Zavese od kiše

... a onda su oblaci počeli da se tovare u gomile. Velike, bele, skoro nepregledno visoke, sa sivim tabanima. Ma da, već si ovo gledao kako nastaje. Počelo je od malih belih grumuljica, preko pogačica na nebu, sve do ovoga, kada su gomile oblaka Cumulus počele da zatrpavaju nebo, kao da neko sklanja sneg sa puta grtalicom. Ali, šta je, tu je. U daljini jasno vidiš sivu oblačnu bazu, lepo poravnatu, kao da stoji na nekom nevidljivom stočiću. Ali, na jednom mestu, ta osnova se muti i sivilo donjeg dela oblaka počinje da se razliva naniže, ka horizontu. Prosto deluje kao neka zavesa koja se spušta.

I jeste zavesa. Ali, napravljena je od kiše.

Donji delovi ovih oblaka se sastoje od vodenih kapljica. Baš kao i kiša. I zato je boja te zavese potpuno ista kao boja oblačne osnove. Oblak je na tom mestu popustio i počeo je da curi u vidu kiše. One, mestimične kiše zbog koje meteorolozi trpe podsmeh i kritike od ljudi koji ne razumeju vremenske prilike. Ali, zaista je tako. Jedan ovakav oblak daje kišu samo na ograničenom prostoru koji je u prečniku nekoliko kilometara. Na svom putu, on seje kišu i ostavlja trakaste tragove na tlu, širine nekoliko kilometara, a dugačke i nekoliko desetina kilometara.

Primetio si već da zavesa od kiše ne mora uvek da dopire do tla. Ovaj prateći oblik koji meteorolozi nazivaju virga jeste kiša koja u svom padu ne dopire do tla, jer tokom svog pada ona ispari u suvom i toplom vazduhu. Tada možeš da vidiš končastu strukturu te zavese, a konci su načinjeni od padavinskih pruga, po kojima je i dobila ime. Virga nije mnogo široka i ne može da ti zatvori vidik u nekom pravcu.

Končasti oblaci, končasti i tragovi......

Virga nije privilegija samo Cumulusa, Cumulonimbusa ili Nimbostratusa. Ponekad se može videti i iz drugih oblaka, kao što su Stratocumulus, Altocumulus, Altostratus, pa čak i Cirrocumulus. Rodoslov oblaka dozvoljava srodstvo između virge i svih ovih oblaka, jer iz njih mogu da se oslobode padavine, čak i ako ne dopiru do tla.

Altocumulusi sa virgama kao da su sa druge planete...

Međutim, kada se ova zavesa spusti do tla, računaj da je ona načinjena od umerene ili jake kiše, a često i pljuska. Takvu zavesu, koju meteorolozi nazivaju praecipitatio, oblak razmiče u širinu, ponekad toliko da zatvara deo vidika. Ali, ako se vidik izgubi od zavese, onda je kiša ili pljusak počeo da pada i na tebe, jer si obuhvaćen tom zavesom. Praecipitatio sigurno obeležava oblasti zahvaćene padavinama, i po toj osobini je ovaj tip zavese dobio svoje ime. Oblak neretko izrasta iz Cumulusa u Cumulonimbus. Grmljavina nije obavezna, ali svakako se može pojaviti. Iz prostih razloga osvetljivanja neba i oblaka, munje se mogu videti najčešće predveče, ali slušanje grmljavine je skoro onemogućeno zbog rastojanja do munje tolikog da zvuk oslabi toliko da se izgubi na putu do tvojih ušiju.

Gle! Otpalo dno sa oblaka, pa ispada sve iz njega!

Za razliku od virge, praecipitatio je u srodstvu samo sa oblacima koji daju padavine koje dopiru do tla. Krajnje logično, to su oblaci roda Cumulus, Cumulonimbus, Nimbostratus, Stratocumulus i ponekad Altostratus. Ostali oblaci raskidaju ovaj odnos u rodoslovu oblaka, jer su promenili svoje osnovno svojstvo davalja padavina.

Gledanje oblaka koji u daljini spuštaju zavese ka tlu može biti zanimljivo kao neka pozorišna predstava. Vidiš ples oblaka u daljini, uživaš u njemu kao u nekom baletu, ali budi oprezan, jer moraš da imaš u vidu da neka kiša ili pljusak može da dođe i do tebe.

Zavesa...

Dokle god vidiš zavese, sve je u redu, padavina nema. A kad se zavesa spusti, predstava se završava. Ili bar jedan čin predstave. Onda vreme, kao režiser, menja scenu i počinje neka druga priča...

Autobiografija jednog zrna grada

Izvini, znam da sam pomalo nezvan gost, ali dozvoli mi da se predstavim. Ja sam zrno grada.

