Jednom davno, toliko davno da se više niko i ne seća kada se to tačno dogodilo, na nekom prostranom polju između dve planine cveće između sebe stade da se raspravlja koja je boja najlepša i najvažnija. Malo-pomalo, pa dođe i do svađe.
- Najlepša je žuta boja - reče maslačak. - To je boja sunca, vatre, zrelog žita i uopšte, topline.
- A ja mislim da je najlepša boja plava - tvrdio je različak. - To je boja neba, mora i reka. Šta je važnije za život od vazduha i vode?
- Baš ništa od toga nije tačno!- reče bela rada. - Najvažnija boja je bela. Ona se nalazi svuda. Da nema bele boje, nijedna druga ne bi postojala. To je boja dana i svetlosti. Pokušaj da u mraku upotrebiš neku drugu boju danešto obojiš. Od toga će ispasti mrlja. Velika ružna mrlja!
- Ah, bela boja! - podrugljivo reče kupina. - Kako bi izgledao svet kad bi sve bilo obojeno u belo ikad bi svi nosili belo?
Raširivši svoje grančice s trnjem, kupina nastavi:
- Kako vidim, moja susetka smatra da je ona boja dana, a da sam ja boja noći jer sam crna. Kad ona tako misli, ja više neću sa njom da razgovaram! - I kupina okrete glavu od bele rade.
- A koliko značaja dajete mojoj boji kad toliko ističete sebe? - uzviknu bulka i krv joj jurnu u lice. - Moja boja znači: ljubav, radost, veselje!
- Polako, polako - stade da ih umiruje trava. - Zelena boja je boja mladosti i novog života pa je, prema tome, moja boja najlepša i njavažnija.
Cvet dan i noć je sve ovo slušao, pa se umeša i pomirljivo primeti da svaka boja ima svoju lepotu i da su sve boje podjednako važne.
- Ćuti ti, neodlučna biljčice! - reče mu svađalački kupina. - Ti nisi mogao da se odlučiš koja je boja najvažnija, pa zato imaš dve boje: plavu i belu!
Cvetić dan i noć uopšte se ne naljuti, već predloži da svako iznad sebe istakne svoju boju kad padne sledeća kiša. Boju koju kiša opere, koja izbledi, neće uzimati u izbor, a boju koja se pokaže najjačom i najpostpojanijom, proglasiće prvom bojom.
Cveće u polju sesloži s tim predlogom. Kad je pala kiša, svako je uradio onako kako su se dogovorili. Maslačak je pokazao žutu, različak plavu, bela rada je istakla svoju boju, bulka crvenu, a trava zelenu...
Međutim, kad je kiša prestala, sve boje su se izmešale i pretvorile u jednu veliku svetlu šaru. Bila je to duga, koja je od svakog poljskog cveta uzela boju.
Cveće je radosno gledalo dugu koja se protezala na nebu, jer je u njoj svako imao svoju boju. Tada dan i noć reče:
- Kao što vidite, niko od nas nije važniji od drugih. Nijedna boja nije vrednija od druge, sve boje su podjednako lepe i važne.
Od tada se duga redovno pojavljuje na nebu posle letnje kiše, do dana današnjeg.
Iz knjige Kopriva i bulka i druge basne o cveću - Radomir Putniković
Priča nađena u udžbeniku Građansko vaspitanje - radna sveska za treći razred osnovne škole.
Hvala Tijani na ovoj lepoj priči. Hvala za odabranu ilustraciju Stuart McDaniel - Weather Photography
Нема коментара:
Постави коментар