Časovi slikanja vodenim bojama

Noć se polako priprema za još jedno nebesko slikanje. Četkica od mesečine je tu, platno od poluprovidnih oblaka je tu, može da se počne...
Hmmm... Za početak, želim da naslikam krug. Lep, svetao koliko i sama mesečina, a veliki kao još dva-tri Meseca sa strane. Mesec je prilično pun, a uzeću jedan sloj Altocumulusa, povdrsta translucidus. Prekriću jedan deo neba tim oblacima i umočiću tačku Mesecom... Opa, željena boja se lako razliva kako sam zamišljao! Vodene boje su divne kad se tako razlivaju.
Ali gle! Ta divna, svetla, zatim skoro plavičasta boja mesečine se polako pretvara u žućkastu, da bi na samim ivicama kruga prešla u crvenkastu boju. Izvan tog kruga, postepeno se crvenkasta boja pretapa u noćnu tminu iza oblaka.
Čitava slika me podseća na tacnu za šoljicu od kafe... Vreme je za pauzu u slikanju!
Još da damo neko lepo ime ovoj slici... Hmm... Pa da! Neka se ova slika zove venac, ili korona.

Šta se, ustvari, dešava?

Evo šta sam naslikao! Kao za televiziju!

Svetao krug na oblacima oko položaja Meseca na nebu su posledica rasipanja (disperzije) svetlosnih zraka mesečine. Kada mesečevi zraci dospevaju na poluprovidni oblačni sloj, oni se rasipaju, svaki zrak na po jednoj sićušnoj kapljici vode. Zato su ove boje 'vodene'. Ovo je sasvim pouzdan znak da se Altocumulusi sastoje od kapljica vode. Čak i kada je hladno, sa temperaturama i ispod nule, kapljice vode mogu da ostanu tečne dok su tako sitne. Ovo stanje vodenih kapljica na temperaturi ispod nule naziva se prehlađena voda. Iz ovog stanja kapljice vode mogu da se pretvore u kristaliće leda, ali samo u kontaktu sa nekim tvrđim česticama kao što su dovoljno krupne čestice prašine. Kako one veće čestice prašine obično obitavaju na manjim visinama (zbog svoje težine), stanje prehlađene vode u ovim oblacima može da opstane i više desetina sati. Fazni prelaz iz prehaleđene vode u led moguće je dobiti i daljim hlađenjem, ukoliko nema čestica koje bi poremetile nestabilnu kapljicu vode. Međutim, za to je potrebna prilično niska temperatura, skoro -40 stepeni, što se na visinama Altocumulusa ne dešava. Takve temperature u atmosferi vladaju tek na većim visinama, u nebeskoj fioci visokih oblaka.

Od bele se mogu napraviti sve boje

Prelaz u crvenkastu boju je posledica rasipanja svetlosnih zraka pod nešto većim uglom. Kao u poznatoj slici sa prizmom koja razlaže svetlost na dugine boje, prvo se pojavljuje plava, pa se preko žute dolazi do crvene kojom se prelazi boje završavaju. Zbog različitih talasnih dužina pojedinih komponenata svetlosti koje nazivamo bojama, dolazi do različitog rasipanja svetlosnih zraka. Najmanje se rasipaju ljubičasta i plava, a najviše crvena boja. Upravo tim redosledom se menjaju i boje.

Zašto je venac oko Meseca ponekad nepravilnog oblika?

Ova slika je nešto jajasta... (foto Claudia Hinz)

Već delimično neprovidni oblaci onemogućavaju prolazak svetlosnih zraka mesečine, pa se na tim mestima venac vidi kao da je malo oštećen. Ako su oblaci isključivo poluprovidni, nepravilnost venca je prouzrokovana međuoblačnim prostorom koji je sastavni deo sloja Altocumulusa. Da nema tog međuprostora, to više ne bi bio Altocumulus, već Altostratus. U svakom slučaju, venac se može opaziti na srednjim, a ređe i na niskim oblacima (uglavnom Stratocumulus translucidus i Stratus nebulosus još u fazi stvaranja).
Pravilnost oblika venca zavisi i od ujednačenosti veličine kapljica vode od kojih se sastoje oblačni elementi. Ako su sve kapljice slične veličine, venac je pravilan i jasan. Ako postoje razlike u veličini kapljica prehlađene vode u oblaku, venac se deformiše i zamućuje sa povećanjem razlika u dimenzijama oblačnih kapljica. Dovoljno je da 10% tih kapljica odstupa od većine, pa da ova slika venca više ne bude lepa.
Veoma retko, može se desiti da venac ima nepravilan, skoro jajast oblik, čak i kada na prvi pogled nema oblaka koji bi to prouzrokovali. Ipak, vodenih kapljica može da bude, a da se ne vide. U takvom slučaju, jednostavno ih nema dovoljno da bi se pokazali kao oblak.

