Priviđenje na drumu, ili... ?

Vrućina je...
Voziš se na letovanje ili sa letovanja, drum dugačak, siv i vreo. Mnogi, kao ti i tvoji, putuju u istom ili suprotnom smeru. Sunce i asfalt zagrevaju limenu kantu od automobila, a klima uređaj ili nemaš, ili ti se čini da slabo radi. Asfalt kao da se topi pod gumama. Tvojim saputnicima nije ništa lakše nego tebi.
Čini ti se da se ova dugačka i blaga krivina nikad neće završiti... Očajnički tražiš flašu vode, a ona skoro ispijena, juri se još par neisceđenih kapi po dnu. Kao da je sledeće stajalište iza ugla, a ne tek za 20 kilometara. Već ti je dosta svega, treba ti osveženje, i to odmah!
Drum se lagano ispravlja i... pogled na pravu deonicu deluje nestvarno, kao iznenadno ostvarenje tvojih snova. Voda na putu! Prekriva čitavu širinu asfalta, ogledaju se automobili koji idu u susret...ali nešto nije u redu sa tom slikom. Delićem svesti zapažaš da automobili ne prskaju točkovima vodu kroz koju kao da prolaze, već se ogledaju u njoj. Još ti se čini kao da se ta iznenadna voda povlači pred tobom, smanjujući površinu puta pod vodom. U jednom kutku tvog uma čuči haos koji kaže 'Nije fer, hoću vodu, hoću osveženje, spas od vrućine...'

Voda na putu, ili... ?

Ali, ovu poznatu scenu si video toliko puta do sada da te uopšte više i ne čudi. Svest odbija ovu laž, jer zna o čemu se radi.

Ovako se vidi miraž

Neobično česta optička pojava jake refrakcije (savijanja) svetlosti usled velikih razlika u temperaturi na malim promenama visine je uzrok ove pojave koja se uopšteno naziva miraž, poznatija kao fatamorgana. Talasna priroda svetlosnih zraka podleže istim zakonima prostiranja talasa kroz neku (u ovom slučaju providnu) sredinu. Slično savijanju zvučnih talasa, i svetlosni talasi putuju nešto brže kroz topliji vazduh, pa se zato savijaju prema hladnijoj oblasti. U ovom slučaju, vazduh pri tlu, neposredno iznad asfalta, znatno je topliji od vazduha na samo par metara visine. Dovoljno je da ta razlika bude samo 2 stepena na 1 metar promene visine (obično je 4 do 5 stepeni razlike), pa da se stvori ova pojava. Zato, kad posmatraš vreo asfalt pod nekim malim uglom gledanja, svetlost koja ulazi u pogled dospeva sa gornje površine druma, pa umesto da vidiš sivilo druma, vidiš objekte neposredno iznad površine kao što su automobili ispred tebe, okolinu, pa čak i deo neba nisko nad horizontom.

Vode... vode... vode... opet mi izmiče...

Pojava miraža je dugo zbunjivala ljude koji su putovali pustinjom jer su, videći ovu pojavu, podsvesno 'videli' čitava jezera vode i jurila za tim priviđenjem koje im je stalno izmcalo, ostajući uvek jednako udaljeno. Tako blizu, a tako daleko, nedostižno (zbog nepromenjenog ugla posmatranja), ovo priviđenje, izazvano i velikom željom za spasenjem i time smanjenom moći rasuđivanja, vodilo ih je često i u nepovrat. Ali, sada se zna šta je to, da miraž nije halucinacija, već optička pojava.


Primećuješ da pričam o ovoj pojavi koristeći reč 'miraž', a ne 'fatamorgana'. Ako se već pitaš zašto, objasniću ti kad stignu velike zime, kada se stvore uslovi za sličnu optičku varku čije ime nosi fatamorgana. Dotle se strpi, ni vrućine neće da traju zauvek.

Ako ne možeš da izmeriš vetar, možeš da ga osmotriš!

Nije sve u meteorološkim instrumentima. Oni nam samo pomažu da precizno odredimo koliko čega ima u sastavu vrmenskih prilika: koliko je toplo ili hladno, koliko je vlažno ili suvo, koliko jako duva vetar... ali, taj vetar možeš i da vidiš, i da osetiš. Dakle, možeš i da ga osmotriš.
Vetar se sastoji iz dva nerazdvojiva dela: smera i brzine (odnosno, jačine). Potpun uvid u vetar može da bude samo ako znaš odakle i koliko jako vetar duva. Ako ne znaš odakle vetar duva, nećeš znati ni šta ti on donosi. Ako, opet, ne umeš da oceniš koliko jako duva vetar, nećeš znati koliko dugo će da potraje takvo stanje.

Kako da znaš odakle vetar duva?

Šta kažeš, nemaš vetrokaz? Imaš ga... to si ti.

Hm, ne ličiš mi na pevca, ali šta je on pametniji od tebe, pa da zna da pokaže odakle vetar duva. Evo kako on radi. Jednostavno je, videćeš.

Okreni se prema smeru odakle vetar duva. Tačno podešavanje tog smera možeš da osetiš tako što će ti lice biti ravnomerno 'umiveno' vetrom. Ako je vetar malo jači, okreni se tako da osetiš vetar ravnomerno na ušima (ako nemaš kosu prebačenu preko ušiju). Ako je vetar stvarno jak, probaj da se lagano 'nasloniš', nagneš ka smeru odakle duva vetar tako da te on najlakše 'vraća', 'gura' u uspravni položaj.

Ako je vetar tako slab da ne možeš ni da osetiš odakle duva, ne brini. Uvek mogu da se nađu priručne stvari koje mogu da ti pokažu odakle duva tako slab vetar. Na primer, možeš da pustiš dim od cigarete (ako si pušač), ili neki konac da visi iz ruke. Svakako će se okrenuti ka smeru kuda vetar duva.

Postoje čak i stvari koje ti pokazuju odakle vetar duva. Na primer, zimi možeš da vidiš kako su usmerene iglice inja. One se uvek talože niz smer tog veoma slabog vetra, toliko slabog da ga čak ni pojedini vetrokazi ne mogu odrediti usled povećanog trenja ili čak zamrzavanja mehanizma vetrokaza. Tako možeš da imaš tu dragocenu informaciju i kada merenja ne mogu da pokažu smer vetra. S druge strane, smer u kojem su povijena stabla visokog i vitkog drveća (na primer, topole) mogu da ti daju najčešći smer jakog vetra tokom proteklih godina. Klimatologija uživo!
Možeš da osmotriš i vetar na visini oblaka, znatno iznad tla. Samo okreni pogled tako da oblaci obilaze tvoj pogled jednako sa leve i desne strane. Vidiš? To je smer iz kojeg dolaze oblaci, što ti nesumnjivo pomaže da oceniš da li oluja dolazi ka tebi, ili te malo promašuje.
A jesi li zapazio da taj vetar nije istog smera kao onaj koji osećaš na tlu, već je malo drugačiji? I za to ima razloga, ali to je već neka druga priča, za neko kasnije druženje.

Kako da odredim jačinu vetra?

Jačina vetra je pomalo subjektivan pojam, jer ga svako doživljava prema svom viđenju i utiscima. Međutim, činjenice na kojima se može zasnovati procena jačine vetra moraju biti očigledne, jer će samo na taj način biti jednake za sve i na taj način uporedive. Tako se stvara zajednička mera za jačinu vetra. Ovaj nezahvalni posao su radili mnogi, ali je Sir Francis Beaufort bio u tome najuspešniji. Njegova klasifikacija jačine vetra u 13 kategorija, poznatija kao Boforova skala, bila je dovoljno dobra za uvođenje u zvanične mere meteoroloških službi tog vremena. Nema razloga da ovu skalu smatramo zastarelom, jer zasnovana je na efektima vetra na svet oko nas.
Evo kako izgleda Boforova skala:
0 - Tiho. Sve je mirno, vetra ni od korova. More je ravno kao ogledalo, prava bonaca. Dim se diže pravo uvis. Sve je stalo, kao slika.

