Braća Cumulonimbus: ćelavi i čupavi

Postoje dva brata oblaka. Istog su roda - Cumulonimbus. Moćan je to rod, zadivljujući i opasan u isto vreme. Gde god se pojave, nose oluju sa sobom. To što nisu dugovečni, pa žive od jutra do večeri, eventualno par dana jašući neki hladni front, i nije nikakvo olakšanje, jer pustoš koju ostavljaju za sobom mogu da naprave za manje od sata. Ali ipak postoji različitost između ova dva brata, dve vrste Cumulonimbusa.

Kako se razlikuju Cumulonimbusi po svojoj vrsti?

Kao što naslućuješ iz samog naslova, razlika između dve vrste Cumulonimbusa je pre svega u njihovom izgledu. Jedan je 'ćelav', pa je zato dobio latinski naziv Cumulonimbus calvus. Nasuprot njemu, drugi je 'kosmat', pa se zato zove Cumulonimbus capillatus. Ne postoji treća vrsta ovih oblaka, niti Cumulonimbus da ostane bez određene vrste, kao što je slučaj sa pojedinim rodovima oblaka. Dakle, ili je 'ćelavac', ili je 'čupavac'.

Izviruje 'ćelavac' iza šume... pomalo i grmi

Cuulonimbus calvus je oblak čiji se gornji deo uzdiže u obliku loptastih gomila, pa je tako najširi u svom donjem delu, u blizini baze oblaka. Iako po svom izgledu može da liči na Cumulus congestus (veoma razvijeni Cumulus), od njega se razlikuje po svojoj veličini i po pratećm pojavama grmljavine. Iz daljine, međutim, gde se grmljenje ne čuje, razlikovanje ova dva oblaka ostaje stvar iskustva sa osmatranjem roda oblaka, odnosno proceni veličine, tačnije ukupne visine oblaka. Dok Cumulus congestus može da ima visine 3 do 5 km (zavisno od temperature vazduha), Cumulonimbus calvus, koji najčešće nastaje od pomenutog Cumulusa dostiže svakako veće visine, od 5 km pa skoro do tropopauze, vrha troposfere, odnosno 8 do 10 km. Za veće visine, Cumulonimbus calvus prestaje da postoji, jer se pretvara u...

Došao je do vrha troposfere, počinje da se razvlači (foto Nikola Pavlović)

...Cumulonimbus capillatus. Čupavo, kosmato čudovište, koje je toliko naraslo da udara glavom u vrh troposfere, u tropopauzu. Tropopauza je visina na kojoj prestaje opadanje temperature sa povećanjem visine, a da je izvan planetarnog graničnog sloja. Obično se nalazi na visini od 8 do 12 km iznad tla, što zavisi od doba godine (leti je, naravno, na većoj, a zimi na manjoj visini). Kao vrsta inverzije, i tropopauza onemogućava vertikalna, uzlazna kretanja vazduha, pa je potrebno puno energije da se slomi otpor konvekciji i zaustavi rast Cumulonimbusa. Međutim, ovo čudovište može da naraste toliko da svojim vrhom dostigne i 16 km visine i tako uđe u donji deo stratosfere. U svakom slučaju, gornji deo Cumulonimbus capillatusa se razvlači u širinu, pa dobija izgled nakovnja sačinjenog od vlakana nalik Cirrusu. Što je oblak stariji, taj gornji deo može da bude i nekoliko puta širi od baze oblaka, i par desetina kilometara.

Osim u izgledu i načinu postanka, ima li još neke razlike između 'ćelavog' i 'čupavog' Cumulonimbusa?

U suštini nema bitnih razlika osim u razvijenosti oblaka. Istina, u frontalnim nepogodama se najčešće javlja capillatus, a u nepogodama u nestabilnoj vazdušnoj masi calvus, mada se ovo ne sme uzeti kao pravilo. Pre će biti da vrsta Cumulonimbusa zavisi od njegove razvijenosti.

Što se tiče atmosferskih pojava koje ovi oblaci nose, sasvim je dovoljno imati Cumulonimbus calvus da se stvori bilo koja od takvih pojava (kiša, pljusak, krupa, sugradica, grad, pojačan vetar). Ipak, ove pojave su svakako intenzivnije kod capillatusa, što je i logično. Pojačan vetar uz Cumulonimbus je mnogo verovatniji kada je oblak udružen u sistem hladnog fronta, pa tako može da se stvori neka površna, posredna veza sa capillatusom. Ponoviću da je ovo samo statistički rezultat, nikako zakonitost ili pravilo.

Da li se uz vrstu Cumulonimbusa može očekivati određena verovatnoća pojave tornada?

Tornado je malo prejaka reč za oblačne surle i cevi koje spajaju oblak i tlo tim veoma snažnim kovitlanjem vazduha - bolji i pomalo zaboravljeni izraz za ovu pojavu nad kopnom je tromba, a nad morem pijavica.

Pošto sam ovo razjasnio, još jednom ću se osvrnuti na činjenicu da pravila javljanja određenih pojava uz Cumulonimbus nema. To, naravno, važi i za trombu i pijavicu. Štaviše, gledajući brojne fotografije tih pojava, nešto mi se čini da je više trombi osmotrno iz baze Cumulonimbus calvusa, što se pomalo kosi sa iznetom činjenicom da su pojave koje čine oluju u principu češće uz Cumulonimbus capillatus. Mislim da je ovakvo subjektivno (a možda i netačno) zapažanje samo potvrda da pravila nema.