Da li korona može da se pravi i od drugog 'materijala'?

Naravno. Uslov je da taj materijal prouzrokuje difrakciju svetlosti. To mogu da budu čak i male čvrste čestice kao što su prašina, polen, alge (ako se korona ogleda u vodi), pa čak i vulkanski pepeo. U poslednjem slučaju, korona dobija vrlo poseban naziv - Biskupov prsten. U ovim retkim slučajevima kapljice vode bi samo smetale.
Takođe, može se zameniti i izvor svetlosti, pa umesto Meseca imamo Sunce. Ali, Sunce je nezgodan slikar, mnogo pritiska tom četkicom, pa se od blještanja Sunca veoma teško opaža venac koji oslikava.
Jako retko, neke veoma sjajne zvezde (i najsjajnije planete kao što su Venera i Jupiter) mogu da docrtaju koju sićušnu koronu više, ali te slike su privilegija ljudi sa odličnim vidom. Oči sa sasvim mali problemi sa vidom koji ne zahtevaju ni upotrebu naočara za korekciju vida više nisu u stanju da opaze tako malene korone. Sa druge strane, zbog svetlosnog zagađenja, takve korone se više ne vide iz gradova, već samo sa onih mesta odakle je pogled na nebo kao u pradavna vremena od pre civilizacije.

Ovaj čas slikanja je možda završen, ali tek nam predstoje slikarski podvizi na nebu. Strpljivo sačekaj, doći će red na nove tehnike slikarstva na nebeskom platnu.

Kako je postala duga (pozajmljena priča)

Jednom davno, toliko davno da se više niko i ne seća kada se to tačno dogodilo, na nekom prostranom polju između dve planine cveće između sebe stade da se raspravlja koja je boja najlepša i najvažnija. Malo-pomalo, pa dođe i do svađe.
- Najlepša je žuta boja - reče maslačak. - To je boja sunca, vatre, zrelog žita i uopšte, topline.
- A ja mislim da je najlepša boja plava - tvrdio je različak. - To je boja neba, mora i reka. Šta je važnije za život od vazduha i vode?
- Baš ništa od toga nije tačno!- reče bela rada. - Najvažnija boja je bela. Ona se nalazi svuda. Da nema bele boje, nijedna druga ne bi postojala. To je boja dana i svetlosti. Pokušaj da u mraku upotrebiš neku drugu boju danešto obojiš. Od toga će ispasti mrlja. Velika ružna mrlja!
- Ah, bela boja! - podrugljivo reče kupina. - Kako bi izgledao svet kad bi sve bilo obojeno u belo ikad bi svi nosili belo?
Raširivši svoje grančice s trnjem, kupina nastavi:
- Kako vidim, moja susetka smatra da je ona boja dana, a da sam ja boja noći jer sam crna. Kad ona tako misli, ja više neću sa njom da razgovaram! - I kupina okrete glavu od bele rade.
- A koliko značaja dajete mojoj boji kad toliko ističete sebe? - uzviknu bulka i krv joj jurnu u lice. - Moja boja znači: ljubav, radost, veselje!
- Polako, polako - stade da ih umiruje trava. - Zelena boja je boja mladosti i novog života pa je, prema tome, moja boja najlepša i njavažnija.
Cvet dan i noć je sve ovo slušao, pa se umeša i pomirljivo primeti da svaka boja ima svoju lepotu i da su sve boje podjednako važne.
- Ćuti ti, neodlučna biljčice! - reče mu svađalački kupina. - Ti nisi mogao da se odlučiš koja je boja najvažnija, pa zato imaš dve boje: plavu i belu!
Cvetić dan i noć uopšte se ne naljuti, već predloži da svako iznad sebe istakne svoju boju kad padne sledeća kiša. Boju koju kiša opere, koja izbledi, neće uzimati u izbor, a boju koja se pokaže najjačom i najpostpojanijom, proglasiće prvom bojom.
Cveće u polju sesloži s tim predlogom. Kad je pala kiša, svako je uradio onako kako su se dogovorili. Maslačak je pokazao žutu, različak plavu, bela rada je istakla svoju boju, bulka crvenu, a trava zelenu...
Međutim, kad je kiša prestala, sve boje su se izmešale i pretvorile u jednu veliku svetlu šaru. Bila je to duga, koja je od svakog poljskog cveta uzela boju.

