Osmatranje oblačnosti

Oblačnost je jedan od najvažnijih meteoroloških elemenata. Oblakom se može smatrati oblast u kojem je sadržaj vodene pare u vazduhu doveden do tačke zasićenja, ili pred zasićenje vodenom parom. U takvom vazduhu vodena para počinje da se kondenzuje u vodene kapljice, ili sublimira u kristaliće leda, što zavisi od temperature, ali i drugih faktora, kao što su koncentracija i vrsta aerosola, priliv vazduha drugih karakteristika (temperature, vlažnosti vazduha), promena vazdušnog pritiska usled podizanja ili spuštanja i drugih termodinamičkih uslova.
Specifično zamućenje vazduha koje smo od pamtiveka nazivali oblak može da zauzima različite prostore i oblasti atmosfere. Na globalnom nivou, oblaci prekrivaju oko polovine površine planete. U vertiklnom pravcu, oblaci mogu da zauzimaju visine od površine tla pa sve do desetak i više kilometara iznad tla. Najzad, oblak može da uzima najrazličitije oblike i veličine koje mogu da se menjaju različitim brzinama. Ustvari, oblačnost je ono što meteorologiju čini zanimljivom i komplikovanom u isto vreme. Tako smo utvrdili najveći značaj omatranja oblačnosti, jer svaki oblak je priča za sebe, kao čovek... svaki je jedinstven i neponovljiv.
U svom tom šarenilu, meteorolozi su uspeli da klasifikuju oblake, kako bi ih lakše raspoznavali, a tako i tumačili i razumevali. Iako su starogrčki spisi bili prvi pisani material u kojem su se razikovali oblaci između sebe, prve moderne klasifikacije oblaka su se pojavile u XIX veku. Razvoj ove klasifikacije je bio neminovan sa razvojem meteorologije, tako da današnje raspoznavanje oblaka je znatno komplikovanije od prvobitnog. Ipak, od polovine pedesetih godina XX veka, ustanovljen je sadašnji način razvrstavanja oblaka u rodove, zatim u vrste, podvrste, oblake pratioce i dopunske oblike.
Osim svrstavanja oblaka u odgovarajući rod i ostale odlike koje mu slede, osmatranje oblačnosti obuhvata još sledeće elemente:

• Količina oblačnosti je stepen pokrivenosti neba oblacima.
• Visina donje baze oblaka je visina koju oblak svojim najnižim delom zauzima iznad tla.
• Visina gornje baze oblaka je visina koju oblak svojim najvišim delom zauzima iznad tla. Ovu veličinu osmatrač teško može da odredi, jer vrh oblaka je najčešće skriven samim oblacima. Ipak, postoje specifični uslovi kada i to može da se osmotri.
• Kretanje oblačnosti je nekad osmatrano vizuelno. Iako se premeštanje oblačnosti danas osmatra meteorološkim radarom i drugim sredstvima, kretanje oblačnosti i dalje može da bude predmet osmatranja.

Boja oblaka i nije element oblačnosti, bar ne u zvaničnoj meteorologiji, ali nije zgoreg poznavati i beležiti takvu informaciju, pa makar samo u sećanje.
Posle svega napisanog, izgleda da je oblačnost najsloženiji meteorološki element koji se osmatra. A rezultati osmatranja mogu da budu fantastični, kao kad gledate u oblake, diveći se njihovim oblicima, prepoznavajući razne oblike na koje nas oni podsećaju, igrajući se... Doborodošli u igru bez prestanka!