A šta ti misliš? Voleo bih da znam, jer si možda te pojave osmotrio više puta od mene, naročito ako si sa primorja. Javi mi, molim te! I ja bih da naučim nešto od vas!

Noćno prepoznavanje oblaka

Dolaskom noći, primećuješ kako isti oblaci izgledaju nekako drugačije. Naravno, dnevnu svetlost ne može zaneniti noćna, te je i osmatranje oblačnosti drugačije. Kada su na direktnoj dnevnoj svetlosti svi oblaci imaju belu, ponekad blještavo belu boju. U senci, pojavljuju se sve nijanse sive, od sasvim svetle, suptilne, do prilično tamne boje kao što je imaju oblaci koji donose oluju i dugotrajne padavine. Suton donosi brze smene boja, od sivkaste i ružičaste, preko ljubičaste, do tamnoplave. Uz malo sreće, i nebo u pozadini može biti osvetljeno bojama koje se prilično razlikuje od boje oblaka - plavičaste, žućkaste, čak i zelenkaste do crvene, ljubičaste i ponovo tamnoplave.

Suton počinje da se igra bojama (foto Srđan Mitić, Cloud Lovers)

A kad padne noć, kako ću onda videti oblake?

To zavisi od mnogo stvari. Od samih oblaka, njihovog roda u rodoslovu, vrste, pojava koje su prisutne, do njihove osvetljenosti, prozračnosti atmosfere i svetlosnog zagađenja. Ali, za sada ću samo da pozovem Mesec u pomoć, da osvetli nebo i oblake. To je veliko olakšanje i znatna pomoć u noćnom prepoznavanju oblaka.
Sa Mesecom u pozadini, mogu se prepoznati skoro svi oblaci kao na dnevnom svetlu. Visoki oblaci su ponekad ukrašeni halo pojavama, širokim svetlim prstenom ili delom prstena u čijem je centru Mesec. Kod srednjih oblaka ima malo nedoumica. Svi Altocumulusi se vide prilično dobro, ali Altostratus već nosi problem, ako nije poluprovidni kroz koji se  može videti Mesec okružen vencem (translucidus), već ako je neprovidni (opacus). Neprovidni Altostratus se može lako zameniti nekim drugim rodom oblaka, najčešće Stratocumulusom i Stratusom. Međutim, iskusno oko može razlikovati ove oblake prema njihovoj osvetljenosti sa zemlje, ali to ću ostaviti za neku narednu priču.

Ovi oblaci se vide jasno kao po danu (foto Ljiljana Jakovljević)

Niski oblaci su dosta lepo uočljivi, ukoliko postoje pukotine ili širi prostori između oblačnih elemenata, iza kojih je vedro nebo ili eventualno neka tanka srednja ili visoka oblačnost. Iako su po pravilu neprovidni za Mesec, ivice oblačnih elemnata su često dobro osvetljene i deluju kao konture iscrtane oko oblaka. Lako se raspoznaju Stratocumulus koji ne prekriva svo nebo i Cumulus gde uvek ima prostora između oblaka. Cumulonimbusu ne treba nikakva pomoć da se prepozna, on se oglasi svetlošću (sevanjem), sa ili bez zvuka (grmljavine). Zato je Stratus teže raspoznati, jer je jednoličan. Zbog svoje jednoličnosti, ponekad je teško razlikovati ga od Stratocumulusa koji potpuno prekriva nebo ili Altostratus opacusa, ali o tome sam pričao malopre i nije neophodno da to činim ponovo.
Ako se Mesec ne nalazi u pozadini oblaka, već samo osvetljava oblake sa svoje strane, onda su, logično, svi oblaci teži za raspoznavanje. Tada treba zakloniti rukom položaj Meseca, kako ne bi svojom svetlošću ometao osmatranje oblaka. Sličan postupak sam ti opisao za osmatranje vidljivosti noću.

Može li se odrediti oblačnost bez pomoći Meseca?

Lako je kada Mesec pomaže noćno prepoznavanje oblaka. Ali, kad Mesec nije pun, ili uopšte nije na noćnom nebu, osmatranje oblačnosti noću postaje veština, jer treba uključiti i iskustvo kao neophodno sredstvo koje može biti od pomoći. Tada je problematično sve, i opis oblaka, njihova klasifikacija u rodoslovu, ali i količina oblačnosti. Deo neba koji je niže, uz horizont, slabije se vidi zbog veće zamućenosti atmosfere, što od sumaglice, što od svetlosnog zagađenja. Zimi, deo neba koji se nejasno vidi širi se na veći deo, a ponekad, uz gustu sumaglicu i na ceo nebeski svod. Ali, o tome mogu da ti ptičam mnogo više, jer ima mali milion tajni i trikova za prepoznavanje oblaka. Samo, nemoj misliti da su svi problemi time rešeni. Ostaće više nego dovoljno prostora za nedoumice, a rizik za pogrešno određivanje oblačnosti će te uvek pratiti, naročito u situacijama koje su teške i kad je Mesec tu da ti pomogne.