Tiho, mirno... sve je stalo.

1 - Lahor. Vetar oseća samo dim koji se lagano povija, dok lišće na drveću i vetrokazi i dalje miruju. Ni na licu se ne oseća strujanje vazduha. Površina mora dobija jedva primetne nabore. Brzina vetra je oko 1 m/s.

Ovaj vetar niko ne primećuje, samo dim.

2 - Povetarac. Vetrokazi se polako bude, a lišće da šuška. Počinje da se oseća na licu lagano strujanje vazduha. Evo i prvih talasića na moru. Brzina vetra je 2 do 3 m/s.

Ahhh... pirnulo je malo vetra.

3 - Slab vetar. Sada počinju da se pokreću i zastave na jarbolima. Lišće se pomera uglavnom neprekidno. Talasići na moru postaju talasi, a tek poneki od njih biva ukrašen belinom kreste. Brzina vetra sada je 4 do 5 m/s.

Baš nežno duva, zar ne?

4 - Umeren vetar. Zastave lepršaju na vetru, ali počinju da se pomeraju i manje grane drveća. Vetar počinje da premešta papiriće na ulici, a na polju da podiže prašinu. Skoro svaki talas na moru ima krestu. Brzina vetra sada dostiže 6, ali ne prelazi 8 m/s.

Hmmm... počinje da duva malo jače, baš se oseća.

Duva vetar, baš...

5 - Umereno jak vetar. Počinju da se pomeraju i malo veće grane. Zastave se viju uz poznat zvuk (kao flaparanje). Četinari počinju da 'pevaju' svojim granama. More se uskomešalo u talasima koji ne samo da imaju kreste, već ljulja manje čamce. Visina talasa na otvorenom moru je 2 do 3 metra. Više nije prijatno i idilično. Brzina vetra prelazi 8, ali ostaje do 10 m/s.

E, ovo je već jak vetar.

 6 - Jak vetar. Sada već postaje ozbiljno. Dovoljno ozbiljno da meteorološki osmatrači ovakav vetar poštuju kao zasebnu atmosfersku pojavu. Povijaju se i velike grane drveća, a vetar počinje da svira u žice na banderama i ostalim nosačima nadzemnih električnih vodova. Ako hoćeš da otvoriš kišobran po ovakvom vetru, može da ti se desi da ga vetar izvrne naopako. Talasi na moru su već sasvim ozbiljni, na otvorenom su visoki 3 do 4 metra, i bacaju i ljuljaju sve što je na vodi. Sa talasa pršte kapljice vode kao sprej. Brzina vetra je bar 11, ali je i dalje do 14 m/s.
7 - Veoma jak vetar. Većina drveća se opasno ljulja. Postaje teško hodati uz vetar. More izdiže talase koji naveliko pljuskaju po obalama, jer dostižu visinu 4 do 5 metara na otvorenom. Sada brzina vetra dostiže 14 do 17 m/s.

Baš se razduvalo...

Oluja, čoveče!

8 - Olujni vetar. Od ove jačine, vetar zaslužuje posebnu pažnju, jer počinje da pravi materijalnu štetu. Profesionalni osmatrači ga vode kao zasebnu atmosfersku pojavu, a analitičari podataka kao vetar rizične jačine. Počinju da se lome manje grančice na drveću, drveće se baš savija, a ti jedva da napreduješ hodajući uz vetar. Na moru su kapljice vode otkinute sa talasa visine 5 do 7 metara u tako velikom broju da ti se čini kao da se sva voda puši, a dim od tih kapljica vitla niz vetar. Brzina vetra prelazi 17 m/s i dostiže zavidan 21 m/s.

Ovo kida sve živo... preći će i na kuće!

9 - Jaka oluja. Od grančica, apetit uništenja vetrom prelazi na grane. Nemoj da te čudi kad takav vetar počne da skida crepove s krovova. More baca talase visine 7 do 10 metara koji se prevrću i preklapaju se preko sebe. Dim od mora počoinje da smanjuje vidljivost. Brzina ovog nesvakidašnjeg vetra je između 21 i 24 m/s.

10 - Žestoka oluja. Od ovog naziva možeš da pomisliš kako počinju da nedostaju reči za opis ovog vetra. Kako i ne bi, kada uveliko skida crepove i obara manje dimnjake! Na moru je čudo od talasa, visine od 9 do 12 metara, pa se od kresti i pene čini da je belo. Vidljivost je značajno smanjena od dima mora. Vetar ove jačine ima brzinu od 25 do 28 m/s, odnosno gazi preko 100 km/h.

Heeej, ode kuća!

 11 - Oluja slična orkanu. Strašno koliko duva! Otkida granje, drveće, brsti vegetaciju, ostavljajući samo travu. Kuće trpe značajna oštećenja, više nisu za stanovanje. More se polako kida na komade sa penom nošene vetrom, a talasi su jako veliki, 12 do 16 metara. Brzina ovog čudovšnog vetra je između 29 i 32 m/s. Ima li još?

Može li više od ovoga?

12 - Orkan. Uragan. E, to je to! Vetar je takav da briše sve pred sobom. Kuće? Biljni svet? Ko preživi, pričaće. More? Prosto ključa u ogromnim talasima! Svet više nije isti...

Svet... koji svet?

...ali ne brini, ovo je samo priča.

Slušaj pažljivo grmljavinu da znaš šta ona nosi!

Umesto opisivanja atmosferskih pojava, ovog puta ću ti ispričati jednu priču iz mojih ranih profesionalnih dana, po sećanju koje i sada čuvam. Uvek se setim ove priče kada čujem grmljavinu.

Davne 1986. godine, kada sam se zaposlio u RHMZ Srbije, radio sam na RC PGZ (Regionalnom centru protivgradne zaštite) Titovo Užice (tako se RC tada zvao). Ne krijem da sam pokazivao opšte interesovanje za praćenje vremena, jer sam vrlo rado obavljao meteorološka osmatranja u svojoj smeni (7 puta dnevno). Naravno, i druge stvari su me privlačile, kao što su radarska osmatranja i analiza emagrama (iscrtane vertikalne raspodele meteoroloških veličina po atmosferi). Starije kolege su to brzo prepoznale i rado su želeli da mi prenesu svoja iskustva (kao što ti ja sada prenosim svoja iskustva), a ja sam sve upijao kao suvi sunđer.
Jednog mirnog dana, kolega Zoran me je pitao:
- Znaš li da nije svaki zvuk grmljavine isti?
- Stvarno? - iznenađeno upitah. - Mislio sam da je grmljavina to što jeste... grmljavina.
- Vidiš, nije.
Pomalo značajno, pogleda me i pođosmo prema krugu meteorološke stanice. Odatle se mogao videti jedan oblak koji je mogao da izgleda kao da nosi grmljavinu.
- Pogledaj sad onaj oblak - reče Zoran. - Zamisli da sad počne da grmi. Kako ćeš ga čuti? Kakav će mu biti zvuk?
- Pa, kao kotrljanje nekih kola u daljini, malo jače, malo slabije.
- A hoćeš li čuti onaj prasak?
- Tek kad se oblak približi - izmudrovah.
- A da li si primetio da prasak grmljavine i ne mora da bude?
- Jesam.
- Naravno da ne mora - nastavi Zoran. - Po zvuku grmljavine možeš da proceniš da li oblak nosi grad.
- Stvarno? - nisam krio iznenađenje. Iskreno, pomislio sam da čovek priča priče da bi bio zabavan. Ali, naravno da sam ga saslušao. - A kako?
Zoran se blago nagnu unapred ka meni i spusti glas, kao da priča u poverenju.
- Kada oblak mumla, on nosi formiran grad. Ako oblak prašti, u njemu nema grada.
Bio sam pomalo zatečen ovom izjavom. Nisam skoro ništa znao o atmosferskoj akustici, a navedena razlika delovala mi je kao da nema fizičkog smisla. Ali, Zoran nastavi.

