Pažnja! Olujni vetar!

Sprema se vetar, jak vetar, olujni vetar... Nosiće sve pred sobom, neće ti dati da normalno stojiš, guraće te dok se krećeš. Nešto će da se skrši, polomi, obori... Srećom po tvoje znanje, imaćeš pojma kolika je brzina vetra prema onome što zapažaš. Ta zapažanja ćeš moći da uporediš sa zvaničnim meteorološkim izveštajima o brzini vetra. Ali, kad jačina vetra dostigne 8 Bofora (17 metara u sekundi ili više), možeš da očekuješ i materijalnu štetu.

Pogledaj dobro oko sebe. Kakve štete možeš da očekuješ od vetra?

Nije imao sreće...

Sama Boforova skala već najavljuje moguće štete. Grane drveća već mogu da se slome i padnu. Tanje grane možda nisu toliko značajne, ali krupnije i deblje grane već mogu da nanose štetu prilikom svog pada. U gradu, grane koje padaju od olujnog vetra mogu da oštete vozila, kioske, žice između bandera, a u krajnjoj liniji i da povrede nekog prolaznika koji je bio takve, loše sreće. Pazi dobro! Olujni vetar može da otkine i prelomi i poneko stablo, naročito ako je drvo bolesno ili počelo da truli. Kako drveće ne ide kod lekara, a nadležne službe gradskog zelenila mogu i da ne primete odmah da je neko drvo u lošem stanju, ostaje na tebi da povedeš računa o tome.

E, iza ovog znaka vetar stvarno može da naudi vožnji!

Nalaziš se u autu, a vetar ga zabacuje kako on hoće. Uopšte nije prijatno ni putnicima, ali ni vozaču kojem se upravljač otima! Ali, zamisli da voziš kamion sa ciradom ili šleper. Bočni olujni vetar može da obori takvo vozilo kao od šale! Naravno, to se sve može desiti ako je vetar olujne jačine. Olujni vetar može najviše da pokaže svoje moći na mostovima i otvorenom prostoru, ali i u posebno vetrovitim područjima kao što su obale mora, neposredna blizina planine s koje duva vetar. Na takvim mestima se ponekad mogu naći i odgovarajući saobraćajni znaci koji upozoravaju na izraženu opasnost od udara vetra. Dešava se čak da se takve deonice puteva zatvaraju za saobraćaj dok vetar ne oslabi.




Nisu samo drumska vozila na udaru vetra. Rečna i morska plovidba je otežana za velika plovila, dok manja plovila moraju biti privezani na bezbednom. Ukoliko nisu, možda ćeš naći neki prevrnut ili razbijen čamac. Ako si u avionu, znaj da pilotu nije nimalo svejedno dok poleće ili sleće na pistu. Jači udar vetra može čak i te grdosije da otima iz kontrole.

Pre vetra, ovi crepovi su bili na krovu...

Koliko puta se moglo videti kako tokom olujnog vetra leže razbijeni crepovi oboreni s nekog krova. Dobro je, jer to je najmanja moguća šteta koja može nastati. Zamisli da je na mestu pada bio neki auto, ili još gore neki nesrećnik. Dešava se, a vetar ne bira kome će to da se desi. Zato svedi taj izbor na uži tako što ćeš da izbegavaš takva mesta i za prolaz, i za parkiranje auta.

Gradilišta su mesta posebno osetljiva na štetu od olujnog vetra. Uvek se nađe neki nepričvršćeni predmet, neka daska, limena ili drvena tabla, prozorsko staklo koje biva poneto nekim udarom vetra, pa lako može da pređe ogradu gradilišta i nađe se nasred ulice! Kranovi građevinara se tada posebno obezbeđuju i napuštaju. Ako vetar počne iznenada, samo zamisli kako je kranisti koji se zatekao u pola posla. Zatvoren u onom metalnom kavezu, desetinama metara iznad tla, a na kranu je nešto teško. Kuka može da bude i slobodna, ali betonski teg na drugoj strani krana je uvek tu. I šta ako se poneka tona otkači odatle? Ne razmišljaj previše ako si u toj ulozi, već odmah poštuj bezbednosne procedure!