Cveće je radosno gledalo dugu koja se protezala na nebu, jer je u njoj svako imao svoju boju. Tada dan i noć reče:
- Kao što vidite, niko od nas nije važniji od drugih. Nijedna boja nije vrednija od druge, sve boje su podjednako lepe i važne.
Od tada se duga redovno pojavljuje na nebu posle letnje kiše, do dana današnjeg.

Iz knjige Kopriva i bulka i druge basne o cveću - Radomir Putniković
Priča nađena u udžbeniku Građansko vaspitanje - radna sveska za treći razred osnovne škole.

Hvala Tijani na ovoj lepoj priči. Hvala za odabranu ilustraciju Stuart McDaniel - Weather Photography

Hoću još poneki sunčev zrak za kraj dana!

Još jedan uzbudljiv dan se polako bliži kraju. Bilo je dosta oblaka, ponegde je bilo i kiše ili čak pljuska, a sada sve polako prestaje. Oblaci su se smirili, više ne divljaju i počeli su stidljivo da se razmiču, prosto neodlučni da li sutra da nastave svoju ludu igru na nebu. Voliš dinamično vreme, sa obrtima iz lepog u kišno, pa u suvo, ali sada ti je već dosta te igre. Uželeo si se Sunca, da ga vidiš još jednom pre kraja dana i pomišljaš kako bi bilo lepo da vidiš još koji sunčev zrak... A onda ti se prikaže ovako nešto:

Hvala ti, Sunce, za još poneki zrak! (foto Denis Flego, Omišalj, via RIMETEO)

