Pažnja! Opasne meteorološke pojave!

Čitajući tekstove sa ovog bloga, imao si priliku da otkriješ mnoge tajne meteoroloških osmatranja. Naučio si, ili si se podsetio kako se osmatraju i razumeju vremenske prilike, šta koja pojava znači, odakle dolazi i šta možeš da očekuješ sledeće iz asortimana meteoroloških pojava. To radiš zato što to voliš, želiš da razumeš prirodu i njene ćudi, proširiš svoje vidike, obogatiš svoje znanje, umnožiš svoje iskustvo... ali, da li je to dovoljno? Ima li svo to znanje i iskustvo neku praktičnu primenu?

Naravno da ima!

Vreme nije uvek predividivo. Ponekad može da bude i opasno! Uz razvoj tehnologije, sve smo osetljiviji i ranjiviji na razne nedaće, pa i na vremenske neprilike. Iako se one mogu relativno pouzdano predvideti dovoljno vremena unapred, nikad ne možemo tačno znati da li će napraviti neku štetu ili, ne daj Bože, odneti neki ljudski život. Ovo je sasvim dovoljan razlog da uposliš svoja umeća: da razumeš opasne meteorološke pojave.

Među opasne meteorološke pojave ubrajaju se:

• gusta magla ,
• visok snežni pokrivač, snežni nanosi, mećava,
• lavine,
• poledica, naslage leda na objektima,
• olujni vetar, bilo da je to uz grmljavinsku oluju ili višednevni,
• grad (kao najopasniji deo grmljavinskih oluja),
• poplava i bujica,
• suša,
• dugotrajno hladno ili vruće vreme, odnosno hladni i topli talasi.

Primećuješ da neke od ovih pojava nisu samo odraz trenutnog stanja vremena, već i posledice održavanja jednog tipa vremena u dužem periodu (nekoliko dana, pa i više sedmica). To samo znači da vreme treba pratiti stalno, a ne samo kada je u toku neka uzbudljiva promena.

Meteorološke službe su zadužene da prate vreme. To ne znači da možeš da se tek tako osloniš na njih, jer uprkos raznim naprednih tehnikama praćenja vremena (sateliti, radari, automatska i daljinska merenja), one ne mogu uvek znati gde je nastala kakva šteta od vremenskih (ne)prilika. Takva informacija je od suštinskog značaja, jer osnovna dužnost meteoroloških službi jeste da praćenjem i prognoziranjem vremena pomogne u normalnom odvijanju drugih aktivnosti, sa posebnim osvrtom na zaštitu ljudskih života, životne sredine i materijalnih dobara. Međutim, veliki problem meteoroloških službi je da imaju u vidu nastale štete od opasnih meteoroloških pojava kako bi procenili rizik od njihovog pojavljivanja. Takva procena rizika je izuzetno važna za planiranje i zaštitu objekata od opšteg značaja (putevi, pruge i druge saobraćajnice, poljoprivredne površine, razna postrojenja, skladišta, važne zgrade i slično).

Tvoja uloga u ovom zadatku počinje ovde! Svojim umećem posmatranja vremena možeš da obratiš pažnju na opasne meteorološke pojave, da ih pratiš i beležiš, ali i da beležiš štete koje tako nastaju. Te zabeleške podeli sa drugima. Objavi ih na nekom pogodnom mestu, recimo kao komentar na ovaj tekst ili na neki tekst na ovom blogu koji se odnosi na odgovarajuću opasnu pojavu. Nađi i neki meteorološki forum i podeli tu informaciju i sa ostalim članovima koji svakodnevno prate vreme. Budi uveren da u meteorološkim službama postoje ljudi koji prate te tekstove u potrazi za takvim informacijama.

I da... ako još nije počela, tvoja uloga u ovom zadatku počinje sada!

Autobiografija jednog zrna grada

Izvini, znam da sam pomalo nezvan gost, ali dozvoli mi da se predstavim. Ja sam zrno grada.

Ne zameri mi što sam ovde. Moj život je kratak i buran, pa ti neću oduzeti puno vremena da ti ispričam kroz šta sve prolazim u životu.

Moj život počeo je danas pre podne. Moj otac je zrno prašine, a majka je vodena para. Ona se kondenzovala oko mog oca, obuhvatila ga svom svojom nežnošću koju samo voda može da ima, a on je uzvratio prihvatajući toplinu njene kondenzacije. Tako je nastao moj zametak, sićušna kapljica vode, a mama i tata deo mene.

Srećan što sam nastao, počeo sam da lebdim i tako da srećem sebi slične kapljice. Skoro svaki put kada smo se sudarali, postajali smo jedna veća kapljica. Hiljade takvih susreta me je načinilo dovoljno velikim da krenem na jedan uzbudljiv put. Zajahavši uzlaznu vazdušnu struju, postao sam član udruženja Cumulus, koje se sastojalo od mnogo mojih rođaka. Vremenom, udruženje je raslo, a mi smo se u njemu igrali jašući uzlazne vazdušne struje.