Ne zameri mi što sam ovde. Moj život je kratak i buran, pa ti neću oduzeti puno vremena da ti ispričam kroz šta sve prolazim u životu.

Moj život počeo je danas pre podne. Moj otac je zrno prašine, a majka je vodena para. Ona se kondenzovala oko mog oca, obuhvatila ga svom svojom nežnošću koju samo voda može da ima, a on je uzvratio prihvatajući toplinu njene kondenzacije. Tako je nastao moj zametak, sićušna kapljica vode, a mama i tata deo mene.

Srećan što sam nastao, počeo sam da lebdim i tako da srećem sebi slične kapljice. Skoro svaki put kada smo se sudarali, postajali smo jedna veća kapljica. Hiljade takvih susreta me je načinilo dovoljno velikim da krenem na jedan uzbudljiv put. Zajahavši uzlaznu vazdušnu struju, postao sam član udruženja Cumulus, koje se sastojalo od mnogo mojih rođaka. Vremenom, udruženje je raslo, a mi smo se u njemu igrali jašući uzlazne vazdušne struje.

U jednom trenutku, naše udruženje je postalo toliko veliko, pa je promenilo ime u Cumulonumbus. Članovi tog udruženja su bili ne samo moji rođaci, vodene kapljice, već i razni drugi, za mene pomalo neobični drugari, kao što su krupa i ledeni kristalići. Oh, kakva mešavina! I svi smo maksimalno uživali u našem udruženju.

Evo kako smo nastali moji rođaci i ja

A onda smo ja i moji rođaci krenuli da se trkamo ko će više da se popne uvis na uzlaznim vazdušnim strujama. To je bilo krajnje uzbudljivo! Svaki put smo se peli sve više i više, a naše udruženje je raslo još malo, i još malo... U toj trci uvis, za mene su počeli da se lepe razni kristalići leda. Ja sam se prilično ohladio, izgubio toplinu, pa sam se smrzao zajedno sa njima. Ali, ti ledeni kristalići su promenili moj izgled. U sredini, ja sam bio jedna bistra kuglica sa zrncem prašine koje sam nasledio od oca i smestio ga u svoje srce. Svud po mojoj površini, kristalići leda su mi dali neproziran, mlečni beličasti izgled. Kakva promena! A onda smo, tako slepljeni, počeli da padamo.

Tokom pada, mnogi kristalići leda su se topili, što je ponovo stvaralo fini, skoro prozirni sloj leda na površini. Na taj sloj su se lepile prehlađene kapljice vode koje su nas čekale niže u Cumulonimbusu. I opet smo postajali sve veći. Kako smo zajedno rasli...

... dok nismo ponovo uhvatili uzlaznu struju i počeli novi krug trke kroz Cumulonimbus. I ponovo sam dobijao društvo u kristalićima leda sve do vrha oblaka, a onda u padu ponovo su se lepile kapljice prehlađene vode. To je bilo tako uzbudljivo da sam morao da obiđem nekoliko krugova. Svaki krug mi je dodavao po jedan mlečnobeli i po jedan poluprovidni sloj. Dodavao sam te slojeve kao drvo što dodaje godove. Evo, u mom preseku možeš da prebrojiš koliko sam puta bio na vrhu, pa do negde u sredini Cumulonimbusa, gde su uzlazne vazdušne struje bile najjače.

Ali, kako sam ispao iz trke?

Prosto... toliko sam narastao da sam postao težak i za uzlazne vazdušne struje. To je bio kraj mog rasta i mog boravka u Cumulonimbusu. Ispao sam odatle kao kamenica, sjurujući se ka tlu sa svojim društvom. Kako ko od nas padne, prodrma onog na tlu i tako izgledamo kao voda koja vri.

I, eto me ovde, na zemlji. Mirujem. Gledam oko sebe, a vidim užas! Mnogo toga oko mene su uništili moji rođaci, druga zrna grada koja su ispala sa mnom. Ja sam oštetio ovu stabljiku trave, ali nije strašno. Ova moja rodbina je izrešetala voćke, lišće i cvetove na drveću, a oni koji su bili udruženi sa olujnim vetrom prosto su obrijali polja žitarica. Oni najveći, kažu, mogu da polupaju crepove, automobile, pa čak i da povrede ljude i životinje. Ti najveći su prava čudovišta, jer su se slepljivali između sebe, praveći ogromno, nepravilno zrno. A ja sam jedan prosečan momak, velik kao lešnik.