Uhhh... kako je dobro... Pomišljaš kako je tvoje strpljenje nagrađeno, tvoja molba uslišena. Odlučuješ se da još malo uživaš u prizoru...
Ali, ljubitelj vremena u tebi ne miruje. Kako nastaje ova lepota?
Kada sam ti pričao o vidljivosti, pominjao sam postojanje čestica prašine i najsitnije vodene kapljice koje sam nazvao aerosolima. Da, da, to su iste one čestice koje uslovljavaju vidljivost. Sada su one obasjane zracima Sunca koji dolaze pod nešto nižim uglom, ali još dovoljno velikim da ne počinje crvenilo neba ili bilo kakva druga promena boja na nebu. Sunčevi zraci tako 'osvetljavaju' svaku česticu koja kao da postaje poseban izvor svetlosti.
Sa druge strane, oblaci ovde igraju veoma važnu ulogu, bacajući svoje senke. U senkama, ovog efekta nema. Tako se stvara 'pozadina' slike koja ti omogućava da vidiš osvetljeni deo vazduha u vidu svetlih traka koje polaze is iste tačke na nebu - Sunca.
Ali, zanimljivo je kako se oči poigravaju sa shvatanjem sveta koji se posmatra. Iako ti izgleda da zraci polaze iz iste tačke, oni su, ustvari, paralelni. Dobro, praktično paralelni, jer iz Sunca se zraci šire radijalno, u sve strane, udaljavajući se jedan od drugog sa sve većim rastojanjem od izvora, ali na ovako malim rastojanjima u poređenju sa Suncem, taj nedostatak paralelnosti je stvarno zanemarljiv.
Ono što se retko viđa jeste situacija kada su ti zraci toliko dugački da prelaze preko celog neba. I gle čuda - ponovo se sustiču u jednu tačku, na suprotnom kraju od Sunca. Ako se osnovna pojava naziva zracima zalaska Sunca, odnosno večernjim zracima (crepuscular rays), onda se ovakav slučaj naziva antivečernjim zracima (anticrepuscular rays). I sve to nije ništa drugo nego ponovljena igra sa tvojim posmatranjem perspektive. A zraci su i dalje paralelni. Skoro.
Ova pojava nije samo tebi izazvala divljenje, oduzela koji trenutak vremena ili možda čak i dah. Davno su ljudi uočavali ove zrake, i svako za sebe je pokušao da joj da ime: stari Grci su je nazivali Sunce koje izvlači vodu (aludirajući na isparavanje, što se ispostavilo kao potpuno netačno), pobožni su je nazivali Božji zraci (Budini zraci, Mauievi konopci, Jakobove lestve), nautičari su je prozvali konopcima za jedra za Sunce.
Ne postoji neka određena vremenska situacija koja sledi, a da se vezuje za ovu pojavu. Prošla vremenska situacija je već doživljena - promenljiva oblačnost, ponegde kratkotrajne padavine koje polako prestaju, ali to nije nikakva garancija da će se vreme promeniti na bolje ili ostati ćudljivo. Jedino što je uopšte sigurno jeste da narednih par sati ne treba očekivati padavine. Sve, opet, može da zavisi od roda oblaka koji prave ovakve zrake zalaska Sunca, što više treba vezivati za oblake, a ne za zrake Sunca. Ali, pomenuću i to. Ako su to Stratocumulusi nastali od Cumulonimbusa (Stratocumulus cumulonimbogenitus), računaj na stabilno vreme preko noći. Ako si video Stratocumulus  koji izgleda kao da su bedemi nekih zidina u daljini, pa imaju tornjeve i puškarnice spremne za novi okršaj oblaka (Stratocumulus castellanus), novog okršaja lako može i biti. Ostali oblaci ne umeju da budu tako rečiti, već verovatno i oni ostaju bez reči u gledanju (i pravljenju) večernjih zraka Sunca.
Nažalost ljubitelja posmatranja prirode i vremena, ova pojava se ne svrstava u meteorološku pojavu. Šteta, kažeš, ali to nije bez razloga. Sa stanovišta fizike u meteorologiji, ova pojava nema nikakav značaj, ne ukazuje ni na šta posebno. Aerosoli su uvek tu, bili vidljivi ili ne, i njihova koncentracija je neodrediva na ovaj način. Ali, zar nisi i ti ljubitelj prirode? Ostavi tog meteorologa u sebi na trenutak i uživaj još malo u zalasku Sunca.

(Jedan dečak je pomerao stolicu unapred još malčice, kako bi ponovo posmatrao zalazak Sunca. Jednom je to gledao 43 puta. Ako se tebi dopao ovakav zalazak Sunca, ne moraš pomerati stolicu unapred. Samo ponovo pročitaj tekst, i biće kao da si to učinio, u želji da ponovo uživaš.)

Rosa

Sveže jutro, sunce se polako podiže sa horizonta, probijajući se kroz vlažan vazduh.
Ako si nekog svežeg jutra išao po travi, pa si pokvasio obuću...
Ako si video kapljice vode na krovovima automobila, a nije pala kiša (nije imala iz čega da padne)...
... znaš i sam da je to rosa. Sinonim za svežinu, a ipak je meteorološka pojava.

Kako nastaje rosa?