Ovaj oblak 'visi' na radaru, sigurno ima grada...

- Gledao si na radaru kako izgleda oblak koji nosi grad,a koji samo pljusak bez ijednog zrna grada. Slično ti je i sa zvukom. Kada oblak u sebi ima zrna grada, njegov maksimalni radarski odraz 'visi' visoko iznad zemlje. Tako 'visi' skoro ceo oblak, iako ti on izgleda kao i svaki drugi olujni oblak. Tako ti 'vise' i električna pražnjenja, koja su češća između delova oblaka nego između oblaka u tla, jer usled turbulencije, svih tih uzlaznih kretanja vazduha, munja ostaje skrivena u oblacima mnogo češće nego što se ona može jasno videti. Tako imaš onaj potmuli zvuk koji se čuje.

... a ovaj daje samo pljusak, nema grada nimalo.

- Oblak koji ne nosi grad ima maksimalni radarski odraz nisko iznad tla, na manje od 2 km. Oblik odraza je kupast, sa jakom osnovom i slabljenjem prema vrhu. To konkretno znači da se sve padavine žestoko izlučuju na tlo kao pljusak, provala oblaka. Tu uzlaznih kretanja nema, pa nema ni grada. Ako ga je i bilo, već je pao. Tada se i gromovi jasno vide kako idu od oblaka na tlo, pa grmljavina pršti i vide se munje.
- I još nešto - reče Zoran na kraju svoje besede - Ovo važi samo za oblake koji su ti dovoljno blizu, od 'iznad glave' do 3-4 km daleko. Svi oblaci na većoj razdaljini mumlaju, pa tada među njima nema ove razlike.
Osetih se kao da mi je ispričana neka bajka u koju ne verujem. Ipak, priča mi je ostavila snažan utisak, pa rekoh u sebi 'E, baš ću da pratim i da vidim i sam'.
Bilo mi je potrebno nekoliko desetina grmljavina da pratim, kao i da saznajem ima li grada u okolini ili ne. Isprva nisam primećivao istinitost tog iskustva, ali vremenom sam se sve više uveravao da je u velikom broju slučajeva zaista tako.
Sada, u vreme dosutpnih radarskih snimaka i informacija o gradu na protivgradnim stanicama, možeš i sam da pratiš da li mumlajući oblaci zaista nose grad, a prašteći gromovi samo pljusak bez grada.
Čak i da priča ostane legenda, simpatična je, zar ne?

Rodoslov oblaka

Kao što sam ti ranije pomenuo, osmatranje oblačnosti obuhvata veći broj informacija, među kojima je i određivanje tipa oblaka (rod, vrsta, podvrsta, dopunski oblik, oblak pratilac). Oblaci su kao simboli, slova koja ti opisuju kakvo je vreme sada, kakvo je bilo i kakvo će biti u dogledno vreme. Pomoći ću ti da naučiš ove znake i simbole zvane 'oblaci', jer će ti pomoći da prepoznaš tip vremena. Veruj mi, u tome je tajna poznavanja vremena koje imaju ljudi koji su bliski sa prirodom.
Postoji mnogo mesta u literaturi, kao i na Internetu, gde se može naći podela oblaka na rodove. Odlično! Tako ćeš bolje naučiti ono o čemu ti danas pričam. Ja ću ukratko da ti opišem svaki rod, a kasnije ću ti objasniti po čemu je svaki od njih poseban, zanimljiv i karakterističan. Idemo od najviših oblaka, pa polako ka tlu. Baš kao na slici.


Rodoslov oblaka sa svojim prepoznatljivim oblicima

Cirrus (Ci)

Beli konci koji se jure po nebu kad drugih oblaka nema jesu Cirrusi. Raščešljani kao vlakna i jastučići od vate, raspetljani ili smršeni konci, ponekad sa kukičastim krajevima, svaki Cirrus ima svoju priču. Ono što im je zajedničko jeste da su na najvećim visinama od tla, bar 5 km, ali i do 9, 10 km, da su od kristala leda, da se javljaju kad je vreme lepo, ali ne i da tvrde da će tako i ostati.

Cirrocumulus (Cc)

Simpatična bela zrnca koja se prosipaju po jednom delu neba. Uvek me je podsećao na talog od kafe, prosut po zidu prevrnute ispijene šoljice. Relativno redak gost neba, a još se i kratko zadržava - najviše sat-dva, i počinje da silazi na niži sprat, polako se pretvarajući u Ac. Iako je od ledenih kristala, ponekad ga refrakcija Sunčevih zraka doda poneku šaru u boji. Javlja se na visinama oko 5 do 7 km, ali kada siđe ispod 3,5 km, postaje Ac.
Zbog svog grudvičastog oblika, Cirrocumulus često najavljuje promenu vremena - pogoršanje, najčešće sa grmljavinom i svim što može da ide uz to. A kako to radi, pričaću ti kada se njim budemo bavili.

Cirrostratus (Cs)

Tanki, beli, poluprovidni oblačni pokrivač, satkan od belih vlakana nalik Cirrusima. Pokrivač Cirrostratusa ne bi trebalo da ima rupe, niti da se 'tkanina' razmiče, jer će se onda zvati Cirrus.Najzad, krajevi Cirrostratusa se skoro uvek završavaju Cirrusima.
Cirrostratuse možeš da vidiš u dva različita slučaja. Prvi je pri zalasku Sunca, kada neprekidni deo ostaje nisko iznad horizonta, taman da sakrije Sunce pre horizonta. Drugi je usred dana, ili usred noći, kada se kroz oblak ocrtava širok, svetli krug od Sunčevog, odnosno Mesečevog sjaja. Zbog prelamanja svetlosti Sunca, odnosno Meseca, Cirrostratusi su čest domaćin svetlosnim pojavama.
Cirrostratusi obično obitavaju na visinama od 6 do 8 km, ali  teže da svoju visinu smanje na 5, pa čak i malo ispod 5 km. Kada to učine, pretvaraju se u As.

Altocumulus (Ac)

Bele gomilice, grudvice, grumuljice na nebu, koje imaju neki od mnogih mogućih oblika. Mogu da se jave pojedinačno, mogu u grupama i jatima (kao ovčice), a mogu da deluju kao kameni put oslikan na nebu. Sastavljeni su od prehlađenih vodenih kapljica, a ređe od kristalića leda, što im omogućava da Sunce ili Mesec oslika poneki lep oreol ili doda poneku lepu boju.
Ima i onih Altocumulusa koji nisu poluprovidni, već su od neprovidnih elemenata. Za razliku od svojih prozračnih rođaka koji se javljaju kad je vreme lepo, neprovidni umeju da najave skore padavine. Tada ih treba pratiti, jer najava može biti ozbiljna kada se zgušnjavaju, spuštaju i udružuju sa oblacima drugih rodova (As, Sc).
Visina poluprovidnih Altocumulusa je između 2,5 i 4 km, dok oni neprovidni leže na 2 do 3 km. Ako poznaješ ćudi Altocumulusa, možeš da oceniš skorašnji razvoj vremena prilično uspešno. Ali, o tom u nekim od narednih priča.

Altostratus (As)

Ovo je jedan dosadan, bezobličan oblak koji najčešće prekriva čitavo nebo, ili bar njegov veći deo. Ima izbor od užasno puno nijansi sive boje. Obično je neprovidan, ali retko kad se može uočiti Sunčev disk kako se ocrtava kroz njega. Često se javlja posle Cirrostratusa, a Ns ume da ga smeni na nebu. Ovo je prvi od opisanih oblaka koji može da iscedi iz sebe neku kap kiše ili, ređe, pahulju snega.
Visina Altostratusa je obično 2 do 3 km, a kada se spušta svojom osnovom ispod 1,5 km i počnu neprekidne padavine, svoj naziv menja u....