Jedan od mojih džinovskih rođaka

Dok tako ležim na tlu i pričam ti sve ovo, osećam kako se topim. Ovde je toplo. Led od kog sam napravljen polako nestaje. I sam nestajem. Živeo sam u Cumulonimbusu desetak minuta. Neki su izdržali skoro dvadeset minuta, neki tek par minuta. Ali, za otprilike isto toliko minuta, i ja ću nestati, kao i svi moji rođaci. Žao mi je što su ti mnogi napravili štetu koja ostaje posle našeg nestanka. Ali, i mi smo deo prirode, pa zato želim da upamtiš ovo kao moje poslednje reči:

Možda ponekad ti i tvoji rođaci možete da smanjite naš broj i veličinu sejući reagense protivgradnim raketama, ali nas se ne možete otarasiti. U proseku jednom do dva puta godišnje na isto mesto, od proleća do jeseni, mi ćemo ponovo dolaziti. Zato se bolje navikni na nas, pa zaštiti sebe i svoju imovinu kad budeš video da ponovo dolazimo.

Tornado, tromba, pijavica… u čemu je razlika?

Pročitao sam puno priča o tornadima, trombama, pijavicama. Gledajući ilustracije tih pojava, video sam da jako liče jedna na drugu. Pomislio sam da nije možda reč o istoj pojavi, samo sa drugim nazivima. Međutim, nije. Postoje razlike. Dakle, tim pojavama nisu uzalud data različita imena, jer označavaju različite stvari. Ali, ono što me je zbunjivalo jeste što su se pojmovi i ilustracije mešale do neraspoznavanja, pa sam ostao u čudu. Tako sam se upustio u pronalaženje stvarnih razlika između tih pojava koje opisuju snažne vrtloge koji povezuju oblak i zemlju, tlo. Zaista, razlike postoje i želim da ih podelim sa tobom.

Ali, moram da ti priznam da ustvari nikada nisam video tornado.

Takođe, nikada nisam video ni pijavicu. Ni trombu. Nisam bio te sreće.

Ali, malo sam prečešljao literaturu, pisani materijal koji su iza sebe ostavili oni koji imaju to iskustvo i to znanje, pa sam, nadam se, shvatio razliku između ovih pojava. A ti, ako si video makar nešto od toga, imaš pravo da me ispraviš i dopuniš. Ja ću ti, zauzvrat, biti jako zahvalan na tome, jer ćeš time obogatiti i moje znanje koje je, u ovom trenutku, bez ličnog iskustva.

Tornado je vrlo impresivna reč. Ostavlja utisak nečeg moćnog, nesavladivog. Tornado i jeste baš takav. Veoma veliki vazdušni vrtlog koji spaja oblak i tlo i razara sve što mu je na putu. Njegove dimenzije su impozantne. Prečnik tornada je od nekoliko stotina metara do nekoliko kilometara. Jasno je vidljiv na radaru i lako je pratiti njegovo kretanje. Ovo čudovište može da potraje I poneki sat. Sva sreća, pa njegovo stanište se nalazi samo u Americi. U Evropi toga praktično nema.

Divlji, američki tornado (Campo, Colorado, 31. maj 2010), na svom putu
(foto Earth Space Circle)

Kako to, nema? Pa zar onolike slike i filmovi ne opisuju tornado, pitaćeš me.

Pitoma domaća tromba, snimljena u
Vrnjačkoj Banji, 2. maja 2014. godine
(snimio Ivan Nikolendžić)

Problem su dimenzije. Ovi vrtlozi koje srećemo u izveštajima iz Evrope su zapravo trombe. Sve je isto kao kod tornada, samo spram američkih čudovišta deluju kao model automobila u razmeri 1:43 prema pravim vozilima. Dimenzije trombi su znatno manje nego dimenzije tornada. Trombe su u prečniku od nekoliko metara do stotinak metara. Ipak, to im ne umanjuje mnogo razornu moć, samo zahvataju manju teritoriju, toliku da se radarom ne mogu uočiti. I životni vek im je znatno kraći. Mogu da požive nekoliko minuta i to je sve.

Trombe, domaći umanjeni modeli tornada često imaju izvijen stub, kao neko krivo crevo koje povezuje oblak i tlo. Ponekad ni to crevo nije celo, već samo kao levak viri iz oblaka naniže, dok se na tlu vazduh prilično kovitla, praveći drugi kraj stuba. Ustvari, jaka rotacija vazduha je prisutna, samo se ne vidi, jer je stub trombe vidljiv zbog kondenzacije vodene pare i stvaranje sićušnih vodenih kapljica, kao onih od kojih se prave oblaci. Znaš, ono što ne vidiš ne znači da ne postoji.

Oblaci koji učestvuju u stvaranju trombi ne moraju biti Cumulonimbusi, kao što je obavezno kod velikih američkih tornada. Primetio sam da su oblaci najčešće roda Cumulus, i da im ponekad prave društvo i Stratocumulusi. Grmljavine iz tog oblaka uglavnom nema. Ili, ima? Hajde, ako si video trombu, reši mi tu dilemu.