Kapljice rose, kao reklama za svežinu jutra

Kondenzacija vodene pare iz vazduha na objektima na tlu koji su hladniji od vazduha stvara rosu. Vazduh može da sadrži u sebi neku količinu vodene pare. Ta količina eksponencijalno zavisi od temperature vazduha. Što je vazduh topliji, može u sebi da sadrži više vodene pare. Kada se vlažan vazduh dovede u kontakt sa nekim hladniijm predmetom, smanjuje se sposobnost vazduha da i dalje zadržava tu vlagu. Ako je temperatura tog objekta niža od temperature tačke rose, onda se sposobnost vazduha da zadržava vodenu paru u sebi smanjuje toliko da vodena para mora da se izluči iz vazduha, kako bi hlađenje i dalje moglo nesmetano da se odvija. Vodena para se iz vazduha izlučuje kondenzacijom, gde su okolni hladniji predmeti sada jako bitni. Naime, veoma je teško da se vodena para sama po sebi tek tako kondenzuje. U tako tankom sloju vazduha oko hladnog predmeta skoro i da nema zrnca prašine ili kakvog drugog aerosola. Postojanje takvih predmeta je jako važno, jer oni imaju ulogu tog kondenzatora za vlagu. Drugim rečima, to su jezgra kondenzacije. Umesto aerosola, za ovu kondenzaciju sasvim dobro mogu da posluže neravnine na hladnim objektima. Te neravnine imaju skoro mikroskopske dimenzije, i upravo predstavljaju ono što vodenoj pari treba za kondenzaciju! Dalje je lako: oko tih neravnina formira se mikroskopska kapljica vode koja na sebe navlači još vodene pare iz vazduha i tako raste. Za stvaranje kapljica vidljivih dimenzija, dovoljno je nekoliko minuta ovog procesa i eto nam kapi rose.

Kada nastaje rosa na ovaj način?

Naravno da zavisi od toga kada su ispunjeni opisani uslovi. Pošto je jedan od osnovnih uslova manjak toplote koja dolazi iz atmosfere na tlo, samim tim prvi uslov je noć. To može biti odmah po zalasku Sunca, ako je vazduh dosta vlažan i brzo se hladi, ali i pred jutro, kada se, posle čitave noći hlađenja, najzad ispune uslovi za nastanak rose. Iz onoga što sam ti malopre ispričao, sledeći uslovi su malo ili nimalo vetra i dovoljno vlažan vazduh.

Gde nastaje rosa?

Pomalo dvosmisleno pitanje... ali, idemo od objekata na tlu.

Jedan od bitnih uslova za stvaranje rose jeste ekspozicija, okrenutost površina hladnih objekata. Horizontalne površine, kao krovovi automobila i lišće sitnih biljaka u travi, prosto su idealni za to, i treba ih koristiti za uspešno osmatranje rose.

Što će pauk da se iznenadi ovoj poplavi na mreži...

Objekti sa malim toplotnim kapacitetom su prvi raspoloženi da prime kapljice rose, jer se najbrže hlade. Osim vlati trave i lišća , često ćeš imati prilike da vidiš kapljice rose na paučini.

Geografski gledano, duga se najčešće javlja u oblastima sa intenzivnim hlađenjem tla i vazduha, kao što su doline i ravnice, dok su rose na brdima u znatno manjem broju, naročito leti. Još jedan od zgodnih geografskih uslova jeste prisustvo neke bitnije vodene površine u blizini mesta osmatranja (kao što su more, jezero, pa i reka), jer upravo ta voda čini vazduh dovoljno vlažnijim u tom najnižem sloju vazduha da se rosa stvori češće, ili ranije nego na drugim mestima.

Kada nestaje rosa?

Čim se uslovi hlađenja vazduha povuku pred zagrevanjem, rosa počinje da nestaje. Najčešće je to vreme izlaska Sunca. Logično, tada ćeš videti najviše od rose. Ali, nije to dovoljno. Vazduh treba da bude sa manjom relativnom (ali ne i sa manjom apsolutnom) vlažnošću, kako bi se isparavanje kapljica rose odvijalo brže. Ako ovde uvedemo još i pojavu vetra, naročito toplog, rosa može da nestane još u toku noći.

Rosa može da nestane na još jedan, relativno grub način, a to je kada se ona naruši padavinama ili stvaranjem magle. Kapljice kiše, istina, povećavaju količinu vode na tlu, ali to se više ne može nazvati rosom.

Kako beležiti rosu?