Kako je postala duga (pozajmljena priča)

Jednom davno, toliko davno da se više niko i ne seća kada se to tačno dogodilo, na nekom prostranom polju između dve planine cveće između sebe stade da se raspravlja koja je boja najlepša i najvažnija. Malo-pomalo, pa dođe i do svađe.
- Najlepša je žuta boja - reče maslačak. - To je boja sunca, vatre, zrelog žita i uopšte, topline.
- A ja mislim da je najlepša boja plava - tvrdio je različak. - To je boja neba, mora i reka. Šta je važnije za život od vazduha i vode?
- Baš ništa od toga nije tačno!- reče bela rada. - Najvažnija boja je bela. Ona se nalazi svuda. Da nema bele boje, nijedna druga ne bi postojala. To je boja dana i svetlosti. Pokušaj da u mraku upotrebiš neku drugu boju danešto obojiš. Od toga će ispasti mrlja. Velika ružna mrlja!
- Ah, bela boja! - podrugljivo reče kupina. - Kako bi izgledao svet kad bi sve bilo obojeno u belo ikad bi svi nosili belo?
Raširivši svoje grančice s trnjem, kupina nastavi:
- Kako vidim, moja susetka smatra da je ona boja dana, a da sam ja boja noći jer sam crna. Kad ona tako misli, ja više neću sa njom da razgovaram! - I kupina okrete glavu od bele rade.
- A koliko značaja dajete mojoj boji kad toliko ističete sebe? - uzviknu bulka i krv joj jurnu u lice. - Moja boja znači: ljubav, radost, veselje!
- Polako, polako - stade da ih umiruje trava. - Zelena boja je boja mladosti i novog života pa je, prema tome, moja boja najlepša i njavažnija.
Cvet dan i noć je sve ovo slušao, pa se umeša i pomirljivo primeti da svaka boja ima svoju lepotu i da su sve boje podjednako važne.
- Ćuti ti, neodlučna biljčice! - reče mu svađalački kupina. - Ti nisi mogao da se odlučiš koja je boja najvažnija, pa zato imaš dve boje: plavu i belu!
Cvetić dan i noć uopšte se ne naljuti, već predloži da svako iznad sebe istakne svoju boju kad padne sledeća kiša. Boju koju kiša opere, koja izbledi, neće uzimati u izbor, a boju koja se pokaže najjačom i najpostpojanijom, proglasiće prvom bojom.
Cveće u polju sesloži s tim predlogom. Kad je pala kiša, svako je uradio onako kako su se dogovorili. Maslačak je pokazao žutu, različak plavu, bela rada je istakla svoju boju, bulka crvenu, a trava zelenu...
Međutim, kad je kiša prestala, sve boje su se izmešale i pretvorile u jednu veliku svetlu šaru. Bila je to duga, koja je od svakog poljskog cveta uzela boju.

Cveće je radosno gledalo dugu koja se protezala na nebu, jer je u njoj svako imao svoju boju. Tada dan i noć reče:
- Kao što vidite, niko od nas nije važniji od drugih. Nijedna boja nije vrednija od druge, sve boje su podjednako lepe i važne.
Od tada se duga redovno pojavljuje na nebu posle letnje kiše, do dana današnjeg.

Iz knjige Kopriva i bulka i druge basne o cveću - Radomir Putniković
Priča nađena u udžbeniku Građansko vaspitanje - radna sveska za treći razred osnovne škole.

Hvala Tijani na ovoj lepoj priči. Hvala za odabranu ilustraciju Stuart McDaniel - Weather Photography

Deca Cumulonimbusa

Šta sledi posle grmljavine, kada se raspadaju oblaci koji su nosili nevreme? Da li je to kraj uzbuđenjima kao što je ovo?

Kakav kraj dana, kao gromom pogođen! (foto Hrvoje Crnjak)

Oh, nikako! Kao što Ršum kaže na kraju svoje poznate pesme 'Početak, eto šta je na kraju!', posle kraha Cumulonimbusa, na nebesku scenu stupaju njegova deca - cumulonimbogenitusi. Nisu baš obavezan sastav neba posle grmljavine, ali su ovi punopravni naslednici Cb-a svakako česti posetioci neba. Ima ih troje: Cirrus spissatus cumulonimbogenitus (Ci spi cbgen), Altocumulus cumulonimbogenitus (Ac cbgen) i Stratocumulus cumulonimbogenitus (Sc cbgen). Svako od njih ima svoje mesto u rodoslovu oblaka, i svaki ima svoju priču.

Cirrus spissatus cumulonimbogenitus

Od kose Cumulonibusa ostadoše samo čuperci (foto Aleksandar Antonić)

Ovo dete Cumulonimbusa nastaje raspadanjem Cumulonimbus capillatusa, čupave verzije matičnog oblaka. Kada se vrhovima Cb-a raščupaju kose visinskim vetrovima, kada čitav oblak počne da se smanjuje kao izduvan balon, pramenovi te kose ostaju da lebde kao uspomena na grmljavinu. Teško se razilaze, ostaju dugo zajedno i tako otplove zajedno negde gde će nestati spuštajući se na manje visine, u topliji vazduh. To najčešće čine pod okriljem noći, jer se krajem dana gasi konvekcija, uzlazna kretanja koja stvaraju i neguju Cumulonimbuse. Sam po sebi, nestanak sunčeve topline im ne smeta, čak bi im i koristio za razvoj i obnavljanje, ali eto...