Trombe se stvaraju isključivo iznad kopna, dok iznad vodenih površina se stvaraju pijavice. Ove pojave su kao vodene sestre trombama, jer su su skoro identične i po veličini, dužini trajanja i razornoj moći. Pogledaj ovaj lep primer pijavice koja se desila januara 2008. godine između Bara I Ulcinja (snimio Miloš Vujović).

Često čujem kako i drugi mešaju ove pojmove, naročito sa pojavama koje im nisu nimalo srodne. Nedavno sam čuo u delu informativne emisije o vremenu kako je, recimo, ‘… prošao mini tornado’. Ustvari, tu je reči bilo o superćelijskom nevremenu, veoma moćno razvijenom oblaku roda Cumulonimbus, koji je uz olujni vetar, grmljavinu i grad, napravio haos. A ‘creva’ nigde. Takođe, brojni su snimci trombi uz koje se čuje komentar kao što je ‘… ladno tornado’ (pogledaj legendarni snimak od 12. maja 2010. godine iz Sombora, snimio Dejan Zorić).

Ljudi vole da koriste reči koje bolje zvuče, pa makar i po cenu netačnosti. Ne krivim takve, jer verovatno znaju manje o tome čak i od mene. Ali ti (a kad obogatiš moje znanje i ja) im možeš skrenuti pažnju gde greše. Sve ima svoje pravo ime, pa ga zato treba koristiti.

Koje je boje kiša?

Siva, je li?

Pa, takvi su kišni oblaci, sivi. Manje ili više, stvarno imaju turobnu boju. Ali nije siva.

Kišne kapi su u principu bezbojne. One se, kao što znaš, stvaraju kondenzovanjem vodene pare oko neke fine, majušne, skoro mikroskopske čvrste čestice koju meteorolozi označavaju kao jezgra kondenzacije. To je najčešće prašina, ali može biti i zrnce soli u vazduhu, otkinute od površne mora vetrom i podignute daleko iznad mora, u oblake. Iako se takve čestice nazivaju aerodolima, svaka sličnost ovog naziva sa činjenicom iz prethodne rečenice je apsolutno slučajna. Ali, zgodno je za pamćenje, zar ne? Ali, nemoj pogrešno da zapamtiš, jer biće smešno-tužno ako bupneš da su to aerošećeri.
 

Retko, ali ponekad se kišna kap stvori oko mušice u letu. To se jedino moglo videti u sredini zrna grada, nastalog od kišnih kapi. Kako god da bude, bez jezgara kondenzacije, stvaranje kišne kapi može da bude skoro nemoguća misija. Dakle, vodena para se mora kondenzovati oko neke čestice. Šta sve lebdi u vazduhu, teško je i zamisliti. Međutim, nešto od toga može da oboji kišu.

Koje je boje kiša koja tako nastaje?

Žuta kiša je isprljala vetrobran. Hajd' po sunđer i vodu...

Najčešće je to bledožuta. Jezgra kondenzacije su u ovom slučaju najfinija zrnca pustinjskog peska. I ne samo jezgra kondenzacije, zrnca peska bivaju pokupljena jakim vetrovima sa površine peščare, uzdignuta samim vetrom, ali i jakim uzlaznim strujanjima koje stvaraju oblačne sisteme i pripremaju padavine u boji za neku drugu, udaljenu lokaciju, na koju će se izručiti ova kiša u boji, kada oblaci narastu dovoljno da prospu svoj sadržaj. Pravljenje ovakve kiše traje dan-dva do recimo četiri ili eventualno pet dana. U našim krajevima, zrnca peska potiču iz Sahare, putuju sa oblacima preko Mediterana, napajajući se vodom i olakšavajući se iznad Apenina, Balkana ili čak malo severnije, iznad Panonske nizije, sve do Karpata ili Tatri na severu.

Praktično, žuta kiša odaje jugozapadno visinsko strujanje koje je posledica razvijanja oblačnih sistema iznad Mediterana. Kraj zime i dobar deo proleća često dospevaju do ovakve situacije, pa su tada žute kiše i najčešće. U Podunavlju, Pomoravlju, Vojvodini, žuta kiša može da ide čak i uz košavu. Iako je košava jugoistočni vetar, samo kilometar iznad tla strujanje može biti iz drugog smera, najčešće jugozapadno.

Da li i druge padavine i pojave mogu da budu žute?

Ne mora samo kiša da bude obojena. Dosta retko, ali čak i sneg može da bude žućkast. Priča o stvaranju takvih padavina je ista kao i za kišu, samo morajunistovremeno da se pogode uslovi za padanje snega, što nije jednostavno uklopiti.