Ako samo struje nema, dobro smo i prošli.

Bandere i dalekovodi mogu da popuste pod udarima olujnog vetra. Srećom, obično se pored dalekovoda niko ne nalazi, ali prekid struje koji se zbog toga desi potrajaće satima, a možda i koji dan.

Dakle, kad duva olujni vetar, zabeleži kad je počeo, kad završava i iz kog pravca je duvao. Oceni njegov jačinu, kao što znaš, prema Boforovoj skali. Znaj da je verovatno negde nastala neka šteta, možda baš kao iz ovih opisa. Ako je vidiš, opiši šta je sve oštećeno. Svaka takva informacija će svakako pomoći svima koji se bave štetama od olujnog vetra, pa čak i meteorolozima koji nemaju merenja baš na svakom uglu. Najzad, nemoj da zaboraviš da si i ti ljudsko biće, da je nezgoda koju si video i zabeležio mogla i tebi da se desi. Zato, prvo pomozi onima koji trpe štetu, pa tek onda piši šta si zapazio. Ako ne znaš gde da beležiš, možeš da ostaviš komentar na ovaj tekst. To će biti dovoljno. Hvala.

Visoki oblaci ili paučina na tavanici neba

Čini ti se da su visoki oblaci samo paučina na tavanici neba? Ne možeš da ih dohvatiš? Nemaš predstavu koliko su visoko, ali vidiš da su van domašaja svega osim pogleda? I ništa ni ne znače, jer deluju samo kao lepe šare na nebu? Dozvoli mi da ti pokažem čitav jedan svet visokih oblaka.

Rekosmo da su visoki oblaci na visinama većim od 5 km iznad tla. Kad ti kažem da se oni mogu naći i na 10 km iznad tla, imaćeš jednostavan dokaz da oni zauzimaju čitavu gornju polovinu troposfere! Istina, u toj gornjoj polovini troposfere vazduh je veoma hladan i jako razređen, tako da je vodenoj pari dovoljna sasvim mala količina da u svom smrzavanju (sublimaciji) napravi lepe, prostrane tvorevine od ledenih kristala. Najčešće su te tvorevine vlaknaste kao raščešljana kosa, a ponekad umeju da budu od naoko sasvim sitnih grumuljica, malenih kao širina jednog prsta ispružene ruke.
Rodoslov oblaka raspoznaje tri roda visokih oblaka: Cirrus, Cirrostratus i Cirrocumulus. Svi su, zbog svog sastava (kristalići leda) blještavo beli, osim u svitanje i sumrak, kada svoju boju mogu da menjaju zbog boje neba.

Kakvih sve Cirrusa ima?

Svojim velikim asortimanom, Cirrusi mogu da pokažu šta sve može da se napravi od vlakana ledenih kristala. Pa ipak, sve se može složiti u četiri vrste Cirrusa. Najčešće se javlja u obliku fino poređanih  paralelnih vlakana, zbog čega je ova tvorevina dobila ime Cirrus fibratus (lat. vlaknasti). Vlakna Cirrusa mogu da budu veoma kratka, ali i sasvim dugačka, toliko da se pruže i na više od polovine nebeskog svoda. Pravac njihovog prostiranja je najčešće normalan na pravac njihovog kretanja, tako da deluju kao talasi u moru.
Ali, nisu svi Cirrusi tako dobroćudni. Iako se javlja pri lepom vremenu, Cirrus uncinus ukazuje na izvesne probleme sa mirnoćom atmosfere na visini. Kukice, po kojima je ova vrsta Cirrusa dobila ime (uncinus, lat. kukičasti), ispadaju iz oblaka naniže, kao padavine koje najavljuju kroz skori nailazak toplog fronta.
Od intenzivnog stvaranja, pojedini Cirrusi umeju da se ugoje i zadebljaju, pa skoro da više nisu prozračni i lepršavi kao fibratusi. Oni se nazivaju Cirrus spissatus i neretko najavljuju jače naoblačenje koje treba da usledi već sledećeg dana. Ono što je lepo kod njih jeste da često imaju ulogu palete za slikanje neba optičkim pojavama, uglavnom halo pojavama. Međutim, oni mogu da nastanu kao posledica raspadanja grmljavinskog oblaka i tada dobijaju još jedno ime - cumulonimbogenitus.
Najzad, Cirrus castellanus izgledaju kao delovi nekog zamka rasturenog najezdom osvajača. Krhotine u obliku tornjeva koji su mu dali ime (castellanus, lat. iz zamka, kaštela) ukazuju na očitu znatnu turbulenciju na visini, nestabilno vreme koje se približava, prosut benzin kojem nedostaje varnica opšte nestabilnosti da izazove krš i lom od nevremena. Prilično je pouzdan najavljivač oluja.