Altocumulus cumulonimbogenitus

Rastegli smo Cumulonimbus da vidimo koliko može da izdrži, ali on puče...

Sprat niže, u srednjoj fioci, ostaje ovaj oblak koji svojim izgledom može opasno da prevari nepažljivog posmatrača. Iako zbog svoje sive boje i debljine deluje opasno na prvi pogled, Ac cbgen nije ništa drugo osim uspomene na grmljavinske oblake koji su do malopre bili tu.
Raspad (ili, kako kažu meteorolozi, disipacija) Cumulonimbusa usled prekida konvektivnih (uzlaznih) strujanja, praćen izraženim horizontalnim smicanjem, glavni je uzrok nastanka ovog oblaka. Kako ga vetar dalje rasteže kao žvakaću gumu, kratkog je veka i brzo se transformiše u neki manje opasan oblik Altocumulus opacusa, kao poneki izolovani element, pa deluje kao da se originalni oblak nekako rasitnio po sastavnim elementima.
Za razliku od Ci spi cbgen koji nastaje od jako razvijenih Cb-a, Ac cbgen može da nastane i od Cumulonimbus calvusa (rođeni brat Cumulonimbusu capillatusu koga sam već pominjao), grmljavinskog oblaka bez razvučenog vrha u nakovanj, oblaka koji liči na neraščišćenu gomiletinu snega. Cumulonimbus koji stvara ovakav oblak svojim raspadom ne mora da bude nešto puno razvijen, pa može i zbog toga da nema Cirrusni vrh, jer ne dostiže tu visinu.

Stratocumulus cumulonimbogenitus

Sivo, ali ne i opasno. (foto Aleksandar Antonić)

U donjoj fioci, u visokom prizemlju oblaka, posle grmljavina može da se nađe ovaj oblak. Siv često do tamnih nijansi, deluje preteće, ali potpuno je bezopasan. Svojom pojavom, Sc cbgen ukazuje na prisustvo jakih horizontalnih strujanja koja stvaraju vrh graničnog sloja atmosfere. Razvoji oblaka od kojih nastaje ovakav oblak uopšte ne moraju da dosegnu razmere grmljavinskih oblaka (Cb), već mogu da nastanu i od nekog krupnijeg Cumulusa (Cumulus congestus ili eventualno Cumulus mediocris), pa se u tom slučaju naziva malo drugačije - Stratocumulus cumulogenitus (Sc cugen). To je brat blizanac Stratocumulus cumulonimbogenitusu, jer su po svemupotpuno isti između sebe, a jedina razlika je rod oblaka od kojih je nastao.

Zašto su ovi oblaci važni?

Svaki od ovih oblaka ukazuje na jedan te isti događaj - raspad (disipaciju) grmljavinskih oblaka usled gubitka priliva energije koja pokreće uzlazna strujanja i prisustvo vetra koji smicanjem 'potkreše' svaku konvekciju, kao da joj izmakne stolicu na kojoj sedi. Kraj dana i početak noći je idealno vreme za stvaranje ovakvih uslova, pa su zato česti gosti u večernjim izlascima na nebu.
Međutim, ove oblake ne treba olako shvatati. Njihovo postojanje je znak smirivanja kretanja u atmosferi, ali dok ovih oblaka ima, moguće je ponovno pokretanje burnih događaja među oblacima. Primirje ovog tipa je ponekad varljivo, jer bilo kakav dinamički pokretač (nailazak fronta, na primer) može da aktivira nove grmljavine.
Značaj ovih oblaka se ogleda i u činjenici da svaki od njih ima svoju posebnu šifru u SYNOPu, kodiranom izveštaju za razmenu meteoroloških podataka osmotrenih na zemlji. Ci spi cbgen ima šifru Ch=3, Ac cbgen nosi Cm=6, dok Sc cbgen se prepoznaje sa Cl=4. Koliko god da je objektivna analiza vremena razvijena i detaljno predstavljena poljima meteoroloških elemenata, ovakva informacija otklanja sve dileme oko postojanja opisanih, veoma važnih karakteristika vremena.
Najzad, možemo se vratiti uživanju u ovim oblacima, naročito ako ih zalazak Sunca oboji u neke lepe, zanimljive ljubičaste, narandžaste, žućkaste ili crvene boje.

Hoću još poneki sunčev zrak za kraj dana!

Još jedan uzbudljiv dan se polako bliži kraju. Bilo je dosta oblaka, ponegde je bilo i kiše ili čak pljuska, a sada sve polako prestaje. Oblaci su se smirili, više ne divljaju i počeli su stidljivo da se razmiču, prosto neodlučni da li sutra da nastave svoju ludu igru na nebu. Voliš dinamično vreme, sa obrtima iz lepog u kišno, pa u suvo, ali sada ti je već dosta te igre. Uželeo si se Sunca, da ga vidiš još jednom pre kraja dana i pomišljaš kako bi bilo lepo da vidiš još koji sunčev zrak... A onda ti se prikaže ovako nešto:

Hvala ti, Sunce, za još poneki zrak! (foto Denis Flego, Omišalj, via RIMETEO)