Veoma neobična varijanta jeste pojava žute kiše koja se ledi na tlu. Krajnje neobično, ali istinito. Dok košava stvara uslove za ledenu kišu, dotle jugozapadno strujanje vazduha po visini donosi saharski pesak i žutu boju. Pamtim ovu pojavu od 25. marta 2013. godine, zatekavši svoj auto prekriven tankim slojem žućkastog leda. Auto je ličio na sladoled od vanile i kajsije, ali ne verujem da je bio imalo ukusan.

Ne, ne... ovo je od prave žute kiše!

Nedavno sam primetio žućkaste tragove na automobilima, a kiše nije bilo. Istina, jugozapadno strujanje je bilo tu, ali tek u funkciji narušavanja polja visokog pritiska koje je još obezbeđivalo pojavu magle. Ispostavilo se da su čestice saharskog peska doplovile i bez oblaka, a tonući ka tlu, ušle su u prizemni sloj vazduha i, kao jezgra kondenzacije, pokrenule stvaranje magle. Možda i ne bih obratio pažnju da mi nije kolega sa kojim radim skrenuo pažnju na ovu neobičnu pojavu.

Žuta kiša može da bude i posledica spiranja domaćih čestica prašine. Posle nekoliko suvih i vrelih letnjih dana, u vazduhu se namnoži prašina koja muti vazduh, izbledi sunčev sjaj i guta horizont pa izgleda kao da crveno Sunce zalazi pre vremena, iza neke nevidljive, neodredive prepreke i jede se odozdo, gric po gric. A onda dođu kipšni oblaci, i u litar-dva padavina spere tu prašinu iz vazduha i složi je na tlo u flekama.

Da li svaka kiša iz ovakvih situacija bude žuta?

Iako ima čestica peska, one se ne nađu uvek vidljive u kiši. Ako kiša pada jačim intenzitetom, ili u vidu pljuska, veća količina vode iz padavina spere sve što bi se nataložilo od peska na tlo i dobro razmućene u puno vode pošalje niz potočiće niz ulicu ili neku strminu. Čak i da je ta kiša sa česticama peska, zbog velikog razblaženja vodom i male koncentracije, one se jednostavno ne primećuju. Istina, dokaže se analizom uzoraka padavina njihoov postojanje, ali ne viđenje ove pojave.

Žuta kiša koja snataje spiranjem prašine iz vazduha nekako ne ide u primorju. Odakle naći prašinu u primorskom vazduhu? To je privilegija kontinentalaca! Žuta kiša u primorju je isključivo uvozna!

Ima li još neka boja za kišu?

Sve zavisi šta su jezgra kondenzacije i šta kiša spira iz vazduha. Često tu ulogu odigraju čestice pepela koje potiču od velikih šumskih požara. Takva kiša ostavlja sive tragove.

Čestice koje je neki vulkan snažno izbacuje u atmosferu mogu biti različitog porekla, pa tako i različite boje. Ne samo žućkasta, ima tu i čisto žute od sumpora, tu je često siva, ali čak i crvena i mrka boja. Vulkani izbacuju i velike količine vodene pare, tako da stvaraju gotov proizvod, bez potrebe da se vulkanski oblak razvija. Baš obrnuto, vulkanski oblaci se razređuju vazdušnim strujanjima, a obojene padavine mogu da dospeju i par hiljada kilometara od mesta nastanka.

Na obroncima Himalaja, u Kašmiru, 1991. godine zabeležen je slučaj crnog snega. Crnilo je došlo od naftonosnih polja koja su gorela u Kuvajtu i Iraku, dodajući kapljice nafte za jezgra kondenzacije i stvarajući oblak koji je posle par dana rasta i razvijanja izbacio sneg potpuno neobične boje – crne. Naravno, ne sasvim crne, već razmućene u vodi i zamrznute u vidu snega. Grudve takvog snega bile su masnjikave, što je potvrdilo njihovo poreklo. Međutim, nijedan Jeti nije imao motorne sanke.

... a da žuta kiša ipak ne nastaje ovako?

Kiša može biti čak i zelene boje. Ovako neobična kiša bi morala da se stvori od okeanskih algi i planktona koji obitavaju na vodenim površinama. Sargasko more ih je prepuno. Takva zelena kiša iz Sargaskog mora bi pala negde u Atlantik, gde ne živi niko, a samo brodovi prolaze.

Najzad, raznobojne kiše spadaju u prave retkosti. Serija takvih događaja zabeležena je u Indjiskoj državi Kerala, leta 2001. Godine, kada su zabeležene žuta, zelena, crna i crvena kiša. Nosioci tih boja su bili različite alge iz bogate indijske flore, mada su postojale sumnje o vanzemaljskom poreklu ovih boja. Još nam samo svemirci fale da nam boje kišu!