Nimbostratus (Ns)

Kišni po definiciji, ovaj oblak prekriva čitav nebeski svod. Nema rupa u oblaku, nema jasne ivice oblaka, nema nikakvih šara, potpuno je jednoličan i siv. A ogroman je, najveći oblak po širini koja ume da bude i koju stotinu kilometara. Njegova visina može biti do 1,5 km, mada je najčešće na visinama do 500 metara. Ponekad ume da 'legne' na tlo, da se doslovno spoje nebo i zemlja. S druge strane, visina gornje osnove Nimbostratusa može da bude na visini i do 5 km..
Nimbostratus sadrži velike količine jednoličnih padavina kiše, susnežice ili snega. Veoma retko, i to samo u krajnje određenim, kratkovremenskim uslovima, Nimbostratus može da pusti koje zrno sleđene kiše, ali ne i kišu koja se ledi na tlu (o tome ću ti pričati kad dođe aktuelno vreme).

Stratosumulus (Sc)

Slično Altocumulusu, i Stratocumulus je oblak sastavljen od gomilica i grudvica. Međutim, Stratocumulus nije beo, osim ponekad sasvim malo po vrhu. Obično je siv, a kad je Sunce nisko nad horizontom, ume da dobije obične ili neobične boje, rumenila i crvenila. Ivice svake gomilice mogu da budu svetle, ali ne moraju. Stratocumulus može da nastupi na nebu kao poneki pojedinačni oblak, kao grupa oblaka, ili da prekrivaju veći deo ili čitav pogled u nebo. Kada prekriva čitavo nebo, može lako da se desi da između grudvica postoji poneka pukotina kroz koju se ponekad javi i pogled na oblake iznad Stratocumulusa ili na vedri deo neba. To sam ti već pričao ranije, sećaš se?
Stratocumulus spada u niske oblake, jer je svojom donjom osnovom na visini od par stotina metara do oko 1,5 km iznad tla. Može da se javi u jednom sloju, a neretko i u više slojeva, kao kore za pitu.
Stratocumulus ume da krije brojna iznenađenja. Iako je miran, njegov govor je nejasan, i može da zbuni neukog posmatrača vremena. Ponekad najavljuje lose vreme, ponekad i učestvuje u njemu dajući kratkotrajne padavine, a ponekad ne najavljuje ništa, već stoji tu, onako, skoro besmisleno. Tajni govor Stratocumulusa ćeš učiti kasnije, kad ih bude više na nebu.

Stratus (St)

Niski, bezoblični sivi oblak tmurnog vremena. Ponekad izgleda kao magla koja je malo uzdignuta (što najčešće i jeste), a ponekad može da se pojavi kao krpa koja vitla po padavinama iz Nimbostratusa. Ali, kad miruje pri vremenu bez mnogo vetra, iz njega ume da se iscede veoma sitne kišne kapi ili sitna zrnca snega, kao pločice. Veoma često prekriva čitav pogled na nebo, ali može da se javi i u znatno manjim količinama u vidu ostataka od jutarnje magle koja se uzdigla i razbila. Kada je u vidu krpa na kiši, može da zauzima veoma malo prostora, ali i čitav prostor između tla i Nimbostratusa.
Visina Stratusa može da bude do 1 km, ali je obično znatno niža. Ponekad ne preže od toga da se pruži do par desetina metaraiznad tla, pa ga je tako teško razlikovati od magle. U svakom slučaju, njegovo prisustvo smanjuje vidljivost na između 1 i 10 km.

Cumulus (Cu)

Bele grudve i gomile oblačne mase koje kao da stoje na nekom nevidljivom stolu, e, to su Cumulusi. Mogu da se jave kao usamljeni pojedinci, ali i da se okupljaju u manjim ili većim grupama, pa čak i redovima. Ni velika grupa takvih oblaka ne može da prekrije čitavo nebo. Uvek će postojati neki prostor između njih, kao da drže raširene ruke u kolu. Kad se spoje u jedno, to onda više nisu Cumulusi.
Nevidljivi sto na kojem se oni nalaze obično ima visinu iznad tla od 500 metara do 1,5 km. Zanimljivo je i to što se oni javljaju uglavnom na jednom nivou, ne na više nivoa. Osnova im je sivkasta ili sasvim siva, što je posledica toga da su načinjeni uglavnom od vodenih kapljica. Dešava se da te vodene kapljice ponekad ispuste na tlo, ali ne u velikom broju. Ali, kada ispuste kišne kapi, to bude iznenada i naglo, odnosno ima pljuskovit karakter. Isto tako naglo se te padavine i okončaju.
Cumulusi su takođe prilično ćudljiva sorta. Oni maleni su vesnici lepog vremena, dok kada se naglo razmnožavaju i rastu, mogu da prirede poneki pljusak, ali i da padavine izostanu i da oblaci splasnu i nestanu. Sve zavisi od drugih stvari, određenih vremenskih uslova o kojima ću ti uskoro pričati.

Cumulonimbus (Cb)

Kralj među oblacima. Fabrika oblaka. Kako još nazvati ovu grdosiju koja ima relativno malu osnovu (obično između 5 i 15 km širine) i veoma veliku visinu (bar 2-3 km, ali i preko 15 km)? Ovaj velikan može da ima dva osnovna oblika - kao ogromna gomila snega koja se kupasto uzdiže u visinu, i kao nakovanj sa širokom osnovom, strukiranom sredinom i veoma širokim gornjim delom. Za njega mogu da se zakače razni oblaci pratioci i dopunski oblici, tako da je njegov izgled uvek originalan. Osnova oblaka može biti na nekoliko stotina metara visine, ali ovaj dasa od oblaka može da se spusti na tlo. Ponekad, kad se nadvije iznad tebe, možeš da mu vidiš samo osnovicu, kao neko gigantsko stopalo nekog nadrealnog čudovišta koje bezobzirno gazi sve pred sobom (što Cumulonimbus po svojoj prirodi i jeste).
Ne mogu ti u dve reči ispričati od čega se sve sastoji, jer u njegovom sastavu nisu samo vodene kapljice u dnu i kristali leda pri vrhu. Takođe, postoji čitav sajam mogućih pratećih pojava uz Cumulonimbus. Jednom rečju, ovaj oblak je opasnost, izazov za meteorologe i strahopoštovanje čitavog sveta.

Izvini, malo sam se raspričao... taman da ti dam malo više vremena da saznaš što vise za početak. Svaki od ovih rodova oblaka će biti makar jedna posebna tema za našu priču, mada znam da ćeš se ovoj priči često vraćati.

Sevanje - ima sliku, nema ton

A sada drugačija nekompletna grmljavina - sevanje. Ima sliku, nema ton!

Pa, gde je ton?

Ton, odnosno zvuk, znatno se teže probija kroz vazduh od svetlosti. Kad sam ti pričao o grmljavini, pominjao sam ti da je svetlost skoro million puta brža od zvuka. Slično je i sa jačinom zvuka i svetlosti. Dok svetlost u vazduhu slabi samo zbog prisustva drugih elemenata osim gasova (aerosoli, vodene kapljice, oblaci, magle... dovoljno?), zvuk slabi već u čistom vazduhu. Slabljenje nivoa zvuka je prouzrokovano trošenjem energije zvučnih talasa na savlađivanje prepreka i predavanjem te energije pomenutim preprekama, pa makar to bila i sama sredina kroz koju se zvučni talas prostire. Ova pojava se naziva disipacija (rasipanje) zvuka.
U disipaciju zvučnih talasa spade i pojava širenja zvučnih talasa oko izvora zvuka. Nalik kamenčiću koji je pao u vodu, zvučni talasi se šire oko svog izvora. Na taj način se skoro ista energija talasa ulaže u daleko veći talasni front, koji je približno 2π puta veći od rastojanja od izvora zvuka. Na ovaj način se gubi najviše energije zvučnih talasa prilikom prostiranja kroz vazduh (ili bilo koju drugu sredinu).
Na ovaj način možemo da vidimo gromove koji su dovoljno daleko da se njihov zvuk gubi. Međutim,da bi videli te udaljene munje, neophodno je da one mogu da budu vidljive, odnosno da je svetlost dana dovoljno slaba da ne ometa pogled na električno pražnjenje. Ovaj uslov počinje da biva ispunjen već u suton, dok je noć svakako idealan uslov za posmatranje munja. Toliko idealan da sam jednom prilikom uočio sevanje u daljini. Dok sam ja tada boravio u okolini Sjenice, olujni oblak je bio kod Zenice! Da, da, u Bosni, čitavih 220 km vazdušnom linijom daleko! Visina vrha oblaka je bila oko 15 km, tako da je ceo oblak bio kao jedan džinovski svetionik.