Uhhh... kako je dobro... Pomišljaš kako je tvoje strpljenje nagrađeno, tvoja molba uslišena. Odlučuješ se da još malo uživaš u prizoru...
Ali, ljubitelj vremena u tebi ne miruje. Kako nastaje ova lepota?
Kada sam ti pričao o vidljivosti, pominjao sam postojanje čestica prašine i najsitnije vodene kapljice koje sam nazvao aerosolima. Da, da, to su iste one čestice koje uslovljavaju vidljivost. Sada su one obasjane zracima Sunca koji dolaze pod nešto nižim uglom, ali još dovoljno velikim da ne počinje crvenilo neba ili bilo kakva druga promena boja na nebu. Sunčevi zraci tako 'osvetljavaju' svaku česticu koja kao da postaje poseban izvor svetlosti.
Sa druge strane, oblaci ovde igraju veoma važnu ulogu, bacajući svoje senke. U senkama, ovog efekta nema. Tako se stvara 'pozadina' slike koja ti omogućava da vidiš osvetljeni deo vazduha u vidu svetlih traka koje polaze is iste tačke na nebu - Sunca.
Ali, zanimljivo je kako se oči poigravaju sa shvatanjem sveta koji se posmatra. Iako ti izgleda da zraci polaze iz iste tačke, oni su, ustvari, paralelni. Dobro, praktično paralelni, jer iz Sunca se zraci šire radijalno, u sve strane, udaljavajući se jedan od drugog sa sve većim rastojanjem od izvora, ali na ovako malim rastojanjima u poređenju sa Suncem, taj nedostatak paralelnosti je stvarno zanemarljiv.
Ono što se retko viđa jeste situacija kada su ti zraci toliko dugački da prelaze preko celog neba. I gle čuda - ponovo se sustiču u jednu tačku, na suprotnom kraju od Sunca. Ako se osnovna pojava naziva zracima zalaska Sunca, odnosno večernjim zracima (crepuscular rays), onda se ovakav slučaj naziva antivečernjim zracima (anticrepuscular rays). I sve to nije ništa drugo nego ponovljena igra sa tvojim posmatranjem perspektive. A zraci su i dalje paralelni. Skoro.
Ova pojava nije samo tebi izazvala divljenje, oduzela koji trenutak vremena ili možda čak i dah. Davno su ljudi uočavali ove zrake, i svako za sebe je pokušao da joj da ime: stari Grci su je nazivali Sunce koje izvlači vodu (aludirajući na isparavanje, što se ispostavilo kao potpuno netačno), pobožni su je nazivali Božji zraci (Budini zraci, Mauievi konopci, Jakobove lestve), nautičari su je prozvali konopcima za jedra za Sunce.
Ne postoji neka određena vremenska situacija koja sledi, a da se vezuje za ovu pojavu. Prošla vremenska situacija je već doživljena - promenljiva oblačnost, ponegde kratkotrajne padavine koje polako prestaju, ali to nije nikakva garancija da će se vreme promeniti na bolje ili ostati ćudljivo. Jedino što je uopšte sigurno jeste da narednih par sati ne treba očekivati padavine. Sve, opet, može da zavisi od roda oblaka koji prave ovakve zrake zalaska Sunca, što više treba vezivati za oblake, a ne za zrake Sunca. Ali, pomenuću i to. Ako su to Stratocumulusi nastali od Cumulonimbusa (Stratocumulus cumulonimbogenitus), računaj na stabilno vreme preko noći. Ako si video Stratocumulus  koji izgleda kao da su bedemi nekih zidina u daljini, pa imaju tornjeve i puškarnice spremne za novi okršaj oblaka (Stratocumulus castellanus), novog okršaja lako može i biti. Ostali oblaci ne umeju da budu tako rečiti, već verovatno i oni ostaju bez reči u gledanju (i pravljenju) večernjih zraka Sunca.
Nažalost ljubitelja posmatranja prirode i vremena, ova pojava se ne svrstava u meteorološku pojavu. Šteta, kažeš, ali to nije bez razloga. Sa stanovišta fizike u meteorologiji, ova pojava nema nikakav značaj, ne ukazuje ni na šta posebno. Aerosoli su uvek tu, bili vidljivi ili ne, i njihova koncentracija je neodrediva na ovaj način. Ali, zar nisi i ti ljubitelj prirode? Ostavi tog meteorologa u sebi na trenutak i uživaj još malo u zalasku Sunca.

(Jedan dečak je pomerao stolicu unapred još malčice, kako bi ponovo posmatrao zalazak Sunca. Jednom je to gledao 43 puta. Ako se tebi dopao ovakav zalazak Sunca, ne moraš pomerati stolicu unapred. Samo ponovo pročitaj tekst, i biće kao da si to učinio, u želji da ponovo uživaš.)

Srednji oblaci nisu samo ukras na nebu

Srednji oblaci su prilično zanimljive tvorevine. Nikad ne dodiruju tlo, kao ponekad niski. Čak ni na planinama. Nalaze se iznad graničnog sloja atmosfere, tako da njihov nastanak, život i nestanak nemaju mnogo veze sa dešavanjima na površini planete. Međutim, za razliku od visokih oblaka, koji su sastavljeni isključivo od kristalića leda, srednji oblaci u svom sastavu radije imaju vodene kapljice, potiskujući kristaliće leda u drugi plan. Najzad, nalaze se na takvim visinama na kojim se lako mogu uočiti kretanja vazdušnih masa, istovremeno odajući stabilnost atmosfere na visini, što će se pokazati prilično značajnom činjenicom. Naravno, sve ćeš to naučiti iz njihovih oblika i veličina. Ova slova na nebu mogu biti ispisana veoma jasnim, ponekad brzim ili neurednim, ali i prilično nečitkim rukopisom.