Jedino ne znam koje čudo bi napravilo plavu kišu. Ali, pouzdano znam da svaka kiša koja pada preko Sunčevih zraka može da proizvede sve boje odjednom. Znaš li kako?

Kandirano voće

Oblaci baš ne posustaju... valjaju se nebom dobar deo zime. Hladno je, temperatura je ispod nule, a košava je krenula da duva kao da je došla sa godišnjeg odmora, orna da vremenu smrsi konce. Čini ti se da ti se kosti lede na vetru, a samo što nije krenulo da sipa iz oblaka...

I eto, počinje! Ali, na tvoje iznenađenje, to što pada nije sneg. Zvecka pomalo pri padu na tlo, a stiže iz oblaka brzinom neprimereno velikom za pahulje snega. Maleni vodeni projektili pogađaju predmete na tlu i, kao zla zimska kraljica, okiva ih ledom! E, pa zima stvarno nije fer! Otkud sad kiša koja se ledi pri tlu? I šta ona predstavlja?

U ovom slučaju upravo je košava krivac za ovu pojavu koja se, pomalo pogrešno, naziva ledena kiša. Kišne kapi jesu tečne, ali se u dodiru sa predmetima pri tlu momentalno ledi. A znaš li da je temperarura tih kišnih kapi ispod tačke mržnjenja? Tečno stanje vode na temperaruri ispod nule naziva se prehlađena voda. Kišne kapi sa ovom osobinom su stvorene u oblaku kao kiša ili eventualno kao sneg koji se, tokom svog pada, topi i pretvara u vodu. Temperatura kapi u ovom trenutku je sasvim malo iznad nule. Međutim, problem je u neobičnoj raspodeli temperature vazduha po visini.

Često se dešava, naročito pri nailasku toplog vazduha po visini, da postoje slojevi vazduha koji su i na većoj visini i na višoj temperaturi. To je obrnuto od uobičajene situacije u kojoj temperatura opada sa povećanjem visine. Upravo ta obrnutost je ovoj pojavi dala ime inverzija. Međutim, za razliku od prizemne inverzije, koja je redovni posetilac mirnih i ne baš tako oblačnih noći, ova pridignuta inverzija ima svoju visinu iznad tla gde zavrpava, ali i gde počinje. Košava je jedan od vetrova koji je čest pratilac nailasku toplog vazduha po visini. Međutim, zbog vetra koji svom svojom snagom meša vazduh u prizemnom sloju do neke visine, mešanjem izjednačava i temperaturu, pa je taj sloj vazduha neretko hladniji od onog na visini. Na ovaj način, profil raspodele temperature po visini jeste veoma mala promena u sloju od tla do visine gde se oseća košava, zatim iznenadni porast temperature u nekom tankom sloju, a iznad tog sloja uspostavlja se uobičajeni pad temperature sa porastom visine.

Evo, ima i nacrtano kako nastaje kiša koja se ledi (slika SKYbrary)

A zašto ti sve ovo pričam? Pa ima veze sa nastankom kiše koja se ledi pri tlu. Vraćajući se na prekinutu priču, zapazi da je najviša temperatura na nekoj bitnoj visini iznad tla, a ne pri tlu. Upravo ta oblast najtoplijeg vazduha topi eventualne pahulje do kojih smo stali u prekinutoj priči koju sada nastavljam. Ispod tog toplog sloja, nalazi se hladniji vazduh, čija temperatura u ovom slučaju pada ispod nule i hladi kišne kapi na stanje prehlađene vode. Tada je dovoljno da kišna kap samo dodirne neki predmet i da se ovo neobično i nestabilno stanje pređe u stabilnije i primerenije zatečenoj temperaturi ispod nule, odnosno pretvori u led.

Vidiš, kiša koja se ledi pri tlu ti odaje da je raspodela temperature takva da iznad tebe sigurno postoji oblast sa temperaturom vazduha iznad nule, što je najčešće posledica priliva toplog vazduha po visini. Dalje, kako je ova raspodela temperature po visini potpuno nepoznata debelom oblaku sa dugotrajnim padavina, Nimbostratusu, ovaj rod oblaka svakako treba isključiti iz opcije za određivanje tipa oblačnosti. Sa druge strane, takva raspodela temperature uopšte nije strana Stratocumulusu, kojeg svakako treba beležiti kao oblak u kojem nastaje ova neprijatna verzija kiše.