Ovi Cirrusi, izgleda, misle da je nedelja ili neki praznik...

Dopunski asortiman Cirrusa nalazi se u njihovim podvrstama. Ako vidiš kojim slučajem kako se Cirrusna vlakna upredaju, uvrću ili prepliću, to se opisuje podvrstom intortus. Možda si ponekad uspevao da uočiš kako se ta vlakna ređaju u obliku kičme sa rebrima, kao kod ribljeg kostura, ali sada se upoznaješ sa imenom te podvrste vertebratus. Ako ti se čini kao da se sustiču u jednu tačku negde na horizontu, kao što ponekad čine sunčevi zraci, nema greške, to je podvrsta radiatus. Najzad, ako im nije dosta da se nalaze u jednom sloju, pa ih ima u dva ili više slojeva jedan iznad drugog, reč je o podvrsti duplicatus.

Da li su Cirrostratusi predznak lošeg vremena?

Najčešće i jesu, jer nastaju uglavnom od Cirrusa koji svoje pakovanje paralelnih vlakana čine sve gušćim, pa nastaje Cirrostratus fibratus, ili sve zadebljanijim, iz čega nastaje Cirrostratus nebulosus (lat. jednolični). Često su, ili bar u početku, poluprovidni, pa omogućavaju halo pojavama da se razmahnu preko većeg dela neba. Kad postanu neprovidni, kad izgube tu čar, polako se pretvaraju u Altostratus, pa i u Nimbostratus. Ovakva sudbina ih čini relativno pouzdanim najavljivačima oblačnog vremena, često sa dugotrajnim i skoro jednoličnim padavinama.

Sunce iscrtava svoj krug na platnu od Cirrostratusa

Zanimljive su i dve podvrste Cirrostratusa. Podvrsta undulatus opisuje talasaste oblike koji se ponekad mogu javiti, dok podvrsta duplicatus označava da se ovaj oblak javlja u dva sloja (ili više, ali nećemo sada preterivati), baš kao kod Cirrusa. Međutim, poseban značaj ovih podvrsta ostaje u drugom planu.

Kakav je značaj Cirrocumulusa?

Cirrocumulus može da bude odličan prognostičar lošeg vremena koje obično ide uz hladni front, pre svega grmljavine, kiše i pljuskova. Specifičan oblik ovog roda oblaka je posledica izražene turbulencije u tankom sloju na visini, koja prethodi prolasku fronta za nekih 10 do 18 sati. Cirrocumulus je prilično nestabilna tvorevina i sama po sebi, pa se brzo transformiše u Altocumulus ili raspadne i iščezne sa neba za nekoliko minuta. Njegovi rođaci sa istog sprata su znatno dugovečniji. Cirrostratusi umeju da požive nekoliko sati, pa i ceo dan, a Cirrusi neretko mogu da opstaju na nebu i par dana.