U jednom trenutku, naše udruženje je postalo toliko veliko, pa je promenilo ime u Cumulonumbus. Članovi tog udruženja su bili ne samo moji rođaci, vodene kapljice, već i razni drugi, za mene pomalo neobični drugari, kao što su krupa i ledeni kristalići. Oh, kakva mešavina! I svi smo maksimalno uživali u našem udruženju.

Evo kako smo nastali moji rođaci i ja

A onda smo ja i moji rođaci krenuli da se trkamo ko će više da se popne uvis na uzlaznim vazdušnim strujama. To je bilo krajnje uzbudljivo! Svaki put smo se peli sve više i više, a naše udruženje je raslo još malo, i još malo... U toj trci uvis, za mene su počeli da se lepe razni kristalići leda. Ja sam se prilično ohladio, izgubio toplinu, pa sam se smrzao zajedno sa njima. Ali, ti ledeni kristalići su promenili moj izgled. U sredini, ja sam bio jedna bistra kuglica sa zrncem prašine koje sam nasledio od oca i smestio ga u svoje srce. Svud po mojoj površini, kristalići leda su mi dali neproziran, mlečni beličasti izgled. Kakva promena! A onda smo, tako slepljeni, počeli da padamo.

Tokom pada, mnogi kristalići leda su se topili, što je ponovo stvaralo fini, skoro prozirni sloj leda na površini. Na taj sloj su se lepile prehlađene kapljice vode koje su nas čekale niže u Cumulonimbusu. I opet smo postajali sve veći. Kako smo zajedno rasli...

... dok nismo ponovo uhvatili uzlaznu struju i počeli novi krug trke kroz Cumulonimbus. I ponovo sam dobijao društvo u kristalićima leda sve do vrha oblaka, a onda u padu ponovo su se lepile kapljice prehlađene vode. To je bilo tako uzbudljivo da sam morao da obiđem nekoliko krugova. Svaki krug mi je dodavao po jedan mlečnobeli i po jedan poluprovidni sloj. Dodavao sam te slojeve kao drvo što dodaje godove. Evo, u mom preseku možeš da prebrojiš koliko sam puta bio na vrhu, pa do negde u sredini Cumulonimbusa, gde su uzlazne vazdušne struje bile najjače.

Ali, kako sam ispao iz trke?

Prosto... toliko sam narastao da sam postao težak i za uzlazne vazdušne struje. To je bio kraj mog rasta i mog boravka u Cumulonimbusu. Ispao sam odatle kao kamenica, sjurujući se ka tlu sa svojim društvom. Kako ko od nas padne, prodrma onog na tlu i tako izgledamo kao voda koja vri.

I, eto me ovde, na zemlji. Mirujem. Gledam oko sebe, a vidim užas! Mnogo toga oko mene su uništili moji rođaci, druga zrna grada koja su ispala sa mnom. Ja sam oštetio ovu stabljiku trave, ali nije strašno. Ova moja rodbina je izrešetala voćke, lišće i cvetove na drveću, a oni koji su bili udruženi sa olujnim vetrom prosto su obrijali polja žitarica. Oni najveći, kažu, mogu da polupaju crepove, automobile, pa čak i da povrede ljude i životinje. Ti najveći su prava čudovišta, jer su se slepljivali između sebe, praveći ogromno, nepravilno zrno. A ja sam jedan prosečan momak, velik kao lešnik.

Jedan od mojih džinovskih rođaka

Dok tako ležim na tlu i pričam ti sve ovo, osećam kako se topim. Ovde je toplo. Led od kog sam napravljen polako nestaje. I sam nestajem. Živeo sam u Cumulonimbusu desetak minuta. Neki su izdržali skoro dvadeset minuta, neki tek par minuta. Ali, za otprilike isto toliko minuta, i ja ću nestati, kao i svi moji rođaci. Žao mi je što su ti mnogi napravili štetu koja ostaje posle našeg nestanka. Ali, i mi smo deo prirode, pa zato želim da upamtiš ovo kao moje poslednje reči:

Možda ponekad ti i tvoji rođaci možete da smanjite naš broj i veličinu sejući reagense protivgradnim raketama, ali nas se ne možete otarasiti. U proseku jednom do dva puta godišnje na isto mesto, od proleća do jeseni, mi ćemo ponovo dolaziti. Zato se bolje navikni na nas, pa zaštiti sebe i svoju imovinu kad budeš video da ponovo dolazimo.

Istresi kišne kapi iz oblaka!