Osmatranje atmosferskih pojava: Grmljavina - osnovni pojmovi

Leto je sezona grmljavine, jedne od najzanimljivijih i najznačajnijih atmosferskih pojava, pa je dobro znati kako osmotriti i zabeležiti sve značajne informacije koju ova pojava donosi.
Grmljavina je elektrometeor, električna pojava u atmosferi. To je pojava električnog pražnjenja između dva dela grmljavinskog oblaka (roda Cumulonimbus) ili između oblaka i objekata na tlu. Manifestuje se pojavom munje, svelte linije nepravilnog oblika i trajanja u deliću sekunde i/ili njenog odbljeska kroz oblake, i grmljenja, snažnog zvučnog praska i/ili odjeka tih prasaka koji se stapaju u zvuk nalik kotrljanju nekog veoma velikog tvrdog predmeta po isto tako tvrdoj podlozi. Do ove tačke nema nikakvih nepoznanica ni dilema.
U praksi meteoroloških osmatranja beleži se smer iz kojeg se grmljavina javlja na početku, smer prema kojem se grmljavina premešta, subjektivna ocena jačine grmljavine i prekidnost. Time nismo ni izdaleka nabrojali sve karakteristike koje grmljavina ima. Neke od tih karakterstika su tip munje (da li je između dva dela oblaka ili između oblaka i objekta na tlu), smer munje (polaritet delova oblaka, munja sa tla ili prema tlu), broj udara u jednom električnom pražnjenju ('treperenje' munje), rastojanje od mesta osmatranja, udaljena grmljavina (slabije vidljive trake električnih pražnjenja ili odbljesci munja, 'kotrljajući' zvuk) ili bliska grmljavina (jak bljesak trake električnih pražnjenja praćen jakim praskom)... ali, razjasnićemo jedno po jedno.
Nekad je posmatranje i beleženje grmljavine bila jako dragocena informacija o položaju nevremena, u vreme ili na mestima gde nema dometa meteoroloških radara. Dobra je praksa da se to beleži i sada, u vreme i u dometu rada radara, jer nije sve u radarskim slikama i radio lokatorima električnih pražnjenja. Naučni pristup posmatranju grmljavine poteže brojna pitanja iz oblasti atmosferskog elektriciteta, ali i akustike. Sa druge strane, praktičan pristup posmatranju grmljavine je značajan zbog dejstva ove pojave koja može da bude opasna i da prouzrokuje štetu. Najzad, verujem da dobar deo ljubitelja meteoroloških osmatranja i proučavanja prirode uživa u kuljanju adrenalina pri posmartanju ovog najburnijeg atmosferskog događaja, ili se grmljavine plaše.
Tek otvaramo temu grmljavina, biće još dosta pojmova, ali i zanimljivosti. Možda već u sledećem postu...

Greške u određivanju vidljivosti

Vizuelno osmotrena i zabeležena vidljivost ne zavisi samo od vremenskih prilika, već i od samog osmatrača: njegovog vida, poznavanja osmatranja vidljivosti i subjektivnosti u proceni. Ne može se uvek pouzdano reći kako je koja greška nastala, ali evo po jednog primera za svaki navedeni tip greške.
Vid osmatrača nije uvek idealan. Potencijalni osmatrač je svako od nas, a niko od nas ne zna naše eventualne problem sa vidom. Najčešće je to kratkovidost ili dalekovidost. U prvom slučaju, daleki objekti prema kojima se određuju velike vrednosti vidljivosti se vide zamućeni, jer je fokus oka znatno bliže od objekta koji se posmatra. U drugom slučaju, dalekovidost čini objekte posmatranja prividno manjim, te je moguće da takav osmatrač ne vidi objekte manjih razmera dovoljno dobro. Posledica ovoga jeste da je vidljivost često ograničena nekom maksimalnom vrednošću od recimo 10 km, ili 15km, ili se neke srednje vrednosti vidljivosti jednostavno ne osmatraju (npr. reda veličine 5 km).
Poznavanje osmatranja vidljivosti obuhvata veoma širok spektar mogućih grešaka. Naime, dešava se da se vidljivost osmatra u pravcu Sunca na zalasku, pa su objekti teško uočljivi zbog direktne Sunčeve svetlosti, što void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Sa druge strane, Sunčev disk može da oslabi neposredno iznad samog horizontal dovoljno da se pojačavaju kontrasti objekata zbog jače osvetljene pozadine, te se prikazuje veća vidljivost od realne.
Još jedan primer nepoznavanja osmatranja vidljivosti jeste noćno osmatranje, kada osmatrač ne zna da uoči objekte noću, ili ih ne može uočiti zbog neadaptiranih očiju na noćne uslove. Ovo svakako void manjim vrednostima vidljivosti od realne. Postoje osmatrači amateri koji noćnu vidljivost ne beleže većim vrednostima od recimo 2 km. Takav podatak je, najjednostavnije rečeno, neupotrebljiv, a za osmatrača neko može da pomisli da boluje od 'kokošijeg slepila'..
Subjektivno opažanje objekata (svojstveno svakom čoveku, dajući mu lični pečat) je veoma čest uzrok netačno osmotrene vidljivosti. Dok jedni osmatrači procenjuju daljinu opažanih objekata na jednu vrednost, drugi te objekte beleže često znatno različitim daljinama. Veoma očit primer je dat na ovom grafiku, gde su prikazane različite čestine pojedinih kategorija vidljivosti za jednu istu stanicu, ali dva različita osmatrača. Dok stari osmatrač (u smislu da je radio u prethodnom periodu, a ne godinama života) skoro nikad nije zabeležio vidljivost veću od 50 km, novi osmatrač (onaj koji je nasledio osmatranja na istoj stanici) beleži ovu veliku vrednost u vise od 55% slučajeva! Ovakvu grešku može da napravi samo slabo poznavanje repera za vidljivost, odnosno nedovoljno poznavanje osmatranja, što takve podatke čini sumnjivim.