Kao da je neko prosuo zrnevlje po nebu (foto Zlatan Krstić)

Iako su već sami po sebi specifični, i među Cirrocumulusima postoji ustrojstvo u vrstama. Veoma često se susreće vrsta stratiformis, koja prekriva lep komad neba u jednom sloju. Ponekad, elementi Cirrocumulusa mogu da dobiju sočivast izgled zbog formiranja stojećih talasa, pa se tako prepoznaje vrsta lenticularis. Ipak, najuspešniji najavljivači grmljavina za sutradan su vrste castellanus, koji izgleda kao tornjevi nekog zamka u daljini, i floccus, koji svoje oblačne elemente ima u grupama koje deluju kao stado ovaca. Podvrste mogu da budu zaminljive, ali postoje samo dve: undulatus, koji odaje talasastu organizaciju oblačnih elemenata, i lacunosus, koji daje rupičast, perforiran izgled ovog sloja oblaka. Posebnu čar daju retki slučajevi dopunskih oblika mammatus, u vidu kesica, i virga, tankih padavinskih pruga koje se jedva primetno otkidaju iz spuštajućih elemenata Cirrocumulusa.
Šta reći...? Raj za fotografisanje neba, ali i upozorenje za sutrašnje moguće nevreme.

Osim ovih oblaka, šta se još zanimljivo može naći u tom delu neba?

Često se uz ove oblake mogu naći tragovi kondenzacije (contrails) od aviona, pa zajedno duže opstaju na nebu. Ponekad se dešava da neki kondenzacioni trag pređe u tabor Cirrusa, ali takvi brzo padaju sa neba i nestaju u tom padu.

Kristalići leda koji sačinjavaju visoke oblake (ali i kondenzacione tragove) omogućavaju optičke pojave haloa. Tu su i lažna Sunca koja se ocrtavaju na pristojnom rastojanju od pravog, ali na istoj visini iznad horizonta, ali to nije ni izdaleka sve što mogu da našaraju Sunčevi zraci na oblacima. O tom slikarskom pravcu ću ti pričati neki naredni put.

Prekidnost atmosferskih pojava

Kada sam ti pričao o atmosferskim pojavama, pomenuo sam da se kod njih beleži prekidnost kao jedna od karakteristika. Za sada ću samo ugrubo da ti ispričam nešto o ovoj osobini pojava, a detalje ćeš imati prilikom pojedinačnog opisivanja pojava.

Šta je prekid pojave?

Prekid pojave je činjenica da je vreme koje protekne između završetka jedne i otpočinjanja sledeće pojave istog identiteta dovoljno kratko da se one mogu objediniti. Ovo objedinjavanje pojava se u profesionalnoj praksi čini kako bi se svaka pojava beležila u skladu sa svojim meteorološkim značajem. Primera radi, možeš da osmotriš kišu koja pada desetak minuta, pa prestane na desetak minuta, pa se zatim ponovo javi. U slučaju da su na nebu isti oblaci, da se tip vremena nije promenio, u praksi su ovakve pojave kiše značajne kao jedna (da je kiša padala iz pojedinih delova istog prostranog onlaka), pa se vodi kao prekidna.

Da li sve pojave mogu da budu prekidne?

Svaka pojava je priča za sebe. Neke pojave mogu da budu prekidne, ali neke ne, ili mogu samo u izuzetnim slučajevima. Prekidne pojave svakako mogu da budu padavine, električne pojave, jak i olujni vetar. S druge strane, prekid nekih pojava nema baš mnogo smisla. U takve pojave spadaju hidrometeori koji se talože na tlu (rosa, slana, inje), sumaglica, litometeori (prašinske i peščane pojave) i fotometeori (svetlosne pojave).
Neke pojave se javljaju u dolini sa jednim, a na planini sa sasvim drugim značenjem, pa je samim tim i njihovo tretiranje različito, čak i u smisli prekidnosti. Evo ti primer magle. Dok je magla u dolini i niziji proizvod hlađenja tla i kondenzacije vodene pare u sloju vazduha neposredno iznad tla, magla na planini je ustvari oblak koji se 'zakačio' za planinu. Samim tim, magla u dolini i niziji je obično neprekidna,, a njena prekdnost može da ima više smisla u prostoru (magla u bancima i pramenovima) nego u vremenu. Na planini, magla lako može da bude prekidna kada naleću pojedinačni oblačni komadi, pa je vidljivost naizmenično dobra i značajno smanjena u periodima od po nekoliko minuta.