Odjednom, počeli su da se navlače oblaci. Sa jedne strane, prosto vidiš kako olujni oblak raste, bubri... Počinje da grmi. Za sada samo čuješ grmljavinu, a možda i vidiš poneki odbljesak munje kroz sive loptaste zavese koje se kotrljaju uz i niz oblak. Grmljavina se približava, skoro je iznad glave, ali kotrljajući zvuk još nije jak. Za trenutak se sve stišava, a onda BRUUUMMMMM... Prosto te je iznenadio jedan jači zvuk grmljavine! Tek što se odjekivanje groma stišalo, kad počeše da padaju prve kišne kapi. Ne baš kao pljusak, ali i ta kiša otpoče nekako iznenada da pada. Šta bi?
Dok ti se po ćoškovima misli vrzmaju zalutale ideje o tome kako je jači zvuk groma prosto najavio početak kiše, eto ga još jedan jači grom! KRRRRAKKK.. i sa zakašnjenjem od možda pet sekundi, kiša naglo krenu u pljusak!

Kakve to veze imaju grmljavina i početak kiše, odnosno pljuska?

Zanimljivo i praktično zapažanje da kiša počinje da pada neposredno posle jačeg zvuka groma, ili da u takvoj prilici počinje pljusak, poznato je (mada veoma retko razmatrano) u meteorologiji kao akustična koagulacija. Jaki zvučni talasi, baš kao da ih je grom pravio, naglo pokreću kapljice vode koje se nalaze u oblaku tako da počinju da se sudaraju i spajaju u veće, dovoljno teške da savladaju otpor vazduha i počnu da padaju ka tlu. Kao da ih je zvuk drmnuo iz nekog svog ležišta, pa ih tako stresa iz oblaka. Baš kao da treseš tepih praherom: svaki udarac izbaci zrnca prašine skrivene u tkanju.

Navali, narode... Protivgradni topovi, najnovij modeli, još malo, pa nestalo!

Pre stotinak godina, ovaj vid stimulacije padavina iz oblaka našao je praktičnu primenu, ali... Čekaj, ispričaću sve. Krajem XIX veka, jedan austrijski vinogradar je bio ubeđen kako ova pojava može da ga zaštiti od grada. Napravio je protivgradni top, jednu čudesnu skalameriju u kojoj je paljena smesa acetilena i kiseonika. Rezultat tog paljenja u vidu veoma jake detonacije bivao je usmeren ka oblaku kroz dugačku blago konusnu cev čiji se otvor širio prema kraju. Tako napravljen, zvučni udar je tresao kišne kapi iz oblaka, ujedno sprečavajući formiranje zrna grada, bar kako je u početku mislio. Kako je posle dve godine korišćenja otkrio da mu nijednom nije padao grad, taj vinogradar je oduševljeno podelio svoj izum drugima. U sledeće četiri godine bilo je već desetak hiljada zvučnih topova u Austriji i severnoj Italiji. Čak se održala i prva konferencija o gradu u Lionu, 1901. godine, na kojoj su razmatrani mnogi modeli ovog ludog uređaja. Međutim, kako je narednih godina primećeno da grad može da nanese štetu i u područjima sa ovakvim topovima, veoma brzo se odustalo od ovog načina borbe protiv grada.

Šta? Nova verzija protivgradnog topa? U XXI veku? Ne opet...

Postojali su pokušaji da se sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XX veka ponovo pokrene čitava priča u Francuskoj, Belgiji, Španiji i Kanadi, ali uspeh je ponovo izostao. Iako se u čitavu priču uključila i radarska tehnika za najavu gradonosnih oblaka, iako su proizvožači garantovali da nema grada na 400 metara od topa, grad je padao na 500 metara od topa i nanosio štete kao da topa i nema. Čak je i igra prikazivanja delimične istine o efikasnosti akustičnog topa bila providna, jer je već svakome bilo jasno da od ovakvog posla postoji samo gubitak vremena i para.
Za nauk: pamti greške, da ih ne bi ponavljao (ili: ko ne pamti, iznova proživljava)!

Koja je praktična primena ove pojave?

Ako se ne baviš mikrofizikom oblaka i atmosferskom akustikom, onda imaš praktičnu primenu u iskustvu koje si stekao. Čim čuješ da je grmljavina naglo pojačala, očekuj da će početi kiša, ili da će pojačati u pljusak. Dakle, u zaklon! Dovoljno praktično, zar ne?
Akustična koagulacija ne može da se primeni na proces formiranja zrna grada, koji je prilično različit od procesa formiranja kišnih kapi, gde čitava ova priča još uvek ima smisla. Dakle, ako očekuješ da će se ovako smanjiti šansa za padanje grada, grdno se varaš!
Sačekaj sledeću grmljavinu. Doći će, uskoro. Probaj da opaziš kako jači zvuk grmljavine stresa kišne kapi iz oblaka, ali pripazi da ne pokisneš.