Uvek se nadamo da će se greške sve manje javljati. Međutim, ljudi su ljudi, te takvo očekivanje nije realno i ostaju samo nada (a nada umire poslednja). Ipak, biće dovoljno mudro prepoznati pogrešne podatke, te ako se ne mogu popraviti, bar se mogu označiti kao delimično upotrebljivi iizbegavati ih za neko ozbiljnije razmatranje.

Od čega može da zavisi vidljivost?

Jedan od najznačajnijih faktora meteorološke prirode koji utiče na vidljivost je, po definiciji, koncentracija aerosola u vazduhu. Aerosoli su sitne čestice prašine ili vodene kapi, pojedinačno nevidljive za oko zbog svog malog prečnika (između 10e-7 mm i 10e-2 mm). Na njima se svetlost rasipa u svim pravcima i tako se smanjuje prozračnost vazduha, odnosno vidljivost. Koncentracija aerosola je najveća u dnu atmosphere, odnosno pri tlu, i iznosi oko 10e4 čestica po kubnom centimetru vazduha. Već u prvih 1000 metara visine, ova koncentracija opada desetak puta. Ovo su osnovni razlozi zbog kojih treba očekivati znatno bolju vidljivost na većim nadmorskim visinama, odnosno planinama.
Planine imaju i svoju drugu specifičnost, a to je da su čest dom oblacima. Usled toga, čestina veoma male vidljivosti (ispod 1000 metara) je znatno veća nego u nizijama, kada su te male vrednosti vidljivosti posledica prizemne magle. Možemo, dakle, primetiti da je raspodela čestina vidljivosti na planinama znato drugačija nego u nizijama. Dok je u nizijama ova raspodela relativno pravilna, sa najmanjim čestinama male i najvećim čestinama dobre vidljivosti, ali ne i ekstra prozračne atmosfere, na planinama je ova raspodela nepravilna, sa maksimumom veoma male vidljivosti (oko 100 metara) i maksimumom veoma velike vidljivosti (preko 50 km). Takođe, možemo uočiti kako je slabo zamućene atmosphere na planinama veoma malo prisutno. Pojam sumaglice, koja smanjuje vidljivost na vrednosti između 1 i 10 km, skoro i da nema. Uostalom, grafik čestina vidljivosti za nizije (primer beogradskog aerodroma Surčin) i planine nadmorske visine oko 1000 metara (Crni vrh, severoistočna Srbija) dovoljno slikovito pokazuje ove razlike.

Drugi meteorološki faktori koji utiču na vidljivost su znatno ređi. U te faktore spadaju pojava dima (od šumskih ili drugih požara) i padavina u vidokrugu ili čak na samom mestu osmatranja (lokalne padavine, naročito pljuskovite).
Imajući u vidu definisanje vidljivosti, u te faktore ne može da spada loša osvetljenost neba (sumrak, svitanje ili mrak), što često izaziva greške kako u osmatranju, tako i u tumačenju vidljivosti.
Međutim, ovo je samo jedan, objektivni deo price. Subjektivni deo price, koji je mnogo zanimljiviji, tek sledi...

Kako zabeležiti vidljivost?