Grom je toliko daleko da se ne čuje... srećom, suton je blizu (foto Clouds365)

Znam, nebo može da se smrači i usred dana, kad naiđe olujni oblak, ali taj oblak tada mora da bude toliko blizu da je skoro nemoguće ne čuti grmljavinu. Slično grmljenju koje je sumnjivo noću, podatak o sevanju tokom dnevnog svetla postavlja retoričko pitanje da li je taj osmatrač imao problema sa sluhom, pažnjom ili je ometen raznim drugim zvucima koji mogu da prikriju zvuk udaljenog grmljenja (gradski zvuci, hučanje vetra ili mora). Dnevno sevanje je, dakle, sumnjiv podatak, mada se u praksi ne odbacuje sasvim.
Noćna sevanja postavljaju još jednu klopku za osmatrače. Naime, oblak može da bude dovoljno blizu da se grmljenje može čuti kao pratilac sevanja munje, ali zvuk izostaje. Šta sad?
Ovde nastupa drugi zvučni efekat koji se javlja kada temperatura relativno brzo opada sa visinom. Tada imamo refrakciju, odnosno savijanje zvučnih talasa. Naime, zvučni talasi se savijaju prema oblasti sa sporijim prostiranjem zvuka. U okolini grmljavinskih oblaka nema temperaturne inverzije (pojave da temperature vazduha raste sa povećanjem visine), te da je vazduh u nižem sloju vazduha topliji od vazduha na visini. Da nije tako, ne bi ni bilo grmljavine, jer inverzija sprečava kretanja vazduha uvis, glavni mehanizam stvaranja oluje. Kako se u toplijem vazduhu zvuk brže kreće, brzina zvuka opada sa povećanjem visine. Zvuk se tako kreće brže pri tlu nego na visini, što prouzrokuje skretanje uvis. Tada se javlja 'zona senke', oblast gde se zvuk grmljavine više ne čuje. Evo, pogledaj kako to šematski izgleda.

Refrakcija zvučnih talasa je od manjeg značaja za pojavu sevanja od same udaljenosti grmljavinskog oblaka. Pa ipak, mislim da je ovo zgodna prilika da se tako upoznaš sa jednim efektom iz akustike, jer će biti priča i o savijanju zvučnih talasa naniže. Za tu priču čekamo odgovarajuće vremenske prilike.
Eto, sada znaš nešto više o grmljenju i sevanju. Treba razumeti ove pojave, jer u praksi se sreću razni podaci o ovim pojavama koji mogu da budu sumnjivi, ne samo zbog nerazumevanja grmljavine, već i zbog karaktera prekidnosti ovih pojava. A kako?
Ne brini, saznaćeš prilično brzo.

Prekidnost atmosferskih pojava

Kada sam ti pričao o atmosferskim pojavama, pomenuo sam da se kod njih beleži prekidnost kao jedna od karakteristika. Za sada ću samo ugrubo da ti ispričam nešto o ovoj osobini pojava, a detalje ćeš imati prilikom pojedinačnog opisivanja pojava.

Šta je prekid pojave?

Prekid pojave je činjenica da je vreme koje protekne između završetka jedne i otpočinjanja sledeće pojave istog identiteta dovoljno kratko da se one mogu objediniti. Ovo objedinjavanje pojava se u profesionalnoj praksi čini kako bi se svaka pojava beležila u skladu sa svojim meteorološkim značajem. Primera radi, možeš da osmotriš kišu koja pada desetak minuta, pa prestane na desetak minuta, pa se zatim ponovo javi. U slučaju da su na nebu isti oblaci, da se tip vremena nije promenio, u praksi su ovakve pojave kiše značajne kao jedna (da je kiša padala iz pojedinih delova istog prostranog onlaka), pa se vodi kao prekidna.

Da li sve pojave mogu da budu prekidne?

Svaka pojava je priča za sebe. Neke pojave mogu da budu prekidne, ali neke ne, ili mogu samo u izuzetnim slučajevima. Prekidne pojave svakako mogu da budu padavine, električne pojave, jak i olujni vetar. S druge strane, prekid nekih pojava nema baš mnogo smisla. U takve pojave spadaju hidrometeori koji se talože na tlu (rosa, slana, inje), sumaglica, litometeori (prašinske i peščane pojave) i fotometeori (svetlosne pojave).
Neke pojave se javljaju u dolini sa jednim, a na planini sa sasvim drugim značenjem, pa je samim tim i njihovo tretiranje različito, čak i u smisli prekidnosti. Evo ti primer magle. Dok je magla u dolini i niziji proizvod hlađenja tla i kondenzacije vodene pare u sloju vazduha neposredno iznad tla, magla na planini je ustvari oblak koji se 'zakačio' za planinu. Samim tim, magla u dolini i niziji je obično neprekidna,, a njena prekdnost može da ima više smisla u prostoru (magla u bancima i pramenovima) nego u vremenu. Na planini, magla lako može da bude prekidna kada naleću pojedinačni oblačni komadi, pa je vidljivost naizmenično dobra i značajno smanjena u periodima od po nekoliko minuta.

Koliko vremena treba da protekne između dve pojave istog identiteta da se to smatra prekidom?

Ovo je vrlo nezgodno pitanje. U profesionalnoj praksi postoje pokušaji da se 'legalizuju' razni kriterijumi prekidnosti pojave. Na primer, ustanovljeno je pravilo da se prekidom smatra svaki vremenski razmak između dve istvrsne pojave koji je kraći od dva časa. Imajući to u vidu, osmatrači koji poštuju takav kriterijum skloni su da i maglu vode u prekidima, ako je period između dve magle kraći od dva časa. Zvuči besmisleno, zar ne? Pa to su dve magle koje se javljaju u različito vreme! Zašto bi pisao jednu maglu u prekidima?
Dobro, ovo je prilično banalan primer. Evo malo suptilnijeg primera. Vreme je nestabilno, kao ovih dana. U nekom trenutku počinje kraća kiša, prekida se. Posle sat i po, od sledećeg oblaka se javlja nova kiša. Osmatrač iz ovog primera iz prakse void kišu u prekidima. I ovo zvuči malo nesuvislo, zar ne? Ali, takav osmatrač će ti reći da on to tako radi i u jesen, kada je oblačni sloj prisutan po ceo dan, pa mu kiša malo pada, pa prestane, pa posle sat i po ponovo počne da pada. To nije isto, zar ne?
Slično je i sa grmljavinom. Jedna grmljavina od nekog oblaka potraje neko vreme, pa prestane, pa se posle sat i po ponovo javi. Naravno, drugi je oblak u pitanju. Je li to ista grmljavina? Naravno da nije!
Dakle, dolaziš do zaključka da fiksirani kriterijum ovog tipa nema mnogo smisla. To je tehničko rešenje, ali osmatranje vremena nije tehnika, već umetnost praćenja atmosferskih prilika, gde treba da raspoznaš svaki vremenski fenomen, da znaš njegovo poreklo, njegov smisao. Šta sad?
Nema nekog odgovora oko kojeg bi se svi složili. Lično mislim da prekidanje pojava treba da bude u skladu sa raspoznavanjem vremena. Uzimajući prethodne primere ponovo u obzir, zapiši kišu u prekidima ako pada iz istog oblaka, a sa vremenskim rastojanjima od najviše dva sata između dve kiše. Ali, ako je nestabilno, svaku kišu treba voditi ponaosob, ako potiču od različitih oblaka koji se smenjuju.