Prema rodoslovu oblaka, srednje oblake čine dva roda: Altocumulus i Altostratus. Istina, Nimbostratus može ovde da se umeša, ali samo zato što svojom veličinom najviše zauzima ovaj sprat oblaka. Ali, Nimbostratus je impresivna tvorevina kojoj se treba posvetiti sa dužnom pažnjim, što ćemo i učiniti nekom zgodnom prilikom.
Altostratus je prilično jednostavan oblak. Sivkast ili čak pomalo plavičast, rasplinut, bez šara ili zanimljivih oblika, obično pokriva znatni deo neba 6 do 7 osmina) ili, još češće, čitavo vidlivo nebo (8 osmina). Ne može da se sakrije u nekom ćošku neba, pa da mu količina bude manja od 4 osmine. Kao i svi rasplinuti (straftofmni) oblaci, njegovo prisustvo označava stabilnu atmosferu. Vertikalna kretanja su veoma slaba, ali postoje, i upravo su takva potrebna za njegov nastanak. Vlažan vazduh iznad nekog šireg područja lagano se podiže i tako hladi dovoljno (do temperature tačke rose) da otpočne kondenzacija vodene pare, što vazduh čini vidljivim u vidu ovog roda oblaka.

Aha... eno, ipak postoji Sunce!

Altostratus može da boravi na visinama od oko 2000 pa čak i do 5000 metara iznad tla. Nisu ni zanemarljive debljine, i po par kilometara u visini. Ponekad su poluprovidni (vrsta translucidus), pa se kroz njih vidi položaj Sunca ili Meseca. Takvi najčešće nastaju debljanjem Cirrostratusa i zauzimaju veće visine. Ponekad, opet, mogu da budu dovoljno debeli i neprovidni (vrsta opacus), te se položaj Sunca ili Meseca ne može uopšte osmotriti. Ako se posle tanjih, poluprovidnih Altostratusa (translucidus) jave ovi deblji, ili postanu takvi daljim zadebljavanjem Altostratusa (opacus), vrlo je verovatno da će uskoro početi sasvim slaba kiša. Visina donje baze oblaka tada postaje znatno manja. Količina vodenih kapljica postaje neizdrživa za oblak i počinju da se izlučuju, kap po kap, na tlo. Tada treba računati na mogućnost daljeg pojačavanja kiše usled nailaska toplog fronta i nastanka Nimbostratusa, debelog, sivog čudovišta koje ume satima, pa i desetinama sati da nemilice sipa kišu i sneg iz sebe.
 

Popločali smo nebo, sad možemo dalje (foto Luka Štelma, Lipovljani)

Altocumulus je rod oblaka koji može da poprimi jako veliki asortiman svog izgleda. Najjednostavniji izgled imaju kada se, onako poluprovidni, nalaze na jednom nivou, kao popločana staza širokim kamenim pločama (perlucidus), ili razbacani kao kamenje koje služi kao put preko potoka (translucidus). Tada su i vesnici lepog vremena. Mogu da zauzimaju više nivoa od jednog, ali im se tada ćud malo pogoršava. Ali, kada su tako razbacani po nebu tako da svaki ima svoj nivo, onda su krajnje nepredvidivi. Kao vreme, reklo bi se. Ima i onih koji se pojavljuju kao stada ovaca koje putuje preko plavog nebeskog pašnjaka (floccus), ili kao kule u vazduhu (castellanus), a često označavaju jako nestabilno vreme i najavljuju nailazak (ili označavaju ne baš neposrednu blizinu) ili mogućnost grmljavine i promene vremena za oko pola dana. Ponekad iscede neku traku od padavina, ali te padavine vrlo brzo nestanu u vazduhu, ne dopirući do tla, pa izgledaju kao da ovčice 'pasu travu'. U oblastima sa bliskim planinama, često kao da stoje u vazduhu i prkose vetru koji jako duva preko vrhova po visini. Tada podsećaju na velika neprovidna sočiva (lenticularis), a one koje veruju u vanzemaljski život koji nas posećuje može da podseća na njihove letilice (Hoću da verujem! - već čujem iz daljine). Koliko mogućih izgleda, toliko naravi. Kao da postoji čitav jedan tajni jezik Altocumulusa, koji odaje mnoge nebu poverene tajne.

Stado Altocumulusa koje pase, sve im travica iz usta viri...