Vidljivost se izražava u metrima ili kilometrima, što zavisi od same osmotrene vrednosti.
Iako se može smatrati kontinualnom veličinom, pametno je beležiti vidljivost u određenim vrednostima. Te vrednosti mogu da imaju do dve značajne cifre (to su cifre različite od nule), te je tako zaokružiti. Na šta bi ličilo kada bi negde naišli na podatak o vidljivosti od 16,375 km ili 863 m? Je l' besmisleno? Pa dobro, ako nije, onda ko može da dokaže tačno toliku vidljivost i ni metar manje ili više? Mnogo razumnije izgleda podatak o vidljivosti od 15 km ili 800 m, umesto podataka navedenih u primeru, pa makar i ti podaci bili najtačniji na svetu.
Koraci u kojima treba beležiti vidljivost ne moraju da budu previše fini, već da se pri svakom sledećem koraku, svakoj sledećoj većoj vrednosti da značaj tek ako je za 15-20% veća od prethodne. Kako bi vam izgledalo da neko beleži vidljivost od 800 metara, pa je podigne na 900 metara? Neozbiljno, je li? Meni svakako... jer, takav osmatrač onda tvrdi da ima vid jednog vizibilimetra. A nema, niti može da ima. Subjektivno, prihvatljivije bi bilo da sledeća veća vidljivost od 800 metara bude 100 metara (ali, naravno, tek kada se ispune uslovi vidljivosti). Lako je vizibilimetrima, jer aparati su objektivni. Subjektivnost nikada nije bila, niti može da bude fini instrument.
Dakle, veliko ograničenje predstavlja sposobnost ljudskog mozga u ograničavanju određivanja nijansi u razlikama i da iza njih stoji. To je kao gledanje i slikanje slike. Čovek može uživati u beskonačnom broju nijansi, dok sam može jasno da razlikuje i da navede tek koju desetinu različitih boja. Kod vidljivosti, sasvim se dobro pokazava podela vidljivosti u 10 opsega vizuelnih osmatranja. Ti opsezi se u meteorološkim izveštajima o vizuelno određenoj vidljivosti definišu kao:

0 - ispod 50 metara
1 - najmanje 50, ali ispod 200 metara
2 - najmanje 200, ali ispod 500 metara
3 - najmanje 500, ali ispod 1000 metara
4 - najmanje 1 km, ali ispod 2 km
5 - najmanje 2 km, ali ispod 4 km
6 - najmanje 4 km, ali ispod 10 km
7 - najmanje 10 km, ali ispod 20 km
8 - najmanje 20, ali ispod 50 km
9 - 50 km ili više
(ali ne preterujte sa vrednostima većim od 100 km, pričali smo o tome u prvom postu)

Usmerena vidljivost se beleži kao posebni, dodatni podatak uz vrednost opšte vidljivosti. Pri tome, beleži se smer u kojem je osmotrena usmerena vidljivost, kao i njena vrednost. Moguće je (ali to još do sada nisam video) osmatrati više od jedne usmerene vidljivosti. Pri tome, logika nalaže da ni taj broj smerova ne treba da bude veći od dva ili tri. Od previše smerova izgubiće se opšta vidljivost... Sasvim je dovoljno imati jedan poseban smer za usmerenu vidljivost, ne treba preterivati. Drugo je na aerodromima u svetu, gde se vidljivost meri na svakoj pisti pojedinačno, te je njihov broj usmerenih vidljivosti fiksiran, unapred određen brojem pista. Naravno, usmerena vidljivost se osmatra samo ako je značajno smanjena u nekom smeru.