Hoćeš da voziš auto sa ovakvim vetrobranom? (foto autora)

Kiša koja se ledi pri tlu je veoma nepovoljna i opasna meteorološka pojava. Svi predmeti pri tlu, pa i samo tlo, dobijaju finu, ledenu glazuru, te počinju da liče na nekakvo kandirano voće. Možda je lepo za oko gledati kako se sve cakli u ledu, ali čim izađeš napolje, na taj led, prođe te volja za romantikom i nalaziš se u problemima. Bilo kakvo kretanje je jako otežano ili onemogućeno, te je saobraćaj prilično ugrožen. Ako si mislio da treba da voziš po takvom vremenu, ili budi potpuno siguran i uveren da si pažljiv vozač koji zna šta poledica sprema od iznenađenja, ili zauzimanje vozačke pozicije u vozilo prepusti profesionalcima.

Led koji okiva svet na ovoj vrsti kiše takođe može da ošteti i osetljive predmete. Naročito malene grane drveća su ugrožene i mogu da se odlome, a ako se to desi stablima voća, eto manjka sočnih plodova kad im dođe vreme. Ili još gore, ako postoje neki manji kablovi za dovod struje, bilo da je reč o napajanju manjih zgrada električnom energijom, vodovi za kablovsku ili možda telefonske žice, i one mogu da se prekinu ne samo od nataloženog leda, već i u sprezi sa nemilosrdnim cimanjem vetra.
 

Voliš pomorandže? Prijatno (foto Forecasting Kitsap)

Za utehu, kiša koja se ledi pri tlu retko kad traje duže od par sati. Poledica može da opstane i par dana, a onda se taj led ili otopi, ili biva prekriven snegom. A tada, ako nisi video ovu pojavu jer je pao sneg i prekrio poledicu, čeka te neprijatno iznenađenje kad budeš hteo da čistiš sneg sa auta. Kandirano voće u koje se pretvara sve, nije za jelo.

Od kiše do snega

Sivi oblaci su naselili nebo čitavom širinom. Nimbostratusi, skoro sasvim jednolični, polako postaju nešto tamniji, spuštajući svoju donju bazu sve niže prema tlu, kao da su otežali. A u njima – drama! Kapljice vode koje čine oblak dobijaju nove, sitne sustanare, stvorene iz vodene pare oko nekih sićušnih, golim okom nevidljivih zrnaca prašine. Lutajući po oblaku, ove novajlije se sudaraju sa starosedceocima, a u tom sudaru postaju jedna nova, veća kap, velika kao obe zajedno. Iako izgleda kao da su to sve slučajni susreti vodenih kapljica, oni se odigravaju mnogo brže nego što možeš da zamisliš. Ubrzo, kapi postaju dovoljno velike i teške da savladavaju otpor vazduha, a onda počinju da padaju kroz oblak, sve niže i niže... Ali, iako savladan, otpor vazduha zaustavlja ubrzavanje ovih kapljica za veoma kratko vreme. Tako, kapljice vode postižu svoju konačnu brzinu padanja pre nego što se istinski zalete. Verovao ili ne, ta brzina nije veća od par metara u sekundi. Da nema tog usporavanja otporom vazduha, brzina kapljica vode koja padaju bi bila tolika da bi bile probojne kao meci iz vatrenog oružja. Zamisli samo projektil od vode, u brzini od 100 metara u sekundi, koliko bi iznosila u padu sa visine od 500 metara...

Konačna sudbina kišnih kapi (foto Novi list)

Ovako, kapljice ostaju bezopasne po svojoj brzini, ali nailazeći na kapljice ispod sebe i sudarajući se sa njima, one i dalje rastu! Dobro, ne dobijaju puno na svojoj veličini, jer im je prečnik između pola milimetra i pet milimetara. Kiša koja ima glavnu ulogu u ovoj priči ima prečnik od možda 1-2 milimetra. Iznenada, kapi ispadaju kroz donju bazu iz oblaka i stropoštavaju se ka tlu. U tom trenutku oni dostižu svoju najveću veličinu i prestaju da rastu. Na putu ispod oblaka, one počinju da se smanjuju, jer se nalaze u vazduhu koji nije zasićen vodenom parom, i počinju neznatno da isparavaju. Naravno, to isparavanje zavisi od relativne vlažnosti vazduha kroz koji prolaze. U ovoj kiši, relativna vlažnost vazduha ostaje između 85 i 95 procenata, pa je isparavanje veoma slabo. Konačno, armija kapljica udara o tlo, čineći svaka po jedan tanušan, kratak zvuk, koji zajedno čine akorde kišne muzike koja šumi prepoznatljivim, skoro umirujućim zvukom.