Koliko vremena treba da protekne između dve pojave istog identiteta da se to smatra prekidom?

Ovo je vrlo nezgodno pitanje. U profesionalnoj praksi postoje pokušaji da se 'legalizuju' razni kriterijumi prekidnosti pojave. Na primer, ustanovljeno je pravilo da se prekidom smatra svaki vremenski razmak između dve istvrsne pojave koji je kraći od dva časa. Imajući to u vidu, osmatrači koji poštuju takav kriterijum skloni su da i maglu vode u prekidima, ako je period između dve magle kraći od dva časa. Zvuči besmisleno, zar ne? Pa to su dve magle koje se javljaju u različito vreme! Zašto bi pisao jednu maglu u prekidima?
Dobro, ovo je prilično banalan primer. Evo malo suptilnijeg primera. Vreme je nestabilno, kao ovih dana. U nekom trenutku počinje kraća kiša, prekida se. Posle sat i po, od sledećeg oblaka se javlja nova kiša. Osmatrač iz ovog primera iz prakse void kišu u prekidima. I ovo zvuči malo nesuvislo, zar ne? Ali, takav osmatrač će ti reći da on to tako radi i u jesen, kada je oblačni sloj prisutan po ceo dan, pa mu kiša malo pada, pa prestane, pa posle sat i po ponovo počne da pada. To nije isto, zar ne?
Slično je i sa grmljavinom. Jedna grmljavina od nekog oblaka potraje neko vreme, pa prestane, pa se posle sat i po ponovo javi. Naravno, drugi je oblak u pitanju. Je li to ista grmljavina? Naravno da nije!
Dakle, dolaziš do zaključka da fiksirani kriterijum ovog tipa nema mnogo smisla. To je tehničko rešenje, ali osmatranje vremena nije tehnika, već umetnost praćenja atmosferskih prilika, gde treba da raspoznaš svaki vremenski fenomen, da znaš njegovo poreklo, njegov smisao. Šta sad?
Nema nekog odgovora oko kojeg bi se svi složili. Lično mislim da prekidanje pojava treba da bude u skladu sa raspoznavanjem vremena. Uzimajući prethodne primere ponovo u obzir, zapiši kišu u prekidima ako pada iz istog oblaka, a sa vremenskim rastojanjima od najviše dva sata između dve kiše. Ali, ako je nestabilno, svaku kišu treba voditi ponaosob, ako potiču od različitih oblaka koji se smenjuju.

A šta ako se radi o pojavama koje su same po sebi iz prekida? Kao grmljavina?

Grmljavina je specifična pojava baš zbog toga što je sastavljena iz prekida po svojoj prirodi. Neki osmatrači je po definiciji vode kao prekidnu pojavu. Drugi, opet po definiciji, kao neprekidnu. A definicija prekida - nigde! Doduše, u aerodromskim osmatranjima postoji kriterijum da se grmljavine vode posebno, ako je između dva osmotrena električna pražnjenja prošlo 15 minuta. Nemam ništa protiv da se vođenje pojave grmljavine secka na ovaj način. Ali, napravo bih izuzetak kada je nestabilna vazdušna masa u pitanju, kada nema fronta, pa postoji serija grmljavinskih oblaka sa pauzama i po sat, sat i po, dva sata. Onda je možda najpametnije rešenje voditi grmljavinu kao prekidnu, od prvog javljanja prve do poslednjeg javljanja poslednje grmljavine.
Dakle, sve zavisi od poznavanja vremenske situacije. Profesionalni osmatrači bi trebalo da prepoznaju tip vremena i da se time rukovode, dok u suštini najbolje je da pišeš prema svojoj svesti i poimanju vremenskih prilika. Dakle, imaš slobodu da pišeš kako želiš.