Osmatranje vidljivosti noću

Osmatranje vidljivosti noću predstavlja specifičan problem, jer već samo razaznavanje repernih objekata u vreme loše osvetljenosti nije nimalo lako. Kako postoji samo jedna definicija vidljivosti, moraćemo da se snalazimo.
Prvo što valja uraditi jeste izvršiti odabir objekata koji su osvetljeni ili emituju svetlost i znati njihovu udaljenost od mesta osmatranja. Prema ICAO (Međunarodna organizacija civilnog vazdušnog saobraćaja), noćna vidljivost se definiše kao udaljenost na kojoj se objekat svetlosti 1000 kandela razaznaje prema neosvetljenoj pozadini. Analogno tome, moguće je odrediti vidljivost prema jačini svetlosti pozantog izvora i njegovoj udaljenosti. Kako ove podatke o objektima ne možemo znati ukoliko ih ne postavimo sami, moramo se okernuti nekoj slobodnijoj odrednici za noćne objekte prema kojima se određuje vidljivost. Mislim da će biti dovoljno pomiriti se sa izborom jasno vidljivih izvora svetlosti ili osvetljenih objekata u vidiku osmatranja. Malo subjektivno, ali jedino rešenje bez objektivnih merila.
Odredivši ovakve repere za noćnu vidljivost, sve postaje jasno. Vidljivost je tako daljina do koje se jasno vide odabrani objekti. Sve je isto kao i danju... ali moramo imati par činjenica u vidu, da ne bude kao u pesmi čika Jove Zmaja 'Ciganin hvali svoga konja', gde kaže 'Vidi noću k'o po danu, a na danu k'o u noći, takve su mu oči'.
Prvo, i očima treba da se malo prilagode slabom osvetljenju, pa je preporučljivo ostati na nekom neosvetljenom mestu osmatranja nekih 5 minuta.
Drugo, noćna vidljivost treba da bude odgovarajuća onoj dnevnoj. Dakle, malo poznavanja razvoja vremena nije naodmet. Ako je vidljivost po danu bila poznata, a tip vremena se nije bitno menjao, sasvim je zdrava pretpostavka da je ista vidljivost ostala i noću. Tip vremena se menja vetar značajno (ili osetno) promeni brzinu, dođe do naoblačenja sa niskom oblačnošću i slično. Zimi je čest slučaj da, ako ostane vedro sa slabim ili nikakvim vedrom, počne intenzivno stvaranje rose ili slane kao znak povećanja vlage, posle čega neretko dođe do stvaranja sumaglice ili magle.
Treće, ni svaka noć nije ista. Pri jakoj mesečini, možemo osmatrati vidljivost jednako uspešno kao i danju, sa sve uočavanjem uzvišenja u daljini. Mlad Mesec, naprotiv, nikad nije saveznik određivanju vidljivosti noću. O oblačnim noćima da i ne govorimo, naročito kada je niska oblačnost u pitanju. I sama niska oblačnost ume itekako da zavara osmatrača i navede ga na lošu procenu. Ovde jedino pomaže iskustvo sa niskim oblacima, dok opšteg rešenja ovog problema jednostavno nema.
Četvrto, prilično je verovatno da ostanemo sa nekompletnim setom repera za noćnu vidljivost. Onda prelazimo na nepisane metode snalaženja. Jedna od tih metoda jeste treperenje udaljenih izvora svetlosti. Ako trepere, možemo smatrati da je vidljivost veća nego u slučaju da ta svetla ne trepere. Druga metoda bi, na primer, bila da se oko bližih izvora svetlosti stvara venac, oreol, što je prilično pouzdan znak da je vidljivost smanjena.
Apsurdno, ali istinito. U noćnoj magli ima najmanje dilema oko vidljivosti. Šta se vidi, vidi se... a ako se gledaju stubovi ulične rasvete, treba se osloniti na razaznavanje samih stubova, a nikako svetala.
Najzad, treba imati u vidu da se objekti koji emituju svetlost vide na većoj daljini od onih koji su samo osvetljeni. Logično je, jer izvor emituje direktnu svetlost, bez rasipanja u vazduhu, što je slučaj sa uočavanjem objekata koji su samo osvetljeni. Dakle, ovde treba donekle kompenzovati ocenu vidljivosti i za izvore svetlosti malo smanjiti vrednost vidljivosti, te tako je svesti na neku zajedničku meru sa osvetljenim objektima ili dnevnoj vidljivosti.
Eto, to vam je to, pa sad vidite...