Rosa spada u hidrometeore koji nastaju na površini tla. Nastanak takvih pojava je spor i postepen, tako da ne možeš sa sigurnošću da odrediš tačan minut nastajanja rose. Ali, ako pažljivo gledaš površinu na kojoj se rosa očekuje na svakih 10-15 minuta, u jednom trenutku ćeš primetiti razliku, odnosno kondenzovanu vodenu paru u vidu rose. Dovoljno je precizno odrediti u vremenskim koracima od po 10 minuta. U praksi, međutim, kada se osmatranja vrše na svakih sat vremena, dovoljno je dobro zabeležiti pojavu rose u nekom minutu između dva osmatranja. Na primer, ako osmatraš u punom satu, obično se beleži da je to 30-ti minut u satu.
Slična pravila važe i za nestanak rose. Međutim, izuzetak od ovog pravila je kada se rosa naruši na pomenut način. Onda se za vreme završetka rose beleži vreme početka pojave koja je narušila rosu.
Intenzitet rose je pomalo slobodna kategorija. Svako može da ima neke svoje kriterijume za ocenu intenziteta. Na primer, ako se posmatra površina krova automobila, slaba rosa se jedva primećuje, umerena rosa se može naći i na vetrobranskom staklu, a jaka rosa se prosto cedi u kapljicama koje se kotrljaju niz nagnute površine, skupljajući kapljice koje su se našle na putu kotrljajućoj kapi.
Ako si profesionalac, kaži mi kako ti ocenjuješ jačinu rose? Prema kojoj površini? Koliko se vode skupi od rose? Razmenimo naša zapažanja, jer to svima nama obogaćuje iskustva.

Koliko vode može da se skupi od rose?

Rosa, kao što sam ti već pomenuo, ne može da utiče na vremenske prilike. Samim tim, ni količina vode skupljena od rose nije meteorološki bitna. Retko kada se skupi dovoljna količina vode da bi bila merljiva kao padavine. U planinskim krajevima, ova količina je obično kao 0.2 mm padavina, mada ume da dostigne i 0.5 mm. Teoretski maksimum iznosi 0.8 mm.

Iako ova količina vode nije bitna u mnogim klimatima, postoje skupljališta rose kao izvora vode za navodnjavanje pojedinih vrsta biljaka. Čak postoje izgrađena rosilišta u kojima se skupi i do 200 litara vode u periodu oktobar-maj, kao što je u regionu Kuč u zapadnoj Indiji. Ovakvo skupljanje vode je bilo poznato i u davnim vremenima, a kamenje na kojima se skupljala rosa otkrivena su u Ukrajini.

Zašto je rosa važna u meteorologiji?

Rosa je suviše mala da bi uticala na bilo kakav razvoj vremena. Međutim, ona je odličan indikator hlađenja vlažnog vazduha pri tlu. Ovo hlađenje se bolje odvija kada je vedro ili, u najmanju ruku, nema niskih oblaka, u uslovima nesmetanog izračivanja toplote. Takođe, bolje hlađenje je kada ima sasvim malo ili nimalo vetra. Umeren i pojačan vetar onemogućavaju stvaranje rose čak i kada je vazduh dovoljno vlažan, čak i kada je vedro, i sve to samo zbog mešanja ohlađenog vazduha uz samo tlo ili objekte na tlu sa vazduhom koji je izvan tog tanušnog ohlađenog sloja od nekoliko centimetara. Hlađenje je jedna polovina priče o bilansu toplotnog zračenja između tla i vazduha (druga polovina je zagrevanje, što je samo po sebi jasno). Od toplotnog bilansa zavise temperature vazduha ne samo u najplićem sloju, ili graničnom sloju, već i za čitave vazdušne mase. Dovoljno razloga da se rosa osmotri kao meteorološka pojava, zar ne?

Nešto zanimljivo za kraj?

Da... Sećam se kako sam bio skoro zatečen kada sam u okolini Sjenice, 1991. godine, u vedrim, svežim jutrima, odlazeći u šetnju, primetio kako se rosa presijava na suncu, kao duga. Ustvari, to i jeste bila duga na izvesan način. Naime, opažao sam krug u duginim bojama kako se presijava na rosnoj travi. Centar tog kruga je bila senka moje glave. Potpuno isti način nastajanja ove pojave, baš kao prava duga!

Da, baš ovako izgleda ova 'duga' na rosi

Ova pojava nema neko posebno ime u našem jeziku (ili ga ja ne znam, a ako ga ti znaš, molim te da mi javiš), dok se na engleskom može naći izraz dewbow koji označava ovu pojavu. Opet, u literaturi sam nalazio da ta pojava spada u gloriju, ali kada ti budem pričao o pojavi glorije, setiću se ove priče.

Crvenilo neba - dobar ili loš znak?