A šta ako se radi o pojavama koje su same po sebi iz prekida? Kao grmljavina?

Grmljavina je specifična pojava baš zbog toga što je sastavljena iz prekida po svojoj prirodi. Neki osmatrači je po definiciji vode kao prekidnu pojavu. Drugi, opet po definiciji, kao neprekidnu. A definicija prekida - nigde! Doduše, u aerodromskim osmatranjima postoji kriterijum da se grmljavine vode posebno, ako je između dva osmotrena električna pražnjenja prošlo 15 minuta. Nemam ništa protiv da se vođenje pojave grmljavine secka na ovaj način. Ali, napravo bih izuzetak kada je nestabilna vazdušna masa u pitanju, kada nema fronta, pa postoji serija grmljavinskih oblaka sa pauzama i po sat, sat i po, dva sata. Onda je možda najpametnije rešenje voditi grmljavinu kao prekidnu, od prvog javljanja prve do poslednjeg javljanja poslednje grmljavine.
Dakle, sve zavisi od poznavanja vremenske situacije. Profesionalni osmatrači bi trebalo da prepoznaju tip vremena i da se time rukovode, dok u suštini najbolje je da pišeš prema svojoj svesti i poimanju vremenskih prilika. Dakle, imaš slobodu da pišeš kako želiš.

Naravno, zanima me kakvo rešenje primenjuješ. Očekujem tvoj komentar.

Grmljenje - ima ton, nema sliku

Baš tako! Ima ton, nema sliku!
E, to je grmljenje. Grmljavina koja nema vidljivu munju.
Iako se svako električno pražnjenje u atmosferi sastoji od svetlosne (sevanje) i zvučne (grmljenje) manifestacije, neka od njih ne mora biti dostupna tvojim čulima. To znači da mora da postoji neki dobar razlog zašto je ona druga (u ovom slučaju svetlosna) manifestacija izostala.

Zašto se sevanje ponekad ne vidi?

Svetlost munje može da se ne zapaža u dva osnovna slučaja: da ima previše svetlosti i da ima dovoljno oblaka koji mogu da je zaklone. Ovo praktično znači da je grmljenje pre svega pojava koja se najčešće osmatra pri dnevnoj svetlosti.
Osmotriti pojavu grmljenja noću bi bila prava veština, jer ma koliko da su gusti oblaci koji okružuju munje, svakako se odbljesci njihove svetlosti moraju videti. Svetlost munje je dovoljno jaka da prodre kroz svaki oblak koji vizuelno zaklanja oluju.

Da li se dešava da se grmljenje pogrešno prepoznaje?

U praksi je moguće naći zabeleženo grmljenje u noćnim satima. Iako se takva beleška ne odbacuje kao pogrešna, njena ispravnost je sumnjiva. Takav osmatrač verovatno ima neko neodgovarajuće mesto za osmatranje (recimo da ni ne izlazi iz zgrade, već da gleda kroz prozor), pa da je sevanje koje odgovara zvuku grmljenja na nekoj drugoj, njemu nevidljivoj strani. Takođe je moguće da zbog gradske svetlosti, koja ume da ometa noćni pogled u nebo u velikoj meri, munja ostane sakrivena. Ovo je standardna zamka za osmatrače, čak i profesionalce.

Koliko je daleko oblak koji daje pojavu grmljenja?

Ovu daljinu možeš odrediti prilikom posmatranja olujnih oblaka koji se približavaju. Zvuk grmljavine se javlja tipično 10, 15, pa i 20 sekundi posle opažanja munje. Retko, veoma retko, to vreme može da bude i duže, ali nikako duže od pola minuta. Ako ti je poznat odnos proteklog vremena od munje do grmljenja, možeš i sam da zaključiš da je tipična udaljenost električnog pražnjenja u slučaju grmljenja nekih 3 do 6 km, a najviše do 10 km.

Kako da odrediš intenzitet pojave grmljenja?

Slabo grmljenje je ono koje se jedva čuje, ono koje se kotrlja tako da se zbuniš i nisi sasvim siguran da li grmi ili je to neki avion-kamion u daljini.
Umereno grmljenje je ono koje se jasno čuje, gde nema dileme da to potiče od električnog pražnjenja u atmosferi. I dalje ima zvuk kotrljanja, ali je nešto kraći i više menja jačinu zvuka dok kotrlja.
Jako grmljenje je ono kod kojeg se zapitaš 'ili grmi, il se zemlja trese'. Kotrljanje je kratko, par sekundi, ali znatno varira u jačini, gde jači zvuk stiže prvi, dok ga slede njegovi slabašni odjeci koji tumaraju kroz oblak.
Ako si čuo zvuk praska, onda najverovatnije nisi video munju. Grmljenje nema praskav zvuk kao grmljavina, jer ako se munja već ne vidi, mora da je sakrivena oblacima, a ako je sakrivena oblacima, onda nema praskavog, već samo kotrljajućeg zvuka.

Odakle čujem grmljenje?

Zvuk ume da zavara, jer se odbija ne samo od delova oblaka, već i od objekata na tlu. To mogu biti zgrade, ali mogu biti i padine okolnih brda i planina. Ali, kako grmljenje može da potekne samo od olujnog oblaka, pogledaj okolo, pa ćeš videti smer u kojem se nalazi oblak odgovoran za ovu pojavu.

Da, da... baš ovakav dasa (foto Ivan Baboselac)... Prepoznaješ ga? Naravno!

Uskoro ćeš saznati kako grmljavina može da ima sliku, a da nema ton.

Količina oblačnosti - istine i zablude

Sećaš se da sam ti pre neki dan pričao o tome kako se određuje količina oblačnosti. Nadam se da ti je bilo dosta toga jasno i da uspešno procenjuješ oblačnost.
Tad sam ti rekao da mogu da se jave greške. Čak i da imaš savršen osećaj za ocenjivanje pokrivenosti neba oblacima, nisam siguran da ta ocena može da bude uvek ispravna. Evo tri tipične greške (od mnogih) u određivanju količine oblačnosti.
Visoki oblaci nisu uvek kompaktni, pa imaju 'rupe' kroz koje se vidi vedri deo neba (Ci, Cc i donekle Cs). Kako se elementi takvih oblaka vide kao veoma tanke, skoro končaste trake, između kojih se nalazi otprilike ista količina prostora bez oblaka (ili bar isti red veličine), procenjenu količinu oblačnosti treba malo smanjiti. Ne baš na pola, ali skinuti oko jedne četvrtine količine oblaka.




Koliko ima Cirrusa u ovom delu neba? 6/8? Neee... 4/8 u najboljem slučaju

Slično je i sa oblacima koji se sastoje od blago razdvojenih elemenata (Ac, Sc). Čitavo nebo može biti nevešto popločano oblacima, ali to nikako ne znači ta je ono potpuno prekriveno oblacima. Prema preporukama za određivanje količine oblačnosti, u ovom slučaju se beleži količina od 7 osmina (9 desetina), jer se ostavlja minimum 'prostora' za bezoblačni deo neba između oblačnih elemenata.