Osmatranje vidljivosti

Sada, kada smo se malo upoznali sa pojmom vidljivosti, počinjemo praktičan rad - osmatranje vidljivosti.
Vidljivost se osmatra u svim pravcima oko mesta osmatranja. Za vidljivost se uzima daljina do koje se uočavaju svi objekti u vidiku, dok se na većim udaljenostima objekti gube iz vidika. Na primer, kada se beleži vidljivost od 15 kilometara, svi objekti se vide do te daljine, dok iza 15 kilometara već postoje objekti koji se ne mogu uočiti. Najčešće je vidljivost manje-više ravnomerna u svim smerovima, pa je tako dobijena vrednost vidljivosti prilično reprezentativna.
Međutim, postoje slučajevi kada se vidljivost znatno smanjuje u nekom smeru zbog pramena magle, padavina na vidiku, dima od požara, čestica prašine podignute vetrom ili drugih uzroka. Tada se određuje usmerena vidljivost, odnosno vidljivost u nekom određenom smeru. Pošto reperi za osmatranje vidljivosti nisu naročito upotrebljivi u ovakvom slučaju, vidljivost se ocenjuje na osnovu razdaljine uočljivih objekata u tom smeru.
Postoji osmatranje usmerene vidljivosti i u tačno definisanom smeru. Ovakva osmatranja se vrše na aerdromima, duž poletno-sletne staze, ali se najčešće vrše vizibilimetrima, instrumentima za određivanje usmerene vidljivosti.
U meteorološkim izveštajima uvek se daje najmanja osmotrena vidljivost, bez obzira na smer osmatranja. Usmerena vidljivost se daje tek u posebnim slučajevima, i to posredno, preko identifikacije atmosferske pojave koja smanjuje vidljivost. Aerodromski meteo izveštaji daju usmerenu vidljivost kao dodatnu informaciju po potrebi, uz naznaku smera u kojem je ta vidljivost osmotrena, bilo preko azimuta piste, bilo preko njene oznake.
Zbog ponekad neodgovarajućeg izbora repera za vidljivost, osmatrači su skloni da primene različite 'profesionalne trikove' kako bi što kvalitetnije ocenili vidljivost. Jedan od tih 'trikova' jeste ocenjivanje veće vidljivosti od one koje je moguće dobiti prema reperima putem boje i kontrasta bližih objekata. Na primer, sa jednog mesta se najdalje vidi uzvišenje na 12 km. Ukoliko osmatrač jedva razaznaje uzvišenje, beleži vidljivost od 10 km (dobro, može i 12 km, zbog udaljenosti repera). Ukoliko je uzvišenje nešto kontrastnije u odnosu na nebo iza uzvišenja, osmatrač beleži 20 km. Ako, pak, osmatrač vidi uzvišenje tako da kao da mu se čini da je bliže nego inače (kako bi prosto rekli, kad može da prebroji lišće na šumi), onda beleži i svih 50 km.
Postoje, nažalost, i lokacije gde ni to nije moguće uraditi. Na tim stanicama se onda jednostavno ne beleži nikakva veća vrednost vidljivosti (recimo, ne više od 20 km), čak i ako okolne stanice to mogu da učine.
U slučaju da je potrebno osmotriti male vrednosti vidljivosti, a da reperi ne postoje (odnosno omatranje se ne vrši na meteo stanicama), potrebno je poznavati rastojanja između bliskih objekata. Na primer, takva rastojanja su poznata na putevima između onih stubića sa katadiopterima pokraj puta (50 metara), između stubova za rasvetu (25 m), između stubova dalekovoda (50 m ili 100 m, zavisno od dalekovoda). Ocene male vidljivosti mogu i da se naprave i na mestima gde postoje  objekti čije dužine ili rastojanja se mogu lako proceniti (recimo, prema rastojanju koje čine pojedini automobili i njihova međusobna rastojanja).
Postupci iz prethodna tri pasusa spadaju u nepisane tajne osmatrača, nešto što iskusnije kolege prenose manje iskusnim kao 'predanje'. Ispašće da i ja tako nešto radim... ali obazrivo sa takvim saznanjima, naročito ako treba da se osmotri neka zvanična vidljivost.

Tek smo počeli sa raznim 'trikovima' i 'tajnama osmatranja'... Ako imate nešto i sami, slobodno ostavljajte komentare. Zajedno ćemo imati više iskustva na raspolaganju.