Međutim, svi Altocumulusi imaju neke zajedničke osobine. Svi se sastoje od okruglastih elemenata koji su posledica izvesne nestabilnosti atmosfere na visini. Što je ta nestabilnost izražena ili se pojačava, tim su više nepravilnih oblika i formacija. Nestabilnost u ovom smislu označava bliskost promene vremena, bilo da je privremena (u vidu lokalnih pljuskova sa grmljavinom), bilo da je dobro organizovana i izražena, sa namerom da potraje nekoliko dana (najave frontova). Njihovo kretanje je, zbog takvih oblika, lepo uočljivo i tako odaju još poneku tajnu. Ako se kreću iz smera jugozapada, promena vremena je prilino izvesna. Ako se kreću iz smera severozapada, verovatno je promena vremena već prošla, ali se uglavnom se očekuje. Uostalom, prati odakle se kreću oblaci roda Altocumulus, pa ćeš saznati i tu tajnu poruku.
Razlika između ova dva roda srednjih oblaka je ogromna. Jedino zajedničko što imaju jeste to da dele istu nebesku fioku srednjih oblaka. O razlici u značaju između ovih oblaka svedoči i SYNOP kod za razmenu meteoroloških podataka, jer od devet mogućih oznaka za postojanje srednjih oblaka, Altostratusi zauzimaju samo dve mogućnosti (od toga jednu dele sa Nimbostratusom), dok Altocumulusi imaju čak sedam različitih opisa! Zato ću ti tako pričati o ovim oblacima, pridajući daleko veću pažnju Altocumulusima, o kojima će btii još puno reči u narednim pričama.

Rosa

Sveže jutro, sunce se polako podiže sa horizonta, probijajući se kroz vlažan vazduh.
Ako si nekog svežeg jutra išao po travi, pa si pokvasio obuću...
Ako si video kapljice vode na krovovima automobila, a nije pala kiša (nije imala iz čega da padne)...
... znaš i sam da je to rosa. Sinonim za svežinu, a ipak je meteorološka pojava.

Kako nastaje rosa?

Kapljice rose, kao reklama za svežinu jutra

Kondenzacija vodene pare iz vazduha na objektima na tlu koji su hladniji od vazduha stvara rosu. Vazduh može da sadrži u sebi neku količinu vodene pare. Ta količina eksponencijalno zavisi od temperature vazduha. Što je vazduh topliji, može u sebi da sadrži više vodene pare. Kada se vlažan vazduh dovede u kontakt sa nekim hladniijm predmetom, smanjuje se sposobnost vazduha da i dalje zadržava tu vlagu. Ako je temperatura tog objekta niža od temperature tačke rose, onda se sposobnost vazduha da zadržava vodenu paru u sebi smanjuje toliko da vodena para mora da se izluči iz vazduha, kako bi hlađenje i dalje moglo nesmetano da se odvija. Vodena para se iz vazduha izlučuje kondenzacijom, gde su okolni hladniji predmeti sada jako bitni. Naime, veoma je teško da se vodena para sama po sebi tek tako kondenzuje. U tako tankom sloju vazduha oko hladnog predmeta skoro i da nema zrnca prašine ili kakvog drugog aerosola. Postojanje takvih predmeta je jako važno, jer oni imaju ulogu tog kondenzatora za vlagu. Drugim rečima, to su jezgra kondenzacije. Umesto aerosola, za ovu kondenzaciju sasvim dobro mogu da posluže neravnine na hladnim objektima. Te neravnine imaju skoro mikroskopske dimenzije, i upravo predstavljaju ono što vodenoj pari treba za kondenzaciju! Dalje je lako: oko tih neravnina formira se mikroskopska kapljica vode koja na sebe navlači još vodene pare iz vazduha i tako raste. Za stvaranje kapljica vidljivih dimenzija, dovoljno je nekoliko minuta ovog procesa i eto nam kapi rose.

Kada nastaje rosa na ovaj način?

Naravno da zavisi od toga kada su ispunjeni opisani uslovi. Pošto je jedan od osnovnih uslova manjak toplote koja dolazi iz atmosfere na tlo, samim tim prvi uslov je noć. To može biti odmah po zalasku Sunca, ako je vazduh dosta vlažan i brzo se hladi, ali i pred jutro, kada se, posle čitave noći hlađenja, najzad ispune uslovi za nastanak rose. Iz onoga što sam ti malopre ispričao, sledeći uslovi su malo ili nimalo vetra i dovoljno vlažan vazduh.

Gde nastaje rosa?

Pomalo dvosmisleno pitanje... ali, idemo od objekata na tlu.

Jedan od bitnih uslova za stvaranje rose jeste ekspozicija, okrenutost površina hladnih objekata. Horizontalne površine, kao krovovi automobila i lišće sitnih biljaka u travi, prosto su idealni za to, i treba ih koristiti za uspešno osmatranje rose.

Što će pauk da se iznenadi ovoj poplavi na mreži...

Objekti sa malim toplotnim kapacitetom su prvi raspoloženi da prime kapljice rose, jer se najbrže hlade. Osim vlati trave i lišća , često ćeš imati prilike da vidiš kapljice rose na paučini.

Geografski gledano, duga se najčešće javlja u oblastima sa intenzivnim hlađenjem tla i vazduha, kao što su doline i ravnice, dok su rose na brdima u znatno manjem broju, naročito leti. Još jedan od zgodnih geografskih uslova jeste prisustvo neke bitnije vodene površine u blizini mesta osmatranja (kao što su more, jezero, pa i reka), jer upravo ta voda čini vazduh dovoljno vlažnijim u tom najnižem sloju vazduha da se rosa stvori češće, ili ranije nego na drugim mestima.

Kada nestaje rosa?