Po definiciji, ovde ima 7/8 oblačnosti

Mali, gomilasti oblaci iz donje nebeske fioke po pravilu veoma grubo zavaraju osmatrače. Ako se sećaš, pomenuo sam ti kako oblaci nisu samo slike na nebu, već imaju svoju debljinu. Tipičan primer je razvoj dnevne oblačnosti (Cu). Oblaci se veoma slabo šire u stranu, ali zato znatno dobijaju na svojoj debljini. Kako tu debljinu posmatraš sa strane, ona počinje da zaklanja vidik i vedri deo neba se sve manje vidi. U stvarnosti, porkivenost neba oblacima je ostala samo u osnovi oblaka. Doslovno. Evo, daću ti jedno lepo poređenje. Staviš tri-četiri kutije na neki sto sa staklenom površinom. Pogledaj odozdo. Imaćeš realnu predstavu o tome koliko kutija ima, i koliko možeš da vidiš prostora iznad njih. A sad, sedi sa strane i posmatraj ih odatle. Vidiš li kroz tu šumu kutija? Pa... malo toga se vidi. Zato, kada imaš takve oblake, posmatraj im samo osnovice. One su blago osenčene sivim, i  kao da se nalaze na nekoj ravnoj površini, nekom stolu sa staklenom površinom, kao iz poređenja. E, to je onda prava pokrivenost neba oblacima.



Misliš da ih ima 4/8? Ne... samo 1/8

Ima još puno sličnih varki oblaka, koje ću da ti opišem kada budemo zajedno posmatrali određene tipove oblačnosti. Samo, imaj u vidu jedno. Ako poznaješ kako i zašto nastaje svaki tip oblaka, nijedan te više ne može lako prevariti. Ja ću ti pomoći u razotkrivanju tih tajni, a ti ćeš na to dodavati svoja iskstva, koje ćemo podeliti sa ostalima koji vole osmatranje vremena.
Zapamti: Svaki oblak je kao slovo, simbol kojima nebo ispisuje svoje raspoloženje i ćud. Samo treba da naučiš da ih čitaš.

Gde grmi?

Da, stvarno... Grmi, a gde?
Nije dovoljno samo da opaziš da grmi. Mnogo je važnije da znaš gde se grmljavinski oblak nalazi i kuda se kreće. Tako ćeš imati predstavu o razvoju vremena, imaćeš dobru ideju o tome kako i kuda nevreme prolazi, i šta da radiš sa tim znanjem.
Kao što znaš, grmljavina je sačinjena od zvučne i svetlosne manifestacije - grmljenja i sevanja. Tim redom. Bez izuzetka, svaka je takva. Grom je ista kao varnica koja se pojavljuje na džemperu kada ga  svlačiš, samo je mnogo, mnogo veća. Apsolutno je iste prerode. Električno pražnjenje kroz između dva naelektrisanja je proticanje elektrona kroz traku jonizovanog vazduha. Pri tome se proticanje naelektrisanih čestica vidi kao jako osvetljavanje pomenute trake (prilično nepravilnog, izuvijanog oblika), a uz to se čuje odgovarajući prasak.
Ali, zašto se nekad čuje kao prasak, a nekad kao kotrljanje?
Jednostavno. Prasak se javlja samo ako je grom, ta ogromna varnica atmosphere, direktno vidljiv, da nije sakriven oblacima. Taj (doslovno) gromoglasni KRRAKKK je pouzdani znak da je grom u neposrednoj blizini, toliko da se ne može ničim sakriti. Još nešto. Primećuješ li kako to nije samo jedan jednostruki zvuk, kao BANG? To je zato što kroz jedan grom poteče naelektrisanje ne jednom, već nekoliko puta za veoma kratko vreme, deo seknde. Pet, šest... pa i dvanaest puta. I svaki put bude jedno manje BANG, pa kada se slože jedan za drugim, dobije se taj zvuk nalik lomljenju suvih grana drveća, samo mnogo glasniji. Dakle, prolamajući zvuk grmljavine je jasna i neposredna opasnost. Tada treba biti zaklonjen, jer oluja je pred samim početkom, na dva-tri minuta od svog početka, ili je upravo počela.

Munja se jasno vidi! KRRAKKK! U zaklon! (foto: Dejan Ilijić)

 Kotrljanje je znak nešto udaljenije grmljavine. Dovoljno daleke da se sam grom sakrije iza delova uzburkanih oblaka. Svetlosna traka električnog pražnjenja u gromu nije više direktno vidljiva, već se vidi samo njen odbljesak kroz oblake koji je zaklanjaju. Otprilike ovako:

... ali, ovde se munja sakrila iza oblaka

Ali, koliko je daleko grom?

Svetlost, skoro milion puta brža od zvuka, od munje do tebe dođe za nekoliko milionitih delova sekunde. Skoro trenutno! Međutim, zvuk stže tek posle nekoliko sekundi, odajući udaljenost groma. Pošto je brzina zvuka oko 330 metara u sekundi, za jedan kilometar su mu potrebne tri sekunde. Dakle, čim primetiš munju, broj sekunde! Kada začuješ prasak, podeli taj broj sa tri, i eto ti rastojanja u kilometrima. Prosto, zar ne? Samo, pazi, možeš da se zbuniš ako gromovi bljeskaju toliko često da se teško razlikuje koji zvuk kom gromu pripada. Naročito ako je zvuk kotrljajući, kad se probija kroz oblake, tražeći put do tvojih ušiju, pa prosto ne znaš odakle se čuje.

A onda možeš i da se igraš radara! Samo prati odakle grmi, koliko je daleko, gde grmi ponovo... Tako ćeš imati podatke o kretanju olujnog oblaka. Tako su radili osmatrači pre otkrića radara. I znali su o kretanju oluje koliko im je bilo potrebno. Sve više od toga ostavi meteorolozima.
Ponekad se pojava grmljavine može osmotriti samo kao grmljenje (bez sevanja), a ponekad samo sevanje (bez zvuka grmljavine). Ali, o takvim situacijama će biti vise reči u nekom sledećem tekstu... uskoro.
Do tada, osmotrite grmljavinu. Obratite pažnju na uparenost uočljivosti munje i praskavog zvuka, na uparenost kotrljajućeg zvuka i odbljesaka munje. Probaj da uočiš situaciju kada takva uparivanja ne važe. I javi mi da li uspevaš u tome.

Čekam grmljavinu, kao i ti...
... i javi mi kako se snalaziš sa određivanjem daljine grmljavine.

Količina oblačnosti

Koliko ima oblaka na nebu? Jedan, dva, tri... Neeeee, ne ide to tako. Nijedan tip oblaka ne uvažava ovakvo određivanje količine oblačnosti. Znaš, postoje oblaci koji prekirvaju čitavo nebo u jednom komadu, a postoje i takvi oblaci, oblačići koji pokrivaju samo jedan maleni delić neba. Postoje i oblaci koji se pakuju jedni iznad drugih u svojim nebeskim fiokama gornja-srednja-donja (da ne pričam kako i oblaci mogu da se nađu na nebeskom patosu). Ali, hajdemo redom.
Količina oblačnosti nije ništa drugo nego stepen prekrivenosti neba oblacima. Praktično, to znači da osmatranjem treba da se utvrdi koliko neba prekrivaju oblaci, bez obzira na njihov broj, veličinu, boju ili bilo koju drugu klasifikaciju. Samo da su oblaci.
Merna jedinica za izražavanje količine oblačnosti je različita za različite potrebe. Srećom, jedinice su srodne i izražavaju učešće oblaka na nebu. Te jedinice su:

• Desetina pokrivenosti neba oblacima. Može imati vrednost od 0 (vedro) do 10 (nebo potpuno prekriveno oblacima). Ova jedinica se koristi u klimatologiji. Brojevi su krajnje praktični za upotrebu i razumevanje, jer kada se odredi srednja vrednost sa tačnošću od jedne decimalne vrednosti, lako se vidi procenat uobičajenog prisustva oblaka na nebu. Procenti su krajnje zgodni. Uvek bili.
• Osmina pokrivenosti neba oblacima. Logično, može imati vrednosti od 0 (vedro) do 8 (nebo potpuno prekriveno oblacima). Koristi se u sinoptici, u razmeni meteoroloških podataka. Upravo zbog te razmene podataka je ova jedinica i kreirana, jer zauzima samo jednu cifru, jedno brojno mesto. Sinoptika ne bi imala ništa protiv desetina, ali zar nije ovako praktičnije? Uz to, jedna cifra ostaje neupotrebljena za opis količine oblačnosti, a to je broj 9. Međutim, kako postoje meteorološka osmatranja u kojima ovaj podatak iz bilo kojih razloga nije dostupan, zgodno je iskoristiti ovu cifru i tako proslediti informaciju da ovakav podatak ne postoji.