Horizontalna meteorološka vidljivost

Meteorološka vidljivost je daljina do koje čovek normalnog vida da jasno razaznaje objekte u svom vidiku. Horizontalnost vidika je do 1 stepen odstupanja naviše ili naniže od horizontale.
Već u ove dve rečenice nailazimo na određene nedoumice (zar već?), kao što je maksimalna moguća horizontalna vidljivost. Znajući da je obim Zemlje oko 40,000 km, te da je jedan stepen dugačak oko (40,000 / 360 =) 111 km, lako dolazimo do zaključka da je maksimalno moguća horizontalna vidljivost upravo tog reda veličine, odnosno oko 100 km. Svaka beleška o većoj vidljivosti ne ispunjava navedeni uslov horizontalnosti. Dakle, moguće je videti i dalje od 100 km, ali ne može se pouzdano govoriti o objektu koji je na istom nivou kao oko posmatrača.
Od ove tačke nadalje neću smarati rečju 'horizontalna', već ćemo to podrazumevati, jer smo upravo raspravili pojam horizontalnosti - sve ostale vidljivosti kao što su kosa i vertikalna će biti posebno napomenute.
Jasno raspoznavanje objekata u vidiku osmatrača postavlja još jedno pitanje, a to je doba dana. Navedena definicija meteorološke vidljivosti podrazumeva dnevno svetlo. Ne sumrak, ne svitanje, već normalnu dnevnu svetlost. Za određivanje vidljivosti u neko drugo doba dana potrebno je poznavati osvetljenost objekata u to traženo vreme. Na primer, noćna vidljivost je sasvim drugačija od dnevne, nešto je manja i zasniva se na uočljivosti objekata koji odaju svetlost (malo više o tome u nekom budućem posebnom postu).
Vidljivost je jedna mera prozračnosti atmosfere. Ona zavisi od čestičnog sastava atmosfere, odnosno koncentraciji čestica kao što su u prvom redu kapljice vode i prašine, koje mogu biti različitih dimenzija, a u redu veličine dimenzija aerosola (recimo 10e-4 mm). Ipak, ova mera prozračnosti atmosfere nema velikog meteorološkog značaja, jer se koncentracije tih čestica određuju nekom drugom metodom koja nema skoro nikakve veze sa vidljivošću. Ovo razilaženje od objašnjenog potiče od još nenabrojanih činilaca koji diktiraju vidljivost. S druge strane, vidljivost ima prilično veliki praktični značaj u saobraćaju, kako kopnenom, tako i vazdušnom, pa i vodenom (pomorskom, rečnom).
Određivanje vidljivosti se na meteorološkim stanicama vrši instrumentalno ili vizuelno. Kako su instrumenti u drugom planu (dakle, ne pričamo o vizibilimetrima), fokus će ostati na vizuelnom određivanju vidljivosti koje se vrši odabirom određenih fiksiranih objekata koji se vide sa mesta osmatranja na meteorološkoj stanici. Ovi objekti, koji se nazivaju još i reperi, određuju se tako da reprezentuju vidljivost u više različitih smerova, a da se nalaze na približno standardnim udaljenostima od mesta osmatranja. Na meteorološkim stanicama, po pravilu, postoji plan repera, odnosno skica odabranih objekata koji se vide sa mesta posmatranja, sa ucrtanim smerovima u kojima se vide i daljinama na kojima se nalaze.

Uh, zakačili smo dosta za početak... Od svakog pasusa ovog posta može da se pravi još poneka tema, pa da se ne rasplinjavamo u priči...

Vidimo se... uskoro!

Novi početak starih priča

Meteorološki blogovi na našem govornom području su za sada prava retkost. Međutim, ovaj način širenja i razmene meteoroloških znanja može biti veoma efikasan, jer moguće je okupiti značajan broj ljudi koji su zainteresovani da učestvuju u raznim debatama na neku određenu temu.
Tema meteoroloških osmatranja je prisutna ne samo kod profesionalnih meteoroloških osmatrača, već i kod brojnih meteorologa amatera, ljubitelja meterologije, pa čak i običnih ljudi sa interesovanjem za vremenske pojave. Upravo takvi ljudi su ovde dobrodošli. Bez obzira na profil obrazovanja ili kvalitet i zvanje meteorološkog obrazovanja, svako ko zapaža vreme može da pruži svoj doprinos.
U postovima koji slede, biće reči prvenstveno o samom osmatranju vremena i njegovih elemenata kao što su vidljivost, oblačnost, stanje tla i atmosferske pojave. Instrumentalna merenja će za početak biti u drugom planu, jer ona zavise od vrste instrumentalne opreme, što znatno širi našu priču. Ali, i ove priče o osmatranju vremena mogu da budu bez kraja i konca. Zato, valja započeti ovim, nultim korakom koji najavljuje brojne zanimljive teme.
Iako sam bloger početnik, nadam se da će postovi biti i tehnički i sadržajno korektni.
Do prve teme, malo strpljenja...