Naravno, zanima me kakvo rešenje primenjuješ. Očekujem tvoj komentar.

Kako zabeležiti vidljivost?

Vidljivost se izražava u metrima ili kilometrima, što zavisi od same osmotrene vrednosti.
Iako se može smatrati kontinualnom veličinom, pametno je beležiti vidljivost u određenim vrednostima. Te vrednosti mogu da imaju do dve značajne cifre (to su cifre različite od nule), te je tako zaokružiti. Na šta bi ličilo kada bi negde naišli na podatak o vidljivosti od 16,375 km ili 863 m? Je l' besmisleno? Pa dobro, ako nije, onda ko može da dokaže tačno toliku vidljivost i ni metar manje ili više? Mnogo razumnije izgleda podatak o vidljivosti od 15 km ili 800 m, umesto podataka navedenih u primeru, pa makar i ti podaci bili najtačniji na svetu.
Koraci u kojima treba beležiti vidljivost ne moraju da budu previše fini, već da se pri svakom sledećem koraku, svakoj sledećoj većoj vrednosti da značaj tek ako je za 15-20% veća od prethodne. Kako bi vam izgledalo da neko beleži vidljivost od 800 metara, pa je podigne na 900 metara? Neozbiljno, je li? Meni svakako... jer, takav osmatrač onda tvrdi da ima vid jednog vizibilimetra. A nema, niti može da ima. Subjektivno, prihvatljivije bi bilo da sledeća veća vidljivost od 800 metara bude 100 metara (ali, naravno, tek kada se ispune uslovi vidljivosti). Lako je vizibilimetrima, jer aparati su objektivni. Subjektivnost nikada nije bila, niti može da bude fini instrument.
Dakle, veliko ograničenje predstavlja sposobnost ljudskog mozga u ograničavanju određivanja nijansi u razlikama i da iza njih stoji. To je kao gledanje i slikanje slike. Čovek može uživati u beskonačnom broju nijansi, dok sam može jasno da razlikuje i da navede tek koju desetinu različitih boja. Kod vidljivosti, sasvim se dobro pokazava podela vidljivosti u 10 opsega vizuelnih osmatranja. Ti opsezi se u meteorološkim izveštajima o vizuelno određenoj vidljivosti definišu kao:

0 - ispod 50 metara
1 - najmanje 50, ali ispod 200 metara
2 - najmanje 200, ali ispod 500 metara
3 - najmanje 500, ali ispod 1000 metara
4 - najmanje 1 km, ali ispod 2 km
5 - najmanje 2 km, ali ispod 4 km
6 - najmanje 4 km, ali ispod 10 km
7 - najmanje 10 km, ali ispod 20 km
8 - najmanje 20, ali ispod 50 km
9 - 50 km ili više
(ali ne preterujte sa vrednostima većim od 100 km, pričali smo o tome u prvom postu)

Usmerena vidljivost se beleži kao posebni, dodatni podatak uz vrednost opšte vidljivosti. Pri tome, beleži se smer u kojem je osmotrena usmerena vidljivost, kao i njena vrednost. Moguće je (ali to još do sada nisam video) osmatrati više od jedne usmerene vidljivosti. Pri tome, logika nalaže da ni taj broj smerova ne treba da bude veći od dva ili tri. Od previše smerova izgubiće se opšta vidljivost... Sasvim je dovoljno imati jedan poseban smer za usmerenu vidljivost, ne treba preterivati. Drugo je na aerodromima u svetu, gde se vidljivost meri na svakoj pisti pojedinačno, te je njihov broj usmerenih vidljivosti fiksiran, unapred određen brojem pista. Naravno, usmerena vidljivost se osmatra samo ako je značajno smanjena u nekom smeru.