U ovoj priči, temperatura polako počinje da opada. Ništa se bitno ne menja dok temperatura ne dostigne oko 3 stepena. Tada, uz kišne kapi, možeš da opaziš i poneku pahulju snega koja se stidljivo provlače kroz kapljice vode, što čini mešavinu poznatu pod imenom susnežica. Sa daljim opadanjem temperature, sve je više pahulja, a sve manje vodenih kapljica. I sad, pitaš se otkud te pahulje?

(N)i kiša, (n)i sneg... (foto Telegraf)

U oblaku je došlo do izvesnih promena. Ovde, pri opadanju temperature, umesto vodenih kapljica počinju da se stvaraju kristalići leda. Dovoljno je da temperatura bude par stepeni ispod nule da dođe do kristalizacije vodene pare u pahulje. Priča je u osnovi ista, samo je padanje pahulja mlao drugačije. Prvo, konačna brzina padanja pahulja je znatno manja. Manja masa i veoma razgranati oblik zvezdica čini otpor vazduha većim nego kod kišnih kapi, što znatno brže dovodi do uravnotežavanja sile teže i otpora vazduha, već u delu sekunde, pa se ne postiže veća brzina od nekoliko centimetara u sekundi. Idući naniže, oblak je sve topliji, i to skoro uvek tempom od oko 0.6 stepeni na 100 metara visinske razlike. Ovaj tempo promene temperature se naziva vlažnoadijabatski vertikalni temperaturni gradijent. Drugim rečima, sa naših oko 500 metara visine i temperature od nula stepeni, na tlu je zaista oko 3 stepena. Ali, ako se stvaraju samo pahulje, otkud kišne kapi u susnežici? Pa jednostavno je, pri temperearuri iznad nule, pahuljice počnu da se tope u svom padu. One najveće uspevaju da opstanu dok ne padnu na tlo, a one najsitnije su se pretvorile u vodene, kišne kapljice. I naravno, što je visina manja, pad pahulja je duži i kroz veći sloj temperarure iznad nule ima sve više šansi za topljenje. Na kraju pada kapi vode i pahulja snega imamo u vidu koliko je pahulja ustvari bilo u oblaku, a koliko se tih pahulja jeste ili nije otopilo. Tako je kad si na kraju događaja, sve poslednje saznaš.

Kada temperatura pri tlu opadne na oko 1 stepen iznad nule, kišne kapi polako prestaju da postoje, bivajući zamenjene pahuljama snega. Tada je sloj pozitivnih temperatura veoma mali i do topljenja ne uspeva da dođe. Gore, u oblaku, temperatura može da bude nekoliko stepeni ispod nule. Uostalom, možeš i sam da izračunaš, koristeći onaj pomenuti tempo opadanja temperature sa povećanjem visine od 0.6 stepeni na 100 metara visinske razlike. Eto zabave! Kada znaš temperatruru vazduha i kad vidiš vrstu padavina, ovom jednostavnom računicom možeš dosta tačno da pretpostaviš na kojim brdima i planinama pada sneg.

... i evo šta je sve ispadalo od pahulja iz oblaka (foto autora)

Sve niža temperatura donosi nove promene. Dok na oko 1 stepen iznad nule sneg jedva uspeva da se zadrži na tlu (osim ako ne pada umereno ili jako), već na nula stepeni počinje formiranje snežnog pokrivača uz njegovo istovremeno blago topljenje u najnižem sloju do tla, a na 1 stepen ispod nule i taj sloj prestaje da otapa novopali sneg. Na još malo nižoj temperaturi, sneg sasvim prestaje da se topi, pa pahulje koje dostiži do tla prestaju da se lepe na novoformirani snežni pokrivač. Tako, već na -2 stepena može lako da dođe do premeštanja snežnih pahulja na samoj površini snežnog pokrivača, odnosno niske mećave. Uz umeren i jak vetar počinju da se stvaraju snežni nanosi, i eto problema.

Međutim, kad sneg prestane da pada, kad se razvedri i mraz jako stegne, u šetnji po snegu možeš da čuješ kako sneg škripi. Mokar sneg to nije u stanju da proizvede, već samo sneg čija je temperatura -9 ili niža. Takav snežni pokrivač je više nalik prahu ili pesku, migoljeći se pod nogama, bez lepljenja za rukavice, ometajući te u pravljenju grudvi. Zato je dobar za skijaše, jer se ne lepi ni za skije, omogućavajući ti prijatno proklizavanje na površini snega. Eto, nije svaki sneg za svakoga – hladnijije za skijaše, a onaj manje hladan je bolji za grudvanje, da ne mrznu (naročito dečije) ruke... Vredelo je proći ovaj put od kiše do snega, jer te čeka užitak ako si ljubitelj zime. Ako si, pak, ljubitelj leta, strpi se, sneg će se sigurno otopiti do kraja proleća, kad krene vladavina Sunca i topline.