atmosphere, direktno vidljiv, da nije sakriven oblacima. Taj (doslovno) gromoglasni KRRAKKK je pouzdani znak da je grom u neposrednoj blizini, toliko da se ne može ničim sakriti. Još nešto. Primećuješ li kako to nije samo jedan jednostruki zvuk, kao BANG? To je zato što kroz jedan grom poteče naelektrisanje ne jednom, već nekoliko puta za veoma kratko vreme, deo seknde. Pet, šest... pa i dvanaest puta. I svaki put bude jedno manje BANG, pa kada se slože jedan za drugim, dobije se taj zvuk nalik lomljenju suvih grana drveća, samo mnogo glasniji. Dakle, prolamajući zvuk grmljavine je jasna i neposredna opasnost. Tada treba biti zaklonjen, jer oluja je pred samim početkom, na dva-tri minuta od svog početka, ili je upravo počela.

Munja se jasno vidi! KRRAKKK! U zaklon! (foto: Dejan Ilijić)

 Kotrljanje je znak nešto udaljenije grmljavine. Dovoljno daleke da se sam grom sakrije iza delova uzburkanih oblaka. Svetlosna traka električnog pražnjenja u gromu nije više direktno vidljiva, već se vidi samo njen odbljesak kroz oblake koji je zaklanjaju. Otprilike ovako:

... ali, ovde se munja sakrila iza oblaka

Ali, koliko je daleko grom?

Svetlost, skoro milion puta brža od zvuka, od munje do tebe dođe za nekoliko milionitih delova sekunde. Skoro trenutno! Međutim, zvuk stže tek posle nekoliko sekundi, odajući udaljenost groma. Pošto je brzina zvuka oko 330 metara u sekundi, za jedan kilometar su mu potrebne tri sekunde. Dakle, čim primetiš munju, broj sekunde! Kada začuješ prasak, podeli taj broj sa tri, i eto ti rastojanja u kilometrima. Prosto, zar ne? Samo, pazi, možeš da se zbuniš ako gromovi bljeskaju toliko često da se teško razlikuje koji zvuk kom gromu pripada. Naročito ako je zvuk kotrljajući, kad se probija kroz oblake, tražeći put do tvojih ušiju, pa prosto ne znaš odakle se čuje.

A onda možeš i da se igraš radara! Samo prati odakle grmi, koliko je daleko, gde grmi ponovo... Tako ćeš imati podatke o kretanju olujnog oblaka. Tako su radili osmatrači pre otkrića radara. I znali su o kretanju oluje koliko im je bilo potrebno. Sve više od toga ostavi meteorolozima.
Ponekad se pojava grmljavine može osmotriti samo kao grmljenje (bez sevanja), a ponekad samo sevanje (bez zvuka grmljavine). Ali, o takvim situacijama će biti vise reči u nekom sledećem tekstu... uskoro.
Do tada, osmotrite grmljavinu. Obratite pažnju na uparenost uočljivosti munje i praskavog zvuka, na uparenost kotrljajućeg zvuka i odbljesaka munje. Probaj da uočiš situaciju kada takva uparivanja ne važe. I javi mi da li uspevaš u tome.

Čekam grmljavinu, kao i ti...
... i javi mi kako se snalaziš sa određivanjem daljine grmljavine.

Osmatranje atmosferskih pojava: Grmljavina - osnovni pojmovi

Leto je sezona grmljavine, jedne od najzanimljivijih i najznačajnijih atmosferskih pojava, pa je dobro znati kako osmotriti i zabeležiti sve značajne informacije koju ova pojava donosi.
Grmljavina je elektrometeor, električna pojava u atmosferi. To je pojava električnog pražnjenja između dva dela grmljavinskog oblaka (roda Cumulonimbus) ili između oblaka i objekata na tlu. Manifestuje se pojavom munje, svelte linije nepravilnog oblika i trajanja u deliću sekunde i/ili njenog odbljeska kroz oblake, i grmljenja, snažnog zvučnog praska i/ili odjeka tih prasaka koji se stapaju u zvuk nalik kotrljanju nekog veoma velikog tvrdog predmeta po isto tako tvrdoj podlozi. Do ove tačke nema nikakvih nepoznanica ni dilema.
U praksi meteoroloških osmatranja beleži se smer iz kojeg se grmljavina javlja na početku, smer prema kojem se grmljavina premešta, subjektivna ocena jačine grmljavine i prekidnost. Time nismo ni izdaleka nabrojali sve karakteristike koje grmljavina ima. Neke od tih karakterstika su tip munje (da li je između dva dela oblaka ili između oblaka i objekta na tlu), smer munje (polaritet delova oblaka, munja sa tla ili prema tlu), broj udara u jednom električnom pražnjenju ('treperenje' munje), rastojanje od mesta osmatranja, udaljena grmljavina (slabije vidljive trake električnih pražnjenja ili odbljesci munja, 'kotrljajući' zvuk) ili bliska grmljavina (jak bljesak trake električnih pražnjenja praćen jakim praskom)... ali, razjasnićemo jedno po jedno.
Nekad je posmatranje i beleženje grmljavine bila jako dragocena informacija o položaju nevremena, u vreme ili na mestima gde nema dometa meteoroloških radara. Dobra je praksa da se to beleži i sada, u vreme i u dometu rada radara, jer nije sve u radarskim slikama i radio lokatorima električnih pražnjenja. Naučni pristup posmatranju grmljavine poteže brojna pitanja iz oblasti atmosferskog elektriciteta, ali i akustike. Sa druge strane, praktičan pristup posmatranju grmljavine je značajan zbog dejstva ove pojave koja može da bude opasna i da prouzrokuje štetu. Najzad, verujem da dobar deo ljubitelja meteoroloških osmatranja i proučavanja prirode uživa u kuljanju adrenalina pri posmartanju ovog najburnijeg atmosferskog događaja, ili se grmljavine plaše.
Tek otvaramo temu grmljavina, biće još dosta pojmova, ali i zanimljivosti. Možda već u sledećem postu...