A sad, kako odrediti količinu oblačnosti?
Prvo, treba zauzeti dobro mesto za posmatranje neba. Dakle, izađi iz sobe, iz zgrade, na čistinu (ali tek pošto pročitaš ovaj tekst i budeš spreman da upotrebiš ova saznanja). Ne moraš ići na stadion, na planinu, aerodrom. Dovoljno je odabrati mesto sa kojeg možeš da vidiš središnji deo neba, onaj iznad glave, dok horizont nije neophodan, iako je poželjan. Objekti na horizontu smeju da se uzdižu do ugla od nekih 30 stepeni, pojedinačno i do 45 stepeni. Ulica u predgrađu, na primer, može da priušti te uslove, ali kanjon od ulica između viših zgrada ipak nije rešenje.
Kad zauzmeš dobro, pregledno mesto, kao što je opisano, kada ti ne smeta nikakvo pogrešno svetlo koje može da ti zaslepi pogled u nekom pravcu, onda zamisliš kako povlačiš linije na nebu. Prvo preko polovine neba, onda na četvrtine. Dovoljno. Sad, svaku od tih četvrtina proceniš koliko je pokriveno oblacima. U procentima. Otprilike. OK? Dobro, sad sva ta učešća oblaka sabereš i nađeš neku srednju vrednost. I to ti je to. Osmine hoćeš? Pa, može i ovako. Za svaku od zamišljenih četvrtina neba proceniš ima li više oblaka ili vedrine, ili je manje-više ravnopravna borba vedrog i oblačnog. Za svaku potpunu pobedu oblaka daš im dva poena, za nerešeno jedan poen, a za pobedu vedrine oblacima dodeljuješ nulu. Saberi poene iz sve četiri utakmice i - to je to, količina oblačnosti u osminama.
Samo još jedna stvar, pre nego što izađeš napolje i kreneš u akciju. Vodi računa o tome kako gledaš oblake. Nisu oni slike na nebu, već imaju i svoju visinu i debljinu. A zašto ti to kažem?
Pa da izbegneš greške u osmatranju količine oblačnosti.
Koje? E, o tome će biti reči za koji dan...

Javi se, reci mi kako ti ide.

Kako pratiti atmosferske pojave

Atmosferske pojave su, jednostavno rečeno, sva dešavanja u atmosferi koja su dostupna našim čulima. To nisu kretanja u atmosferi ili fazni prelazi vodene pare koji se dešavaju uvek i svuda, osim ako se doslovno mogu uočiti. Atmosferske pojave su vezane samo za atmosferu i sasvim delimično i za površinu tla ili vode, ukoliko je atmosfera njihov uzrok.
Pojam atmosferskih pojava će svakako biti jasniji kada se počnu opisivati. Najpre treba napomenuti da postoje sledeće grupe pojava (od sada ćemo izostavljati pridev 'atmosferske', pa ćemo ih podrazumevati u jednoj reči - pojave):

• Hidrometeori - pojave sačinjene od vode ili leda iz oblaka ili na površini tla. To su sve vrste padavina iz oblaka (kiša, sneg, grad), magle i nataložena voda ili led (rosa, slana, inje)
• Litometeori - pojave sačinjene od čvrstih čestica (prašine, peska) koje se održavaju u vazduhu
• Fotometeori - pojave nastale različitim vidovima prostiranja svetlosti kroz vazduh (duga, halo, venac, fatamorgana)
• Elektrometeori - atmosferska električna pražnjenja (grmljavina, mirna električna pražnjenja)

Da bi se zabeležila, pojava treba da ima svoj identitet (kao što je već navedeno u tekstu),

intenzitet, vreme početka, vreme završetka i karakter - prekidnost, a ponekad su neophodne i dopunske informacije.

Identitet pojave je njeno prepoznavanje, svrstavanje u tačno određenu vrstu. Za to je dobro znati kako se tačno definiše svaka pojava, jer među njima ima i toliko sličnih da se razlikuju samo po efektu na okolinu. Svetska meteorološka organizacija (WMO) je definisala svaku pojavu, tako da tu nema dileme. Naše je samo da pravilno prepoznamo pojave.
Intenzitet pojave je subjektivna ocena jačine pojave. Jednostavno, može biti slab, umeren ili jak. Veoma često, pojave menjaju svoj intenzitet tokom njenog trajanja. Tipično, mada ne i obavezno, pojava počinje od slabog intenziteta, da bi došla do umerenog ili jakog, pa završila svoje javljanje slabljenjem do nestanka. Pošto promena intenziteta može da bude i vise tokom javljanja jedne pojave, obično se beleži samo njen raspon intenziteta.
Početak javljanja pojave je prvi trenutak u kojem je pojava opažena. Kod nekih pojava ovo je lako učiniti, jer počinju vrlo očito (npr. kiša, sneg, grmljavina). Međutim, neke pojave se ne mogu baš opaziti istog trenutka kada se jave, jer je njehovo javljanje postepeno, a prvi trenutak praktično skoro neprimetan. Takav je slučaj kod pojava postepenog smanjenja vidljivosti (sumaglica), kondenzacije ili sublimacije vodene pare na predmetima na tlu (rosa, slana, inje). U takvom slučaju, ne insistira se na tačnom satu i minutu javljanja, kao što je slučaj kod pojava koje se očito javljaju. Dovoljna tačnost beleženja takvih pojava je sat u kojem se ona javlja. Odrediti njen početak preciznije od 5 ili 10 minuta već spada u preterivanje (osim ako se javlja neka precizno odrediva pojava koja isključuje istovremenost prethodne pojave, na primer ukidanje rose pojavom kiše).
Slično tome, završetak javljanja pojave je trenutak posle kojeg ta pojava nestaje. Sličan problem uočljivosti kod određivanja vremena se javlja kao i kod vremena početka pojave.
Vreme javljanja pojave je striktno vezan za određen datum. U slučaju da neka pojava počinje pre, a završava se posle ponoći, njeno beleženje se prekida u ponoć sa prvim datumom, a nastavlja od nultog vremena narednog dana kao nov zapis.
Karakter pojave se prvenstveno odnosi na njenu prekidnost u javljanju. Pri tome, pod prekidom pojave se podrazumeva njen privremeni prestanak, a zatim ponovno javljanje. Ono što često predstavlja veliki razlog za polemiku među profesionalnim osmatračima jeste nedoumica oko vremena trajanja prekida. Ako prekid traje dovoljno dugo, uvodi se završetak pojave, pa se tek posle nekog relativno dužeg interval može otvoriti vođenje novog javljanja te pojave. U suprotnom, pojava se smatra prekidnom. O ovom problemu će kasnije biti vise reči, u nekim narednim tekstovima o svakoj od pojava.
Dopunske informacije nisu iste za sve pojave. Postoje pojave koje moraju da imaju definisane dopunske infoprmacije koje se moraju pružiti. Primera radi, pojava grmljavine se uvek beleži sa pravcem odakle se javlja. Takođe, pojava jakog ili olujnog vetra mora da sadrži smer tog vetra. Većina pojava, ipak, nema potrebu za beleženjem dopunskih informacija, ili bar dok se ne dogodi takva pojava koja nije uobičajena i valja je napomenuti (npr. obojene padavine).

Ne postoji ni pravilo ni granica kod broja pojava u nekom danu. U to ime, uskoro će se pojaviti novi tekst koji nastavlja ovu priču o pojavama.