Još jedan zalazak Sunca u vedro nebo, ili ponekad za neke daleke, visoke oblake... Divno vreme za gledanje u Sunce, bilo da je čista romantika, seta za minulim lepim danom ili verovanje u bolje zdravlje. Možda primećuješ da je često zalazak Sunca u manje ili više crvenoj boji, a ponekad ta crvena boja izostane.

Zašto pri zalasku Sunca nebo ima drugačiju boju nego usred dana?

Kada je Sunce nisko nad horizontom, Sunčevi zraci ulaze u atmosferu pod veoma malim uglom i tokom tog ulaska prolaze kroz čitav spektar gustine atmosfere. Poznato ti je da se Sunčevi (a i drugi) zraci savijaju i refraktuju pri promeni gustine sredine kroz koju prolaze. Za razliku od fatamorgane, promena gustine vazduha za Sunčeve zrake podrazumevaju činjenicu da je vazduh najgušći pri tlu, a idući uvis postaje sve ređi i ređi. Vidljiv spektar Sunčeve svetlosti, koji zajedno čine belu boju (skup svih za oko vidljivih talasnih dužina), razlaže se prema talasnoj dužini na različite boje. Prema Rejlijevom zakonu, prva iz spektra, zbog svoje najveće talasne dužine, ispada plava i ljubičasta, a poslednja ostaje crvena, nerasejana boja. Iz istih razloga, vedro nebo je danju plavo ili tamnoplavo.

Zašto onda zalazak Sunca nije uvek u crvenoj boji, već može da bude žut ili čak zelenkast?

Ove razlike se dešavaju zbog različitih koncentracija zrnaca prašine, gde veće vrednosti dodatno pomažu rasejanju svetlosti. Dakle, kada je Sunce nisko nad horizontom, crvena boja je ta koja odaje veće vrednosti koncentracije zrnaca prašine, što je karakteristika suvog, pa čak i toplog vazduha. Suvog, jer da ima vlage, veći deo prašine bi se deponovao na tlo zajedno sa vodenim kapljicama. Toplog, jer topli vazduh podrazumeva uzlazno kretanje vazduha (konvekciju) koje podiže čestice prašine u vis. Sa druge strane, hladan i vlažan vazduh ima manju koncentraciju čestica prašine, pa je boja žuta, pa čak i zelenkasta, kako si već rekao.

Još jedan prođe dan... (foto: Ivan Baboselac)

Ako sve ovo imaš u vidu, onda ćeš lako primeniti novostečeno znanje na rešavanje ovog problema. Zalazak Sunca, odnosno zapadna strana, najčešće ukazuje na vazduh koji dolazi. Opšta cirkulacija atmosfere, naročito uticaj okretanja naše planete oko svoje ose, pokreće vazdušne mase tako da uglavnom dolaze sa zapada. I eto ti procene vazduha koji dolazi! Crvenilo večernjeg neba ukazuje na suvo i toplije vreme, dok izostanak crvenila ukazuje da do nailaska toplog i suvog vazduha treba čekati bar do sledećeg zalaska Sunca. Sa druge, istočne strane, tumačenje boje neba može biti sasvim obrnuto: crvenilo jutarnbheg neba ukazuje da je nailazak suvog i toplog vazduha prošao, što ukazuje na kraj 'toplog sektora' ciklona i skori nailazak fronta.
Ovo zapažanje je prilično staro. Jedan od najstarijih zapisa je upravo Novi zavet, Jevanđelje po Mateji, poglavlje XVI koje počinje ovako:
16:1

I pristupiše k Njemu fariseji i sadukeji, i kušajći Ga iskahu da im pokaže znak s neba.

16:2

A On odgovarajući reče im: Uveče govorite: Biće vedro; jer je nebo crveno.

16:3

I ujutru: Danas će biti vetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemeri! Lice nebesko umete poznavati, a znake vremena ne možete poznati?

Jedna engleska pomorska izreka, opet, glasi: Red sky at night, sailors delight. Red sky in morning, sailor’s warning.
Dakle, nije ovo ništa novo. Već si i sam zapazio da ove pojave u dobroj meri imaju smisla. Naravno, nisu zakonitost, već pravilo, jer zakonitost se objašnjava jednačinama, a pravilo razmišljanjem o problemu.