Čim se uslovi hlađenja vazduha povuku pred zagrevanjem, rosa počinje da nestaje. Najčešće je to vreme izlaska Sunca. Logično, tada ćeš videti najviše od rose. Ali, nije to dovoljno. Vazduh treba da bude sa manjom relativnom (ali ne i sa manjom apsolutnom) vlažnošću, kako bi se isparavanje kapljica rose odvijalo brže. Ako ovde uvedemo još i pojavu vetra, naročito toplog, rosa može da nestane još u toku noći.

Rosa može da nestane na još jedan, relativno grub način, a to je kada se ona naruši padavinama ili stvaranjem magle. Kapljice kiše, istina, povećavaju količinu vode na tlu, ali to se više ne može nazvati rosom.

Kako beležiti rosu?

Rosa spada u hidrometeore koji nastaju na površini tla. Nastanak takvih pojava je spor i postepen, tako da ne možeš sa sigurnošću da odrediš tačan minut nastajanja rose. Ali, ako pažljivo gledaš površinu na kojoj se rosa očekuje na svakih 10-15 minuta, u jednom trenutku ćeš primetiti razliku, odnosno kondenzovanu vodenu paru u vidu rose. Dovoljno je precizno odrediti u vremenskim koracima od po 10 minuta. U praksi, međutim, kada se osmatranja vrše na svakih sat vremena, dovoljno je dobro zabeležiti pojavu rose u nekom minutu između dva osmatranja. Na primer, ako osmatraš u punom satu, obično se beleži da je to 30-ti minut u satu.
Slična pravila važe i za nestanak rose. Međutim, izuzetak od ovog pravila je kada se rosa naruši na pomenut način. Onda se za vreme završetka rose beleži vreme početka pojave koja je narušila rosu.
Intenzitet rose je pomalo slobodna kategorija. Svako može da ima neke svoje kriterijume za ocenu intenziteta. Na primer, ako se posmatra površina krova automobila, slaba rosa se jedva primećuje, umerena rosa se može naći i na vetrobranskom staklu, a jaka rosa se prosto cedi u kapljicama koje se kotrljaju niz nagnute površine, skupljajući kapljice koje su se našle na putu kotrljajućoj kapi.
Ako si profesionalac, kaži mi kako ti ocenjuješ jačinu rose? Prema kojoj površini? Koliko se vode skupi od rose? Razmenimo naša zapažanja, jer to svima nama obogaćuje iskustva.

Koliko vode može da se skupi od rose?

Rosa, kao što sam ti već pomenuo, ne može da utiče na vremenske prilike. Samim tim, ni količina vode skupljena od rose nije meteorološki bitna. Retko kada se skupi dovoljna količina vode da bi bila merljiva kao padavine. U planinskim krajevima, ova količina je obično kao 0.2 mm padavina, mada ume da dostigne i 0.5 mm. Teoretski maksimum iznosi 0.8 mm.

Iako ova količina vode nije bitna u mnogim klimatima, postoje skupljališta rose kao izvora vode za navodnjavanje pojedinih vrsta biljaka. Čak postoje izgrađena rosilišta u kojima se skupi i do 200 litara vode u periodu oktobar-maj, kao što je u regionu Kuč u zapadnoj Indiji. Ovakvo skupljanje vode je bilo poznato i u davnim vremenima, a kamenje na kojima se skupljala rosa otkrivena su u Ukrajini.

Zašto je rosa važna u meteorologiji?

Rosa je suviše mala da bi uticala na bilo kakav razvoj vremena. Međutim, ona je odličan indikator hlađenja vlažnog vazduha pri tlu. Ovo hlađenje se bolje odvija kada je vedro ili, u najmanju ruku, nema niskih oblaka, u uslovima nesmetanog izračivanja toplote. Takođe, bolje hlađenje je kada ima sasvim malo ili nimalo vetra. Umeren i pojačan vetar onemogućavaju stvaranje rose čak i kada je vazduh dovoljno vlažan, čak i kada je vedro, i sve to samo zbog mešanja ohlađenog vazduha uz samo tlo ili objekte na tlu sa vazduhom koji je izvan tog tanušnog ohlađenog sloja od nekoliko centimetara. Hlađenje je jedna polovina priče o bilansu toplotnog zračenja između tla i vazduha (druga polovina je zagrevanje, što je samo po sebi jasno). Od toplotnog bilansa zavise temperature vazduha ne samo u najplićem sloju, ili graničnom sloju, već i za čitave vazdušne mase. Dovoljno razloga da se rosa osmotri kao meteorološka pojava, zar ne?

Nešto zanimljivo za kraj?

Da... Sećam se kako sam bio skoro zatečen kada sam u okolini Sjenice, 1991. godine, u vedrim, svežim jutrima, odlazeći u šetnju, primetio kako se rosa presijava na suncu, kao duga. Ustvari, to i jeste bila duga na izvesan način. Naime, opažao sam krug u duginim bojama kako se presijava na rosnoj travi. Centar tog kruga je bila senka moje glave. Potpuno isti način nastajanja ove pojave, baš kao prava duga!

Da, baš ovako izgleda ova 'duga' na rosi

Ova pojava nema neko posebno ime u našem jeziku (ili ga ja ne znam, a ako ga ti znaš, molim te da mi javiš), dok se na engleskom može naći izraz dewbow koji označava ovu pojavu. Opet, u literaturi sam nalazio da ta pojava spada u gloriju, ali kada ti budem pričao o pojavi glorije, setiću se ove priče.