...41...42...

A sada, nađi sebi neko zgodno mesto za posmatranje zalazaka Sunca i prati koliko je ovo tačno, pa mi javi. Samo, čuvaj se da ne dođeš u situaciju Malog princa, koji kaže 'Jednog dana video sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!'. Ko zna ovu predivnu knjigu, znai o čemu pričam. Ko ne zna, eto lektire...

Priviđenje na drumu, ili... ?

Vrućina je...
Voziš se na letovanje ili sa letovanja, drum dugačak, siv i vreo. Mnogi, kao ti i tvoji, putuju u istom ili suprotnom smeru. Sunce i asfalt zagrevaju limenu kantu od automobila, a klima uređaj ili nemaš, ili ti se čini da slabo radi. Asfalt kao da se topi pod gumama. Tvojim saputnicima nije ništa lakše nego tebi.
Čini ti se da se ova dugačka i blaga krivina nikad neće završiti... Očajnički tražiš flašu vode, a ona skoro ispijena, juri se još par neisceđenih kapi po dnu. Kao da je sledeće stajalište iza ugla, a ne tek za 20 kilometara. Već ti je dosta svega, treba ti osveženje, i to odmah!
Drum se lagano ispravlja i... pogled na pravu deonicu deluje nestvarno, kao iznenadno ostvarenje tvojih snova. Voda na putu! Prekriva čitavu širinu asfalta, ogledaju se automobili koji idu u susret...ali nešto nije u redu sa tom slikom. Delićem svesti zapažaš da automobili ne prskaju točkovima vodu kroz koju kao da prolaze, već se ogledaju u njoj. Još ti se čini kao da se ta iznenadna voda povlači pred tobom, smanjujući površinu puta pod vodom. U jednom kutku tvog uma čuči haos koji kaže 'Nije fer, hoću vodu, hoću osveženje, spas od vrućine...'

Voda na putu, ili... ?

Ali, ovu poznatu scenu si video toliko puta do sada da te uopšte više i ne čudi. Svest odbija ovu laž, jer zna o čemu se radi.

Ovako se vidi miraž

Neobično česta optička pojava jake refrakcije (savijanja) svetlosti usled velikih razlika u temperaturi na malim promenama visine je uzrok ove pojave koja se uopšteno naziva miraž, poznatija kao fatamorgana. Talasna priroda svetlosnih zraka podleže istim zakonima prostiranja talasa kroz neku (u ovom slučaju providnu) sredinu. Slično savijanju zvučnih talasa, i svetlosni talasi putuju nešto brže kroz topliji vazduh, pa se zato savijaju prema hladnijoj oblasti. U ovom slučaju, vazduh pri tlu, neposredno iznad asfalta, znatno je topliji od vazduha na samo par metara visine. Dovoljno je da ta razlika bude samo 2 stepena na 1 metar promene visine (obično je 4 do 5 stepeni razlike), pa da se stvori ova pojava. Zato, kad posmatraš vreo asfalt pod nekim malim uglom gledanja, svetlost koja ulazi u pogled dospeva sa gornje površine druma, pa umesto da vidiš sivilo druma, vidiš objekte neposredno iznad površine kao što su automobili ispred tebe, okolinu, pa čak i deo neba nisko nad horizontom.

Vode... vode... vode... opet mi izmiče...

Pojava miraža je dugo zbunjivala ljude koji su putovali pustinjom jer su, videći ovu pojavu, podsvesno 'videli' čitava jezera vode i jurila za tim priviđenjem koje im je stalno izmcalo, ostajući uvek jednako udaljeno. Tako blizu, a tako daleko, nedostižno (zbog nepromenjenog ugla posmatranja), ovo priviđenje, izazvano i velikom željom za spasenjem i time smanjenom moći rasuđivanja, vodilo ih je često i u nepovrat. Ali, sada se zna šta je to, da miraž nije halucinacija, već optička pojava.


Primećuješ da pričam o ovoj pojavi koristeći reč 'miraž', a ne 'fatamorgana'. Ako se već pitaš zašto, objasniću ti kad stignu velike zime, kada se stvore uslovi za sličnu optičku varku čije ime nosi fatamorgana. Dotle se strpi, ni vrućine neće da traju zauvek.